Трећи рајх

Из Википедије, слободне енциклопедије
Трећи рајх
Großdeutsches Reich
Застава Трећег рајха Грб Трећег рајха
Застава Грб
Europe under Nazi domination.png
Трећи рајх у Европи
Географија
Континент Европа
Регија Средња Европа
Химна Das Lied der Deutschen
мото: Један народ, један рајх, један фирер
(нем. Ein Volk, ein Reich, ein Führer)
Главни град Берлин (44°48′N 20°28′E)
Површина 696.265 km²
Становништво 90.030.775 (1941)
густина: 129,3/km²
Друштво
Званични језици немачки
Религија протестантизам, католицизам
Валута Марка (ДРМ)
Владавина
Облик владавине Нацистичка диктатура
Титула владара Фирер
Владар Адолф Хитлер
Други владар Јозеф Гебелс (Канцелар)
Историјско доба Савремено доба
Оснивање 1933.
Престанак 1945.
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Flag of Germany (3-2 aspect ratio).svg Вајмарска република Фленсбуршка влада Flag of German Reich (1935–1945).svg
Портал:Историја
Овај чланак је део серије о
историји Немачке:

Трећи рајх или нацистичка Немачка, односи се на Немачку између 1933. и 1945, када је била под влашћу Националсоцијалистичке немачке радничке партије, или Нацистичке партије, са фирером Адолфом Хитлером као државним вођом.

Трећи рајх, коришћен као синоним за нацистичку Немачку, долази од немачког израза Drittes Reich, у дословном преводу Треће царство. Термин је први пут искоришћен 1922. као наслов књиге конзервативног писца ван ден Брука. Прихваћен је од Нацистичке Немачке пропаганде, која се односила на Свето римско царство као да је прво царство, Немачко царство 1871—1918. друго, и свој режим као треће. То је урађено како би се вратила слава Немачке након неуспеха Вајмарске Републике.

Адолф Хитлер је 30. јануара 1933. постављен на положај канцелара. Иако је водио коалиционуу владу, убрзо је уклонио своје партнере. У то време немачке границе су и даље биле одређене Версајским уговором. На северу, Немачка је граничила са Северним морем, Данском и Балтичким морем; на истоку, расцепана је на два дела, тако да је граничила с Литванјом, Слободним градом Данцигом, Пољском и Чехословачком; на југу, граничила је с Аустријом и Швајцарском и на западу са Француском, Луксембургом, Белгијом и Холандијом, и тада демилитаризованом Рајнском облашћу. Те су се границе промениле када је Немачка поновно преузела управу над Рајнском облашћу (1936), анектирала Аустрију (1938), Судете (1938), и створила протекторат над Чешком и Моравском (1939) и анектирала Мемел у Литви (1939). Немачка је 1. септембра 1939.у покренула инвазију на Пољску, и тиме подстиче Француску и Уједињено Краљевство да Немачкој објаве рат.

Њемачка је освојила или окупирала већи део Европе и Северне Африке у рату. Током своје дванаестогодишње владавине, нацисти су послали масивне војске кроз скоро целу континенталну Европу, осим Швајцарске, Шпаније, Лихтенштајна, Шведске, Португалије, Андоре, Ватикана, и подручја крај планине Урал. Као део тога, нацисти су подржавали идеју Велике Немачке, са интеграцијом свих људи с наводним чистим германским пореклом. Ова политика манифестовала се у уништавању око 11 милиона припадника разних мањина (Јевреји, Роми, Словени), политичких противника (либерали, комунисти) и друштвених изопштеника (инвалиди, хомосексуалци), као и супротстављених становника и десетака милиона других као директан или индиректан резултат војних операција. Милиони Јевреја и других мањина су затворени или убијени, претежно у време Другог светског рата. Упркос јачим савезницима које је имала, Јапан и Краљевину Италију, Немачка је изгубила рат. Немачка је 1945. подељена на окупацијске зоне између победничких држава, Сједињених Америчких Држава, Уједињеног Краљевства, Француске и Совјетског Савеза.

Нацистичка партија покушала је измешати традиционалне германске симболе са симболима Партије с циљем поистовјећивања. Тако је Партија користила термине „Треће Царство“ и „Хиљадугодишње Царство“ како би повезала славну историју Немачке и наводну славну будућност.

Историја[уреди]

Позадина[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Вајмарска република

Немачка привреда је претрпела огромну штету након завршетка Првог светског рата, делимично због отплате ратне одштете по одредбама Версајског мира из 1919. Влада Вајмарске Немачке је штампала новац да би исплатила одштету и државни ратни дуг, због чега је избила хиперинфлација која је довела до надуваних цена потрошачких потреба, економског хаоса и немира због хране.[1] Када немачка влада није исплатила одштету у јануару 1923, француска војска је окупирала немачке индустријске области у Руру. Због тога су избили велики грађански немири.[2]

