Ћилибарска соба

Из Википедије, слободне енциклопедије
Реконструисана Ћилибарска соба

Ћилибарска соба (рус. Янтарная комната) је просторија која се налази у Катарининој палати у Царском Селу у близини Санкт Петербурга, и која је у највећем делу декорисана ћилибаром. Одређени елементи су украшени златом и драгим камењем. Фридрих Вилхелм I ју је предао на коришћење руском цару Петру Великом 1716. године. Нацисти су је опљачкали током Другог светског рата, а реплика је завршена 2003. године.

Изградња собе[уреди]

Изградња Ћилибарске собе је почела 1701. године. Првобитно се налазила у оквиру Шарлотенбуршке палате, која је била дом Фридриха Првог. Собу је дизајнирао немачки барокни скулптор Андреас Шлитер, а радове је вршио дански занатлија Готфрид Волфрам. Фридрих Први је Петру Великом предао собу као поклон, чиме је цементиран савез између Русије и Прусије против Шведске. Ћилибарска соба је пребачена у Русију у осамнаест великих кутија. Налазила се у Зимском дворцу у Санкт Петербургу, као део Европске уметничке колекције. Царица Катарина је наредила 1755. године да се соба пребаци у Катаринину палату. Италијански дизајнер Бартоломео Растрели је редизајнирао собу да би могла да стане у нови простор. Нова Ћилибарска соба је била већа, а коришћен је ћилибар из Берлина.

Током 18. века, соба је још једном реновирана и њена површина је била око сто осамдесет квадратних метара. Била је обложена са око шест тона ћилибара и осталог драгог камења. Историчари су проценили да је њена тадашња вредност била око сто четрдесет два милиона долара по садашњем курсу.

Катарина Прва је собу користила као собу за медитацију, Катарина Велика ју је користила за приватна окупљања, док ју је Александар Други користио као собу у којој је чувао трофеје.

Други светски рат[уреди]

Док су нацисти улазили у Царско Село, званичници и кустоси Ћилибарске собе су се трудили да раставе све делове собе и да је сакрију. Када је суви ћилибар почео да се распада, одлучено је да се преко целе собе прелепе тапете. Овим ипак нису преварили немачке војнике, који су у року од тридесет шест сати раставили целу собу. Спаковали су је у двадесет седам кутија и одвезли је у Кенигзберг (данашњи Калињинград). Соба је пресељена у музеј Кенигзбершког замка.

Директор музеја је био велики поклоник ћилибара. Током две године док је соба била изложена, он је проучавао историју ћилибарских плоча и осталих елемената. Како се ближио крај рата, њему је наложено да собу растави и премести, што је урађено крајем 1943. године. Током следеће године, град је бомбардован, а ток приликом је уништен и музеј. Самим тим, сваки траг о соби је изгубљен.

После Другог светског рата[уреди]

Било је веома тешко замислити да више тона ћилибара може тек тако да нестане. Многи историчари су покушали да реше ту мистерију. Најчешће помињана теорија је да су кутије у које је био смештен ћилибар, биле уништене у бомбардовању 1944. године. Други верују да је ћилибар још увек негде у Калињинграду, док неке теорије говоре о томе да су кутије утоварене на брод који је касније потпољен, и да се сада налазе на дну Балтичког мора. Једна од екстреминијх теорија је била да је Стаљин у свом поседу имао оригиналну ћилибарску собу, док су Немци украли лажну.

Историјат нове ћилибарске собе је зато потпуно јаван и потврђен. Реконструкција је почела 1979. године, а завршена је двадесет пет година касније. Реконструкција је коштала једанаест милиона долара. Собу су јавности представили Владимир Путин и Герхард Шредер. Представљање нове собе се поклопило са тристагодишњицом Санкт Петеребурга, и она је сад отворена за јавност у музеју у Царском селу.

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]