Cvet

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Cvetovi vrste Clivia miniata, iz familije ljiljana

Cvet je reproduktivni biljni organ, koji predstavlja kratak izdanak sa ograničenim rastom, sa listovima specifično izmenjenim funkcijom. Osnovna funkcija cveta je reprodukcija biljke. Cvetovi su karakteristični samo za biljke cvetnice. Uporednomorfološka ispitivanja su pokazala da se prvobitni cvet može filogenetski izvesti iz sporofilnih cvasti paprati. Prašnici i karpele, kao delovi cveta sa najvažijom ulogom, su homologi mikrosporofilima i makrosporofilima. Kod primitivnih skrivenosemenica (magnolija) još uvek se može naći izdužena cvetna osa na kojoj su sporofili (prašnici i karpele) spiralno raspoređeni, što podseća na primitivno stanje kod golosemenica. Na progresivnijem stupnju se javlja skraćivanje sporofilne ose, smanjuje se broj sporofila i formira se kompletan cvetni omotač (perijant).

Građa cveta[uredi]

Na potpuno razvijenom cvetu razlikujemo cvetnu osu, na čijem se vršnom delu nalaze skraćene internodije koje nose gusto zbijene cvetne listiće. Terminalni deo cvetne ose koji nosi cvetne listiće naziva se cvetna loža (receptakulum) koja može biti ravna, ispupčena ili udubljena, a ostali deo cvetne ose naziva se cvetna drška. Kada ne postoji cvetna drška cvet nazivamo sedećim. Cvetni listići mogu biti sterilni i fertilni. Sterilni grade cvetni omotač, u njih ubrajamo čašične i krunične listiće. Fertilni su prašnici i karpele.

1-slobodni krunični listići; 2- tučak; 3- prašnici
simpetalan cvet
aktinomorfan cvet
zigomorfan cvet

Za cvetnu ložu (receptaculum) pričvršćeni su delovi cveta:

Cvetni omotač[uredi]

Čašični i krunični listići zajedno čine cvetni omotač (perijant). Perijant može biti:

  • perigon, kod koga su svi delovi jednaki (pr. kod lale gde su čašični listići isti kao krunični) ili
  • da se krunica jasno razlikuje od čašice.

Postoje i cvetovi koji su bez perijanta pa se nazivaju goli cvetovi.

Listići čašice se uočavaju još dok je cvet u obliku pupoljka. Oni štite unutrašnje nežne delove cveta. Obično su čvrsti, zeleni sa debelim slojem voska i kutikule na površini.

Pored zaštitne oni mogu imati i druge funkcije kao što su:

1. raznošenje plodova, kao npr. što kod maslačka obrazuju veliki broj dlačica pomoću kojih plodovi lebde u vazduhu i vetar ih nosi;

2. mogu da vrše fotosintezu;

3. kod cvetova koji nemaju krunične listiće oni preuzimaju njihovu ulogu (npr. kod kukureka) i tada su jarko obojeni.

Kod većine biljaka krunični listići su krupniji od čašičnih i živo su obojeni. Svojom bojom i mirisom oni primamaljuju insekte. Cvetovi koji se oprašuju vetrom imaju neuglednu i zakržljalu krunicu.

Krunični listići mogu biti:

U zavisnosti od toga koliko se ravni simetrije može postaviti kroz sredinu cveta, mogu se razlikovati:

Kroz središte aktinomorfnog cveta moguće je postaviti bezbroj ravni simetrije, dok je zigomorfan samo sa jednom ravni simetrije.

Krunični listići umesto hlorofila, uobičajenog lisnog pigmenta, sadrže neke druge pigmente kao što su karotenoidi od kojih potiče njihova jarka boja.

Fertilni cvetni listići[uredi]

1- antera; 2- filamentum; 3- krunični listić
1- prašnici; 2- tučak
Rudbeckia fulgida

Svaka vrsta biljke ima cvetove prilično strogo određenih osobina, kao što su veličina, oblik, boja i raspored listića, što omogućuje polinatoru da prepozna vrstu koju treba da opraši. To je veoma važno jer će do oplođenja doći samo ako polen jednog cveta dođe na žig tučka cveta iste vrste.

Prašnici[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Prašnik

Prašnici su delovi cveta u kojima se obrazuje polenov prah (polenova zrna). Skup svih prašnika jednog cveta naziva se andreceum.

Cvetovi koji nemaju prašnike su jednopolni – ženski cvetovi, a oni koji imaju samo prašnike su jednopolni – muški cvetovi.

Prašnik se sastoji od:

Prašnički konac na vrhu nosi prašnicu. Prašnica se sastoji od dve poluantere (thecae), koje su međusobno razdvojene tkivom, spojnicom (konektiv). Svaka teka ima po dve polenove kesice, u kojima se stvara polen.

Polenovo zrno nastaje prvo mejotičkim, a zatim i mitotičkim deobama pa se kao rezultat toga stvara polenovo zrno koje ima dve ćelije: vegetativnu i generativnu. Zid polenovog zrna ima dva sloja intinu (unutrašnji) i egzinu (spoljašnji). Na egzini se nalaze različite skulpture koje su specifične za svaku vrstu biljaka. Polen se oslobađa pucanjem zida antera, kao prah, svako zrno ispada posebno.