Националсоцијалистичка немачка радничка партија (скраћено Нацистичка партија) је била наследница Немачке радничке партије, основане 1919, једне од политичких партија крајње деснице активне у то време у Немачкој. Програм партије је укључивао уклањање Вајмарске републике, одбацивање одредаба Версајског мира, радикални антисемитизам и антикомунизам.[3] Нацисти су обећавали јаку централну владу, проширени лебенсраум (животни простор) за германске народе, оснивање националне заједнице засноване на раси и расно чишћење активним прогоном Јевреја, којима ће бити одузето држављанство и грађанска права.[4] Нацисти су предлагали национални и културни препород на основу Фолкиш покрета.[5]

Када се у САД догодио берзански крах 24. октобра 1929, његов утицај на Немачку је био тежак. Милиони радника су отпуштени, а неколико великих банака је пропало. Хитлер и нацисти су се припремили да искористе ванредно стање да би стекли подршку за своју партију. Они су обећавали да ће ојачати привреду и пружити запослења.[6] Многи гласачи су веровали да је Нацистичка партија способна да успостави ред, угуши грађанске немире и побољша међународни углед Немачке. Након избора новембра 1932., нацисти су били најјача странка у Рајхстагу, зазузевши са 37,4% гласова 230 посланичких места .[7]

Нацистичко освајање власти[уреди]

Адолф Хитлер 1937.

Иако су нацисти имали највећи удео гласова на двема парламентарним изборима 1932, они нису имали већину, па је Хитлер био на челу краткотрајне коалиционе владе коју су формирали Нацистичка партија и Немачка национална народна партија.[8] Под притиском политичара, индустријалаца и пословне заједнице, председник Паул фон Хинденбург је именовао Хитлера за канцелара Немачке 30. јануара 1933. махтерграјфунг (стецање моћи).[9] У наредним месецима, Нацистичка партија је користећи процес глајхсшалтунга (координације) забранила све политичке партије и довели све видове живота под контролу партије.[10] Свим грађанским организацијама, укључујући удружења пољопривредника, добровољачке организације и спортске клубове, је руководство замењено симпатизерима нациста или члановима странке. До јуна 1933. буквално једине организације које нису биле под контролом Нацистичке партије биле су војска и верске организације.[11]

У ноћи 27. фебруара 1933. у згради Рајхстага је подметнут пожар. Маринус ван дер Лубе, холандски комуниста, је проглашен кривим за подметање пожара. Хитлер је тврдио да је пожар означавао почетак комунистичког устанка. СА одреди су насилно угњетавали комунисте по целој држави и око 4000 чланова Комунистичке партије Немачке је ухапшено. Декрет о пожару у Рајхстагу, уведен 28. фебруара 1933. је ограничио већину грађанских слобода у Немачкој, укључујући слободу окупљања и слободу штампе. Декрет је такође дозволио полицији да временски неограничено притвара људе без оптужнице или судског налога. Политичке кораке је пратила јака пропаганда која је уверила грађане да дају подршку владиним мерама.[12]

У марту 1933. Закон о посебним овлашћењима, који је представљао амандман на Вајмарски устав, је усвојен у Рајхстагу са 444 гласова за према 94 против.[13] Овај амандман је омогућио Хитлеру и његовом кабинету да усвајају законе-чак и оне законе које крше устав-без сагласности председника или Рајхстага.[14] Пошто је за усвајање закона била потребна двотрећинска већина, нацисти су искористили одредбе Декрета о пожару у Рајстагу да спрече неколико посланика Социјалдемократске партије Немачке да присуствују седници, а комунисти су претходно већ били забрањени.[15][16] Влада је 10. маја конфисковала сву имовину Социјалдемократске партије, а странка је забрањена у јуну.[17] Преостале политичке партије су биле распуштене, а 14. јула 1933. Немачка је де факто постала једнопартијска држава када је забрањено оснивање нових политичких парија.[18] Следећи избори новембра 1933., 1936 и 1938 су били под потпуном контролом нациста, јер су на њима учествовали само нацисти и мали број независних посланика.[19] Регионални парламенти и Рајсхрат (горњи дом савезног парламента) су укинути у јануару 1934.[20]

Нацистички режим је укинуо симболе Вајмаске републике, укључујући националну црно-црвену-златну тробојку и усвојио прилагођене симболе немачког царства. Бивша царска црно-бела-црвена тробојка је враћена као једна од две званичне заставе Немачке; друга застава је била застава Нацистичке странке са кукастим крстом, која је 1935. постала једина државана застава. Нацистичка химна Заставу високо је постала друга државна химна.[21]

У овом периоду, Немачка је и даље била у тешкој економској ситуацији. Милиони људи су и даље били незапослени, а стање дефицита је било застрашујуће.[22] Хитлер је знао да је оживљавање економије је од виталног значаја. Године 1934, користећи дефицитарну потрошњу, предузео је пројекте јавних радова. Само 1934. године укупно 1,7 милиона Немаца је запослено на овим пројектима.[22] Просечне зараде и по сату и по седмици су почеле да расту.[23]

