Антисемитска изложба

Из Википедије, слободне енциклопедије
Плакат за антисемитску изложбу

Антисемитска изложба у Загребу је одржана у Умјетничком павиљону у Загребу у мају 1942. за вријеме Другог свјетског рата.[1]

Према организаторима изложба је требало да прикаже „рушилачки и израбитељски рад хрватских Јевреја пре 1941.“ Промотивне брошуре које су израдиле усташке власти из Државног извјештајног и промиџбеног уреда (ДИПУ), тврдили су да су већину изложеног материјала створили „расни експерти, демографи, научници и обични грађани као и истражитељи уреда“. Ове брошуре су показивале научне илустрације наводне јеврејске колонизације Хрватске и пораст броја припадника јеврејске заједнице у држави. Брошура је такође тврдила да су Јевреји „доминирали хрватском трговином у поређењу са њиховим удјелом у популацији“. Иако презентоване бројке нису имале научни кредибилитет, научници су понављали да „ригорозна наука стоји иза њихове анализе“.[2]

Раисистички промотивни постер који је коришћен да промовише изложбу приказивао је голог аријевског ратника са мачем и штитом на ком се налази хрватски грб који се бори против велике змије обележене јеврејским симболима. Организатори изложбе су такође желели да да раскринкају наводне економске неправде и злоупотребе које су претрпјели „поштени хрватски радници“ од Јевреја у Краљевини Југославији. Изложба је такође врдила да су хрватске жене и дјевојке биле сексуално злостављане од Јевреја. Промотивни филм са изложбе је ишао толико далеко да је сугерисао да су „јеврејски макрои бирали рањеиве хрватске жене заводили их и продавали их у прљав живот бордела, проституција и белог робља“.[2]

Изложба је отворена 1. маја 1942. Према извјештају загребачких новина Нова Хрватска, отварању су присуствовали отварању, међу њима министар унутрашњих послова Андрија Артуковић и представници њемачких, италијанских и словачких амбасада, као и ондашњи градоначелник Загреба Иван Вернер. Начелник ДИПУ Вилко Ригер је отворио изложбу говором у којем је описао Јевреје као штетне за "обичаје и друштва аријевских народа" тако што су "на челу и израбљивачког капитализма и марксизма" и да је историја показала да су се "здрави народи увек борили против јеврејске опасности".[3] Према истом извјештају из 5. маја, изложбу је посјетило 8000 особа у прва четири дана.[4] Уз то, сви посјетиоци су добијали бесплатне улазнице за њемачких пропагадних филмова Јеврејин Сус, Ротшилди и Вјечни Јевреј.[4]

Један од аутора изложбе које је ангажовао ДИПУ био је цртач стрипова Валтер Неугабауер који се такође појављује у једанаестоминутном документарном филму који је наручио ДИПУ по имену Како се стварају изложбе који документујуе псеудонаучне и креативне напоре у састављању изложбе. У овом филму је Неугебауер је приказан како црта карикатуру типичног Јеврејина.[5] Изложба је обухватала и експонате са преведеним цитатима из Талмуда, илустроване карикатуре Јевреја, скулптуре стеретипних јеврејских глава и мапа који бележе ширење Јевреја у Хрватској и сусједним државама. На изложби су приказане фотографије разних фаза рушења Загребачке синагоге (која се налазила у центру града и срушена је у етапама од октобра 1941. до априла 1942).[6]

Изложба је била отворена за јавност до 1. јуна 1942. После тога материјал је био приказан публици у Карловцу, Дубровнику и Сарајеву (6-20. септембар 1942).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Goldstein & Lengel-Krizman (1997), стр. 92.
  2. ^ а б Yeomans (2013), стр. 207.
  3. ^ „Otvorena je izložba "Židovi"“ (на Croatian). Nova Hrvatska (Zagreb, Independent State of Croatia: Ustaški nakladni zavod): pp. 5. 3. 5. 1942.. 
  4. ^ а б „Preko 8,000 osoba posjetilo je izložbu "Židovi" u 4 dana“ (на Croatian). Nova Hrvatska (Zagreb, Independent State of Croatia: Ustaški nakladni zavod). 5. 5. 1942.. 
  5. ^ Daniel, Rafaelić. „Walter Neugebauer - Čovjek koji je stripom mislio film“ (на Croatian). Galerije Klovićevi Dvori Приступљено 24. 1. 2014.. 
  6. ^ Knežević, Snješka (2001). „The Synagogue of Zagreb, 1867–1942“ (PDF). The Synagogue and Zagreb. Jewish Community of Zagreb. pp. 42–46 Приступљено 26. 2. 2010.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]