Tučak[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Tučak

Tučak je izgrađen od jednog ili više oplodnih listića koji su međusobno srasli, tako da u unutrašnjosti zatvaraju šupljinu. U toj šupljini, kao u vlažnoj komori, nalaze se semeni zameci. Funkcija tučka je da zaštiti semene zametke od isušivanja, što je, između ostalog, omogućilo skrivenosemenicama da žive u sušnim predelima. Skup svih oplodnih listića u jednom cvetu naziva se gineceum (gynoeceum).

Kod većine biljaka, na tučku se razlikuju tri dela:

Prema broju oplodnih listića koji grade cvet razlikuju se dve osnovne vrste cvetova

  • monokarpni i
  • polikarpni.

U zavisnosti od položaja plodnika prema ostalim delovima cveta, razlikuju se:

  • natcvetni,
  • sretcvetni i
  • potcvetni plodnik.

Dvojno oplođenje cvetnica[uredi]

U okviru cvetnica dvojno oplođenje je karakteristično za skrivenosemenice (ne i za golosemenice). Semeni zametak se razvija u plodniku i iz njega posle oplođenja nastaje seme. Deo plodnika za koga je pričvršćen (jedan ili više) semeni zametak naziva se placenta. Sastoji se od nucelusa (unutrašnji deo) i jedan ili dva omotača (integumenti) koji ga obavijaju. Integumenti ne zatvaraju potpuno nucelus, već na vrhu ostaje otvor – mikropila. U nucelusu se obrazuje embrionova kesica. Iz nucelusa se izdvoji jedna ćelija, koja se deli mejozom dajući haploidne ćelije. Jedro jedne od tih ćelija se dalje tri puta mitotički deli čime nastane 8 jedara. Jedra se grupišu tako da se na krajevima nalaze po tri, a u sredini su dva jedra. Oko jadara se obrazuju ćelijski zidovi tako da nastane 7 ćelija (jedna, ona u centru, je sa dva jedra). Tri ćelije na jednom kraju embrionove kesice su antipode, tri na drugom grade jajni aparat (jajna ćelija i dve sinergide), a u sredini je ćelija sa dva jedra nazvana centralna (sekundarna) ćelija embrionove kesice.

Polenova zrna na različite načine dospevaju na žig tučka i to predstavlja oprašivanje. Tu prvo upijaju vodu, a zatim luče proteine koji služe za prepoznavanje vrste (ti proteini izazivaju alergijske reakcije kod ljudi - polenska kijavica). Ukoliko se polen nađe na cvetu druge vrste, on ne klija.

Vegetativna ćelija polenovog zrna zatim klija u polenovu cev koja prodire kroz stubić tučka ka plodniku. Za to vreme se generativna ćelija podeli na dve spermatične ćelije. Polenova cev prolazi kroz mikropilu semenog zametka i spermatične ćelije se oslobađaju u embrionovoj kesici. Jedna spermatična ćelija se spoji sa jajnom ćelijom dajući zigot, a druga sa centralnom ćelijom. Tako, nastaju diploidan zigot (2n) i triploidna ćelija (3n), koja je posledica spajanja centralne ćelije (2n) i spermatične ćelije (n). Deobom te triploidne ćelije nastaje endosperm, hranljivo tkivo za ishranu klice (embriona).

Cvet kao ukras[uredi]

Vaza sa cvećem

Cveće se danas koristi doslovno na svakom mestu gde se želi postići lepša atmosfera, u kući, dvorištu, bašti, uslužnim objektima, poslovnim prostorima i svugde gde čovek boravi i želi uživati u lepom prizoru kojeg cveće daje. Određene vrste cveća, međutim, zahtevaju naročitu pažnju pri održavanju jer postoji opasnost da se zbog neodgovarajućih uslova cveće osuši i ugine. Potrebne su razne veštine pri uređivanju cveća da bi ono izgledalo najlepše moguće. To uključuje odabir cveća koje se slaže jedno sa drugim (na osnovu osnovnih pravila dizajna i sopstvenog ukusa i instinkta), veštinu sečenja i slaganja cveća, ukoliko ga formiramo u bukete, tako da ostane sveže što je duže moguće, itd.

Moda igra veliku ulogu u ovoj umetnosti - ono što se nekad smatra lepim, može da se promeni vrlo brzo.

Vidi još[uredi]

Literatura[uredi]

  • Kojić, M: Botanika, Naučna knjiga, Beograd, 1989.
  • Kojić, M: Fiziološka ekologija kulturnih biljaka, Naučna knjiga, Beograd, 1987.
  • Marinković, R, Tatić, B, Blaženčić, J: Morfologija biljaka, Beograd, 1979.
  • Jančić, R: Sto naših najpoznatijih lekovitih biljaka, Naučna knjiga, Beograd, 1988.
  • Jančić, R: Lekovite biljke sa ključem za određivanje, Naučna knjiga, Beograd, 1990.


Spoljašnje veze[uredi]