Председник фон Хинденбург је преминуо 2. августа 1934. Претходног дана, кабинет је донео „Закон о највишој државној Канцеларији Рајха“, који је значио да по Хинденбургговој смрти, Канцеларија председника ће бити укинута, а његове надлежности спојене са надлежностима канцелара.[24] Хитлер је на тај начин постао шеф државе и шеф владе. Званично је именован за Фирера и Рајхсканцелара (вођу и канцелара). Немачка је сада била тоталитарна држава са Хитлером на челу.[25] Као шеф државе. Хитлер је постао врховни командант оружаних снага. Нови закон је променио мења традиционалну заклетву лојалности војника, тако да су се они заклињали на верност Хитлеру лично, а не Канцеларији врховног команданта или државе.[26] Спајање председништва са функцијом канцелара је одобрен са 90% бирачког тела на плебисциту 19. августа 1934.[27]

Највећем делу немачког народа је лакнуло да су сукоби и уличне борби из вајмарске ере завршени. Становништво је било преплављено пропагандом коју је водио Јозеф Гебелс, који је обећао мир и доста за све у уједињеној земљи без марксиста без ограничења Версајског уговора.[28] Први нацистички концентрациони логор, првобитно за политичке затворенике, је отворен у Дахауу 1933.[29] На стотине логора различитих величина и намена је направљено до краја дата.[30]

Милитаристичка спољна политика[уреди]

Адолф Хитлер и Бенито Мусолини.

Већ у фебруару 1933, Хитлер је објавио да се мора предузети поновно наоружање, иако тајно у почетку, као и да то представља кршење Версајског мира. Годину дана касније он је рекао својим војним лидерима да је 1942. циљни датум за почетак рата на истоку.[31] Он је повукао Немачку из Друштва народа 1933, тврдећи да клаузула о разоружању није правична, јер се примењује само на Немачку.[32] Сарска област, која је била стављена под надзор Друштва народа на 15 година на крају Првог светског рата, гласала је у јануару 1935. да поново постане део Немачке.[33] Марта 1935. Хитлер је изјавио да ће Рајхсвер бити повећан на 550.000 људи и да он ствара ваздухопловство[34] Уједињено Краљевство се сложило да Немцима буде дозвољено да изграде поморску флоту потписивање Англо-немачког поморског споразума 18. јуна 1935.[35]

Када је италијанска инвазија Етиопије довело до благих протеста британске и француске владе, Хитлер је 7. марта 1936. наредио да Рајхсверу да умаршира са 3000 војника у рајнску демилитаризовану зону, што је било у супротности са Версајским миром; још 30.000 војника су били на приправности. Како је та територија била део Немачке, британска и француска влада нису сматрале да је истрајавање да се испоштује споразум вредно ризика од рата.[36] На једнопартијским изборима одржаним 29. марта, Нацистичка партија је добила 98,9 % подршке.[36] Хитлер је 1936. потписао Антикоминтернски пакт са Јапаном и споразум о ненападању са фашистичком Италијом Бенита Мусолинија, што ће се ускоро називати „Осовина Рим-Берлин“.[37]

Хитлер је послао ваздухопловне и оклопне јединице да помогну генералу Франциску Франку и његовим националистичким снагама у Шпанском грађанском рату, који је избио у јулу 1936. Совјетски Савез је послао мању војску да помогне републиканску владу. Франкови националисти су били победници 1939. и постали су неформални савезници нацистичке Немачке.[38]

Аустрија и Чехословачка[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Аншлус и Немачка окупација Чехословачке
Немци у Жатецу, Чехословачја, поздрављају немачке војнике са нацистичким поздравом, 1938

У фебруару 1938. Хитлер је нагласио аустријском канцелари Курту Шушнигу потребу да Немачка да обезбеди своје границе. Шушниг је заказао плебисцит о аустријској независности за 13. март, али је Хитлер захтевао да плебисцит буде отказан. Дана 11. марта, Хитлер је послао ултиматум Шушнигу са захтевом да преда сву власт аустријској Нацистичкој странци или ће се суочити са инвазијом. Вермахт је ушао у Аустрију следећег дана, поздрављен са ентузијазмом од стране становништва.[39]

Чехословачка је бил дом велике немачке мањине, која је живела углавном у Судетској области. Под притиском сепаратистичких група у оквиру Партије судетских Немаца, чешка влада је понудила економске уступке у региону.[40] Хитлер је одлучио да не укључи само Судетску област у Рајх, већ и целу Чехословачку.[41] Нацисти су предузели пропагандну кампању у покушају да стекну подршку за инвазију.[42] Највиши војни лидери нису били за ратни план, јер Немачка није била спремна за рат.[43] Криза је довела до ратних припрема Британаца, Чеха и Француза (чехословачких савезника). У покушају да се избегне рат, британски премијер Невил Чемберлен је уговорио низ састанака, чији је исход био Минхенски споразум, потписан 29. септембра 1938. Чехословачка влада је била приморана да прихвати анексију Судетске области у Немачку. Чемберлен је дочекан са одушевљењем када је слетео у Лондону доневши, по његовим речима, „мир за наше време."[44] Споразум је потрајап шест месеци пре него што је Хитлер окупирао остатак територији Чешке у марту 1939.[45] У Словачкој је створена марионетска држава.[46]

Аустријске и чешке девизне резерве су убрзо одузете конфисковане од стране нациста, као и залихе сировина као што су метали и готови производи робе, као што су наоружање и авиони, који су испоручени у Немачку. Индустријски конгломерат Рајхсверк Херман Геринг преузео контролу над производним погонима челика и угља у обе земље.[47]

Пољска[уреди]

У марту 1939. Хитлер је затражио повратак слободног града Данцинга и Пољског коридора, појас копна којим је Источна Пруска била одвојена од остатка Немачке. Британци су најавили да ће доћи у помоћ Пољске, ако буде нападнута. Хитлер је, верујући Британци не би заправо предузели акцију, наредио би да план инвазије требало да буде спреман за циљни датум септембра 1939.[48] Дана 23. маја је описао својим генералима свој општи план којине само одузимање Пољског коридора, већ знатно ширење немачке територије на исток на рачун Пољске. Очекивао је да ће овог пута његов план бити испуњен силом.[49]

Немци су поново потврдили свој савез са Италијом и потписали споразуме о ненападању са Данском, Естонијом и Летонијом. Трговинске везе су озваничене са Румунијом, Норвешком и Шведском.[50] Хитлеров министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп, организовао је преговоре са Совјетским Савезом о споразум о ненападању чији је исход споразум Молотов-Рибентроп потписан у августу 1939.[51] Споразум је садржао тајни протокол о подели Пољске и балтичких држава у немачке и совјетске сфере утицаја.[52][53]

Други светски рат[уреди]

Спољна политика[уреди]

Немачка спољна политика за време рата укључивала је стварање савезничких влада под директном или индиректном контролом из Берлина. Главни циљ је добијање трупа од важнијих савезника, попут Италије и Мађарске, и милиона радника и обилних залиха хране од подређених савезника као што су Вишијевска Француска.[54] До јесени 1942, на Источном фронту било је 24 дивизије из Румуније, 10 из Италије и 10 из Мађарске.[55] Када нека држава више није била поуздана, Немачка би преузела пуну контролу, као што је учинила са Француском 1942, Италијом 1943, и Мађарском 1944. Иако је Јапан је званично моћан савезник, однос је био далек и било је мало координације или сарадње. На пример, Немачка је одбила да дели своју формулу за добијање синтетичке нафте из угља скоро све до краја рата.[56]

Почетак рата[уреди]

Немачка је напала Пољску 1. септембра 1939. Уједињено Краљевство и Француска су објавиле рат Немачкој два дана касније. Пољска је пала брзо, јер су Совјети напали са истока 17. септембра.[57] Рајнхард Хајдрих, тадашњи шеф Гестапоа, наредио је 21. септембра да Јевреји треба да се скупе и сконцентришу у градовима са добрим железничким везама. У почетку је намера била да се депортације Јевреја усмере даље на исток, или евентуално на Мадагаскар.[58] Коришћењем од радније припемљених спискова, око 65.000 пољске интелигенције, племића, свештеника и учитеља је убијени крајем 1939. у покушају да се уништи идентитет Пољске као нације.[59][60]. Совјети је наставили да нападају, напредујући у Финској у Зимском рату, а немачке снаге су укључени у акцију на мору. Али није било скоро никаквих других активности до маја 1940, тако да је тај период постао познат као "лажни рат".[61]

Од почетка рата, британска блокада пошиљки у Немачку је имала утицај на привреда Рајха. Немци су били посебно зависини од страних залиха нафте, угља и житарица.[62] Да би заштитио шведске испоруке руде гвожђа у Немачку, Хитлер је наредио напад на Норвешку, која је изведен 9. априла 1940. Већи део земље су окупирале немачке трупе до краја априла. Такође, 9. априла, Немци су напали и окупирали Данску.[63][64]

Освајање Европе[уреди]

Насупрот ставу многих од његових високих војних официра, Хитлер је наредио напад на Француску и земље Бенелукса, који је почео у мају 1940.[65] Немци су брзо освојили Луксембург, Холандију и Белгију, а Француска се предала се 22. јуна.[65] Упркос одредбама Хашке конвенције, индустријска предузећа у Холандији, Француској и Белгији су стављене у службу производње ратног материјала за окупаторску немачку војску. Званичници окупираних земаља су видели ову опцију као бољу него да њихови грађани буду депортовани у Немачку на принудни рад.[66]

Нацисти су запленили од француске хиљада локомотива и возног парка, залихе оружја и сировина, као што су бакар, калај, нафта и никл.[67] Такође су наметнути финансијски захтеви владама окупираних земаља; исплате за трошкове окупације су стизали из Француске, Белгије и Норвешке.[68] Трговинска баријера довела је до гомилања залиха, црног тржишта и неизвесности око будућности[69] Залихе хране су биле несигурне; производња хране је опала у већини области у Европи, али не као време Првог светског рата.[70] Грчка је искусила глад у првој години окупације, а Холандија у последњој години рата.[70] Немачки напори да се обезбеди нафта укључивали су преговаре о снабдевање од њиховог новог савезника, Румуније, која је приступила Тројном пакту у новембру 1940.[71][72]

Хитлер је понудио мир новом британском лидеру Винстону Черчилу, а након његовог одбијања, наредио серију ваздушних напада на аеродроме и радарске станице Краљевског ваздухопловства. Међутим, немачки Луфтвафе није успео да победи Краљевско ваздухопловство у оно што је постало познато као битка за Британију.[73] До краја октобра, Хитлер је схватио потребна ваздушна надмоћ неопходна за његову планирану за инвазију на Британију није могла да се остваре, пс је наредио ноћне ваздушне нападе на британске градове, укључујући Лондон, Плимут и Ковентри.[74]

У фебруару 1941, Немачки афрички корпус стигао је у Либију да помогне Италијанима у Северноафричкој кампањи у покушају да се задрже снаге Комонвелта стациониране у Египту.[75] Дана 6. априла, Немачка је покренула инвазију на Југославију и Грчку.[76]

Немачки војници марширају у близини Тријумфалне капије у Паризу, 14. јун 1940.

Дана 22. јуна 1941, у супротности са споразумом Молотов-Рибентроп, 5,5 милиона осовинских војника је напало Совјетски Савез. Поред сврху стицања животног простора, ова велика офанзива (под тајним именом операција Барбароса) је имала циљ да уништи Совјетски Савез и искористи његове природне ресурсе за каснију агресију на западне силе.[77] Међу немачким народом реакције су биле изненађење и стрепња. Многи су забринути колико дуго ће се рат продужити или си сумњали да Немачка не може да добије рат на два фронта.[78]

Инвазијом је освојен огроман простор, укључујући и балтичке републике, Белорусију и западну Украјину. Након успешне битке код Смоленска, Хитлер је наредио армијској групи Центар да заустави своје напредовање ка Москви и привремено преусмери своје оклопне групе за помоћ у опкољавању Лењинграда и Кијевa.[79] Ова пауза је дала Црвеној армији могућност да мобилише нове резерве. Напад на Москву, који је настављен у октобру 1941, завршио се катастрофално у децембру.[79] Дана 7. децембра 1941, Јапан је напао Перл Харбор на Хавајима. Четири дана касније, Немачка је објавила рат САД.[80]

Хране је недостајало у освојеним областима Совјетског Савеза и Пољске, са оброцима неадекватним да задовољи нутритивне потребе. Војске у повлачењу војске су спалиле усеве, а већи део преостале хране је однесен у Немачку.[81] У самој Немачкој, оброци су морали да се смање 1942. У својој улози опуномоћеног у четворогодишњем плану, Херман Геринг је захтевао повећање испоруке жита из Француске и рибе из Норвешке. Жетва. 1942 је била добра, а залихе хране остала адекватна у западној Европи.[82]

Група Рајхслајтер Розенберг је била организација која је пљачкала уметничка дела и културна добра из јеврејских колекција, библиотека и музеја широм Европе. Само из Француске је око 26.000 вагона пуних уметничког блага, намештаја и других опљачканих предмета послато назад у Немачку.[83] Поред тога, војници су пљачкали или куповали робу, као што су и одевни производи-ствари које је постајало све теже добити у Немачкој- и слали назад кућама.[84]

Прекретница и пораз[уреди]

Немачка је била скоро потпуно зависна од увоза нафте из иностранства.[85] У покушају да реши сталну несташицу упоран, Немачка је у јуну 1942. покренула операцију Плаво, офанзиву на кавкаска нафтна поља.[86] Совјети су покренули контраофанзиву 19. новембра и опколили немачку војску, која је остала заробљена у Стаљинграду 23. новембра.[87] Херман Геринг је уверавао Хитлера да 6. армија може бити снабдевана из ваздуха, али се испоставило да то није било могуће[88] Хитлерово одбијање да се дозволи повлачење је довело до смрти 200.000 немачких и румунских војника, а од оних који су се предали 31. јануара 1943, само 6.000 преживелих се вратило у Немачку после рата.[89] Совјетске снаге су наставиле да потискује Немце на запад после неуспеле немачке офанзиве код Курска, а до краја 1943, Немци су изгубили већину својих територијалних добитака на истоку [90].

У Египту, Афрички корпус фелдмаршала Ервина Ромела су поразиле британске снаге под фелдмаршалом Бернардом Монтгомеријем у октобру 1942.[91] Савезничке снаге су се искрцале на Сицилији у јулу 1943, а у Италији у септембру.[92] У међувремену, амерички и британски бомбардери, са базама у Британији, почели операције против Немачке. У настојању да уништи немачки морал, многи мисијама је намерно наређивано да бомбардују цивилне циљеве.[93] Ускоро немачки производња авиона није могла да држи корак са губицима, а без ваздухопловне одбране, савезничка бомбардовања су постала још разорнија. Гађањем рафинерија нафте и фабрика, бомбардовања су до краја 1944. осакатила немачке ратне напоре.[94]

Филм Америчког ваздухопловства о разарања у центру Берлина у јулу 1945.

Дана 6. јуна 1944 , америчке, британске и канадски снаге су успоставиле Западни фронт искрцавањем у Нормандији.[95] Дана 20. јула 1944, Хитлер је једва преживео бомбашки напад.[96] Због тога је наредио сурову одмазду, што је довело до 7.000 хапшења и погубљењу преко 4.900 људи.[97] Неупешна Арденска офанзива (16. децембар 1944 - 25. јануар 1945) била је последњи велики немачки подухват у рату. Совјетске снаге су ушле у Немачку 27. јануара.[98] Хитлерово одбијање да призна пораз и његово стално инсистирање да се рат мора водити до последњег човека довело до непотребне смрти и разарања у последњим месецима рата.[99] Преко свог министра правде, Ота Тирака, он је наредио да свако ко није спреман да се бори мора по кратком поступку на војни суд. На хиљаде људи је убијено.[100] У многим областима, људи су тражили начине да се предају надолазећим Савезницима, упркос опоменама локалних лидера да наставе борбу. Степен самоубистава у Немачкој се повећаво, како се рат приближавао крају, посебно у крајевима у које је стизала Црвена армија. Хитлер је такође наредио намерно уништавање саобраћајница, мостова, индустрије и друге инфраструктура. Министар за наоружање Алберт Шпер је успео у томе да се ово наређење не спроведе у потпуности.[99]

Током битке за Берлин (16. април 1945 - 2. мај 1945 ), Хитлер и његово особље су живели у подземном Фирербункеру, док се Црвена армија приближавала.[101] Дана 30. априла, када су совјетске трупе биле далеко један или два блока од Рајхсканцеларије, Хитлер и Ева Браун су извршили самоубиство у бункеру.[102] Гебелс и његова супруга Магда су починили самоубиство сутрадан, после убиства своје шесторо деце.[103] Дана 2. маја генерал Хелмут Вајдлинг је безусловно предао Берлин совјетском генералу Василију Чујкову. Хитлера је наследио велики адмирал Карл Дениц као председника Рајха и Гебелса као Рајхсканцелар.[104] У периоду од 4. до 8. маја 1945. већина преосталих немачких оружаних снага се предала безусловно. Акт о предаји Немачке потписан је 7. маја, чиме је обележен крај Другог светског рата у Европи.[105]

Немачке жртве[уреди]

Америчка војска минирала је кукасти крст на седишту Нацистичке партије у Нирнбергу
Немачке избеглице у Бедбургу, код Клевеа, 19. фебруара 1945.

Процене о немачким ратним жртвама иду од 5,5 до 6,9 милиона особа.[106] Студија немачког историчара Ридигера Оверманса је дала бројку од 5,3 милиона убијених и несталних припадника немачке војске, рачунајући ту и око 900.000 регрутованих ван немачких граница из 1937, у Аустрији и средњој и источној Европи.[107] Цивилне жртве због савезничких стратегијских бомбардовања унутар граница из 1942. износиле су око 437.000. Јпш око 20.000 је убијено у копненој кампањи.[108][109] Око 22.000 цивила је умрло током битке за Берлин.[110] Друге бројке о цивилним жртвама износе око 300.000 Немаца (рачунајући и Јевреје) који су били жртве нацистичких политичких, расних и верских прогона,[111] и 200.000 који су били убијени у нацистичком прграму еутаназије.[112] Политички судови звани Зондергерихт осудили су на смрт око 12.000 чланова немачког покрета отпора, а цивилни судови су осудили још 40.000 Немаца.[113] Такође су се десила масовна силовања Немица.[114]

На крају рата, у Европи је било више од 40 милиона избеглица,[115] њена привреда је пропала, а 70% њене индустријске инфраструктуре је било уништено.[116] Између 12 и 15 милиона Немаца је избегло или протерано из источне и средње Европе у Немачку.[117] Током Хладног рата, влада Западне Немачке је проценила да је број жртава износи 2,2 милиона мртвих цивила због бекства и прогона Немаца и присилног рада Немаца у Совјетском Савезу.[118] Ова бројка је била неоспорена до 1990их, када су неки историчари спустили број на 500.000–600.000 поврђених смртних случајева.[119][120][121] Немачка влада је 2006. поновила свој став о 2-2,5 милиона смртних случајева.Шаблон:Efn

  1. 10. мај 1933. - палеж либералних књига у Берлину
  2. 22. јун 1933. - нацистичка странка једина у Њемачкој (остале су забрањене или распуштене)
  3. 26. јануар 1934. - Њемачка и Пољска потписале 10-годишњи пакт о ненападању
  4. 30. јун 1934. - "Ноћ дугих ножева" - покољ (стрељање) многобројних непоћудних Хитлеру и водства СА , јер су сметали тадашњем војном врху, а Хитлер им је испунио жељу
  5. 2. август 1934. председник Хинденбург умире, Хитлер сједињује положај канцелара и предсједника у нову функцију: Фирер (вођа)

Политика[уреди]

Идеологија[уреди]

Нацистичка партија је била десничарска политичка странка која је стицала подршку у време друштвених и финансијских потреса који су се десили са почетка Велике депресије 1929.[122] Док је био у затвору после неуспелог Пивничког пуча 1923. Хитлер написао Мајн кампф, где је изнео свој план за трансформацију немачког друштва на основу расе.[123] Идеологија нацизма обједињавала је елементе антисемитизма, расне чистоће и еугенике, и комбиновала их са пан-германизамом и територијалним ширењем са циљем добијање више животног простора за германске народе.[124] Режим је покушао да добије ову нову територију нападајући Пољску и Совјетски Савез, са намером да депортује или убије Јевреје и Словене који тамо живе, који су сматрали инфериорним у односу на аријевску расу и делом јудеобољшевичке завере.[125][126] Други које су нацисти сматрали недостојним живота били су људи са менталним или физичким обољењима, Роми, хомосексуалци, Јеховини сведоци и друштвени отпадници.[127][128]

Под утицајем Фолкиш покрета, режим је био против културног модернизма и подржавао је развој велике војске на штету интелектуализма.[5][129] Креативност и уметност су угушене, осим у случају када би могао да послужи као средство пропаганде.[130] Странка је користила симболе, као што је Крвава застава, и ритуале, као што су митинзи Нацистичке партије, да негује јединство и учврсти популарност режима.

Влада[уреди]

Немачка за време Другог светског рата - мај 1944.

Заоставштина[уреди]

Оптужени на Нирнбершком процесу

Савезничке силе су организовала суђења за ратне злочине, почевши са Нирнбершким процесом, одржаним од новембра 1945. до октобра 1946. за 23 висока нацистичка званичника. Оно си уоптужени по четири тачке: завера да се почине злочини, злочини против мира, ратни злочини и злочини против човечности што је било у супротности са међународним законима који су се тицали ратовања.[131] Сви осим тројице оптужених су проглашени кривим; дванаесторо њих је осуђено на смрт.[132] Победничке силе су забраниле Нацистичку партију и њој припадајуће подорганизације. Приказивање и употреба нацистичких симбола као што су заставе, кукасти крст или нацистички поздрави, су забрањени у Немачкој и Аустрији.[133][134]

Нацистичка идеологија и акције које је предузео режим су скоро универзално оцењени као озбиљено неморални.[135] Хитлер, нацизам и холокауст су постали симболи зла у данашњем свету.[136] Интересовање за нацистичку Немачку наставља да постоји у медијима и у академском свету., Историчар Ричард Џ. Еванс је оценио да ова ера „пружае скоро универзални апел јер њен убилачки расизам стоји као опомена за цело човечанство."[137]

Нацистичка ера наставља да информише како Немци виде себе и своју државу. Буквално свака породица је претрпела губитка у рату или има неку причу да исприча. Немци су много година ћутали о својим исуствима и осећали су колективну кривицу, чак иако нису директно били умешани у ратне злочине. Када је учење о нацистичкој Немачкој ушло у школски програм почевши од 1970их, људи су почели да истражују искуства чланова њихових породица. Проучавање овог периода и воља да се критички испитају његове грешке је довело до развоја јаке демократије у данањшој Немачкој, али и са дуготрајно скривеним антисемитским и неонацистичким појавама.[138]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Evans (2003), стр. 103–108.
  2. ^ Evans (2003), стр. 186–187.
  3. ^ Goldhagen (1996), стр. 85.
  4. ^ Evans (2003), стр. 179–180.
  5. ^ а б Kershaw (2008), стр. 81.
  6. ^ Shirer (1960), стр. 136–137.
  7. ^ Goldhagen (1996), стр. 87.
  8. ^ Evans (2003), стр. 293, 302.
  9. ^ Shirer (1960), стр. 183–184.
  10. ^ McNab (2009), стр. 14.
  11. ^ Evans (2005), стр. 14.
  12. ^ Evans (2003), стр. 329–334.
  13. ^ Evans (2003), стр. 354.
  14. ^ Evans (2003), стр. 351.
  15. ^ Shirer (1960), стр. 196.
  16. ^ Evans (2003), стр. 336.
  17. ^ Evans (2003), стр. 358–359.
  18. ^ Shirer (1960), стр. 201.
  19. ^ Evans (2005), стр. 109, 637.
  20. ^ Evans (2005), стр. 109.
  21. ^ Cuomo (1995), стр. 231.
  22. ^ а б McNab (2009), стр. 54.
  23. ^ McNab (2009), стр. 56.
  24. ^ Overy (2005), стр. 63.
  25. ^ Shirer (1960), стр. 226–227.
  26. ^ Kershaw (2008), стр. 317.
  27. ^ Shirer (1960), стр. 230.
  28. ^ Kershaw (2001), стр. 50–59.
  29. ^ Evans (2003), стр. 344.
  30. ^ Evans (2008), map, pp. 366.
  31. ^ Evans (2005), стр. 338–339.
  32. ^ Evans (2005), стр. 618.
  33. ^ Evans (2005), стр. 623.
  34. ^ Kitchen (2006), стр. 271.
  35. ^ Evans (2005), стр. 629.
  36. ^ а б Evans (2005), стр. 632–637.
  37. ^ Evans (2005), стр. 641.
  38. ^ Steiner (2011), стр. 181–251.
  39. ^ Evans (2005), стр. 646–652.
  40. ^ Evans (2005), стр. 667.
  41. ^ Kershaw (2008), стр. 417.
  42. ^ Kershaw (2008), стр. 419.
  43. ^ Evans (2005), стр. 668–669.
  44. ^ Evans (2005), стр. 671–674.
  45. ^ Evans (2005), стр. 683.
  46. ^ Beevor (2012), стр. 24.
  47. ^ Mazower (2008), стр. 264–265.
  48. ^ Evans (2005), стр. 689–690.
  49. ^ Kershaw (2008), стр. 486.
  50. ^ Evans (2005), стр. 691.
  51. ^ Kershaw (2008), стр. 496.
  52. ^ Snyder (2010), стр. 116.
  53. ^ Molotov-Ribbentrop Pact, 1939 ().
  54. ^ Mazower (2008), chapter 9.
  55. ^ Weinberg (2005), стр. 414.
  56. ^ Martin (2005), стр. 279–80.
  57. ^ Beevor (2012), стр. 32.
  58. ^ Longerich (2010), стр. 148–149.
  59. ^ Longerich (2010), стр. 144.
  60. ^ Evans (2008), стр. 15.
  61. ^ Beevor (2012), стр. 40.
  62. ^ Mazower (2008), стр. 260.
  63. ^ Beevor (2012), стр. 73–76.
  64. ^ Evans (2005), стр. 120.
  65. ^ а б Beevor (2012), стр. 70–71, 79.
  66. ^ Mazower (2008), стр. 265.
  67. ^ Evans (2008), стр. 333–334.
  68. ^ Mazower (2008), стр. 271.
  69. ^ Mazower (2008), стр. 272, 279.
  70. ^ а б Mazower (2008), стр. 262.
  71. ^ Evans (2008), стр. 151.
  72. ^ Kershaw (2008), стр. 584.
  73. ^ Shirer (1960), стр. 774–782.
  74. ^ Kershaw (2008), стр. 563, 569, 570.
  75. ^ Evans (2008), стр. 149.
  76. ^ Evans (2008), стр. 153.
  77. ^ Evans (2008), стр. 160–161.
  78. ^ Evans (2008), стр. 189–190.
  79. ^ а б Stolfi (1982).
  80. ^ Shirer (1960), стр. 900–901.
  81. ^ Evans (2008), стр. 43.
  82. ^ Mazower (2008), стр. 284–287.
  83. ^ Manvell (2011), стр. 283–285.
  84. ^ Evans (2008), стр. 334.
  85. ^ Mazower (2008), стр. 290.
  86. ^ Glantz (1995), стр. 108–110.
  87. ^ Melvin (2010), стр. 282, 285.
  88. ^ Evans (2008), стр. 413, 416–417.
  89. ^ Evans (2008), стр. 419–420.
  90. ^ Shirer (1960), стр. 1007.
  91. ^ Evans (2008), стр. 467.
  92. ^ Evans (2008), стр. 471.
  93. ^ Evans (2008), стр. 438–441.
  94. ^ Evans (2008), стр. 461.
  95. ^ Beevor (2012), стр. 576–578.
  96. ^ Beevor (2012), стр. 604–605.
  97. ^ Shirer (1960), стр. 1072.
  98. ^ Shirer (1960), стр. 1090–1097.
  99. ^ а б Kershaw (2008), стр. 910–912.
  100. ^ Kershaw (2012), стр. 224–225.
  101. ^ Shirer (1960), стр. 1108.
  102. ^ Kershaw (2008), стр. 954–955.
  103. ^ Beevor (2002), стр. 381.
  104. ^ Shirer (1960), стр. 1126.
  105. ^ Beevor (2002), стр. 400–402.
  106. ^ Hubert (1998), стр. 272.
  107. ^ Overmans (2000), стр. Bd. 46.
  108. ^ Wirtschaft und Statistik (1956).
  109. ^ Statistisches Jahrbuch (1960), стр. 78.
  110. ^ Antill (2005), стр. 85.
  111. ^ Germany Reports (1961), стр. 62.
  112. ^ Bundesarchiv ().
  113. ^ Hoffmann (1996), стр. xiii.
  114. ^ Beevor (2002), стр. 31–32, 409–412.
  115. ^ Time, 9 July 1979 ().
  116. ^ Pilisuk & Rountree (2008), стр. 136.
  117. ^ Douglas (2012), стр. 1.
  118. ^ Die deutschen Vertreibungsverluste, 1939/50 (), стр. 38, 46.
  119. ^ Overmans (1994), стр. 51–63.
  120. ^ Haar (2009), стр. 363–381.
  121. ^ Hahn & Hahnova (2010), стр. 659–726.
  122. ^ Evans (2005), стр. 7–9.
  123. ^ Kershaw (2008), стр. 146–147.
  124. ^ Evans (2008), стр. 7.
  125. ^ Bendersky (2007), стр. 161.
  126. ^ Gellately (1996).
  127. ^ Longerich (2010), стр. 49.
  128. ^ Evans (2008), стр. 759.
  129. ^ Evans (2005), стр. 7, 443.
  130. ^ Evans (2005), стр. 210–211.
  131. ^ Evans (2008), стр. 741.
  132. ^ Shirer (1960), стр. 1143.
  133. ^ Strafgesetzbuch, section 86a ().
  134. ^ Allied Agreement (1945).
  135. ^ Kershaw (2000), стр. 1–6.
  136. ^ Flint (1998).
  137. ^ Evans (2009), стр. 56.
  138. ^ Sontheimer (2005).

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]