Битка код Каре

Битка код Каре
Део Римско-партских ратова
Подручје под влашћу Парта на врхунцу њихове моћи (крај 1. века)
Време: 53. п. н. е. Локација: Кара (Харан), данашња Турска Резултат: Одлучна победа Парта Узрок битке: Инвазија Рима на Партско краљевство Промене у територији: {{{територија}}} Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Римска република	Партско краљевство
Заповедници
Марко Лициније Крас †	Сурена
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}}	{{{јединице2}}}
Јачина
35.000 легионара 4.000 коњаника, 4.000 лаких пешака	9.000 лаких коњаника-стрелаца, 1.000 катафракта (тешка коњица)
Губици
20.000 мртвих, 10.000 заробљених, 4.000 рањених	Врло мали
{{{подаци}}}

Битка код Каре одржала се 53. п. н. е. и била је одлучна победа партског војсковође Сурене над римским војсковођом Марком Лицинијем Красом. Њихове војске су се сусреле покрај данашњих рушевина града Харана у модерној Турској.

Политичка позадина у Риму

Рат у Партском краљевсту резултат је политичких договора Првог тријумвирата између Марка Краса, Помпеја и Јулија Цезара. У марту и априлу 56. п. н. е. одржани су састанци у Равени и Луци, у Цезаревој провинцији Галији, у циљу да се учврсти пољуљано партерство створено четири године раније. Договорено је да ће тријумвират помагати један другоме у одржавању политичке моћи и утицаја; Цезарове контроле над Галијом уочи избора 55. п. н. е., односно заједничке Красове и Помпејеве друге кандидатуре за римског конзула. Договор је укључивао међусобну војну, финансијску и политичку подршку. Након успеха на римским политичким изборима, договорено је да ће Помпеј управљати хиспанским провинцијама, док је Красу припала контрола над Сиријом, што је имплицирало укључивање у рат против Партског краљевства. Екстремно богатом Марку Красу било је око шездесет година када се одлучио упустити у сукоб с Партима. Антички историчари попут Плутарха често истичу Красову похлепу као главни мотив за ратовање Иако је био најбогатији човек античког доба, није стекао војну репутацију у Риму упркос успешном гушењу Спартакове робовске побуне. Плутарх спомиње како је сам Цезар дао моралну подршку у Красовом настојању на нападне Парте, оцијењујући такав поход респектабилним и нимало конкурентским његовим личним војним походима. Цицерон пак додаје још један разлог; Красову амбицију да победом над Партима изједначи војну славу с Цезаром који је успешно покорио Галију

Неки Римљани су се бунили против рата с Партима. Цицерон је тај поход назвао "nulla causa" (ратом без оправдања), јер Партско краљевство није било претња Риму. Против похода се бунио и трибун Атеиј Капито, који се јавно гнушао против те опције. Упркос критикама, Марко Крас је напустио Рим 14. новембра 55. п. н. е. и запутио се на исток, где му се у Сирији прикључио и његов син током зиме 54.-53. п. н. е. који је довео хиљаде келтских коњаника из Галије који су били одани младом вођи све до своје смрти.

Припреме за рат

Крас је стигао у Сирију крајем 55. п. н. е. и одмах је започео трошити свој големи капитал на подизање властите војске. Уз помоћ хеленистичких насеља у Сирији и јерменског краља Артавасдеса II, Крас је кренуо на Партско краљевство. Артавасдес му је саветовао да крену кроз Јерменију да избегну пустиње, но Крас је тај предлог одбио. Као одговор, партски краљ Ород II је поделио снаге и повео већину своје војске, углавном пешадијке стрелце и мањи део коњице, на север да казни Јермене. Остатак војске који су чинили углавном коњаници послао је да извиди, успори или пак уништи Красову војску. Тај остатак војске водио је генерал Сурена, који се суочио с римском војском покрај града Каре (Харана). Иако су римски војници били деморализовани због вруће климе, били су четири до пет пута бројнији од партских војника.

Битка

Рељеф у Ирану који приказује тешку коњицу (катафракте).

Партска војска од 1.000 катафракта (тешка коњица) и 9.000 стрелаца на коњима сусрела се с Римљанима код Харана. Те снаге ипак нису били део главне партске војске која је кренула у Јерменију под вођством краља Орода II, већ помоћна војска која је требала извиђати и успорити римско напредовање, те их поразити у случају ако буду довољно слаби. Красова коњица се пробило на челу римске војске и сукобило се против катафракта, али инфериорна римска оружја нису успела пробити тешке оклопе партске коњице. Римска коњица које је бројчано било чак четири пута веће од партске убрзо је потпуно уништена, заједно с Красовим сином Публијем који је убијен. Истовремено су партски стрелци на коњима окружили римске легије и засипали их стрелама. Крас је брзо формирао своје легије у велики шупљи четвероугао у циљу да спречи врло мобилније партске снаге у пробу римских бочних страна. Генерал Сурена је сакрио оклоп своје тешке коњице испод одеће, и приликом напада на легионаре према договореном сигналу катафракти су истовремено открили свој светли оклоп. Сурена је био задивљен малим учинком на морал римских снага и проценио је да катафракти неће бити довољни да се разбију римске формације. Стога је послао своје стрелце на коњима да засипају легионаре кишом стрела држећи се на сигурној удаљености. Крас је на то узвратио формирањем легија у "формацију корњаче" у циљу да спречи рањавање своје војске од стране партских стрела. Већина одапетих стрела није била смртоносна за Римљане, но узроковале су рањавања. Ипак, дуготрајно опседање Римљана, мобилност партских снага, количина испаљених стрела и технологија композитног лука резултовали су смрћу хиљада римских легионара.

Партски принц Сурена, пронађен у Кузестану око године 100., изложен у Националном музеју у Ирану.

Красов план био је заштити своје легионаре од стрела све док стрелци на коњима не остану без стрела После неколико сати, легионари су почели падати због врућине, жеђи и устрајних партских стријелачких напада. Римљани су коначно били потпуно окружени. Формације корњаче су деловале као ефикасна одбрана, но нису имале никакав офанзивни учинак против мобилне партске коњице. То је дало Сурени повод за директни напад катафрактима на римске снаге, које су убрзо преполовљене након чега су се дали у паничан бег. Крас је био у прилици побећи, но неуспешно се покушао у пустити у преговоре с Партима те је коначно и он убијен. Неки извори тврде како су Парти као одговор на Красову похлепу у његово грло излили растопљено злато. На крају, био је то један од највећих римских пораза икад; губици су били око 20.000 мртвих војника, док је већина остатка заробљена. Парти су имали минималне губитке.

Последице

Рим је био осрамоћен овим поразом, а горчина пораза била је још већа зато што су у руке Парта пали римски војни симболи (легионарски орлови). Плутарх спомиње како су Парти након заробљавања обукли Красу женску одећу и парадирали с њим кроз цело краљевство. Ипак, веројатно је да се ради само о римској пропаганди. Ород II, који је у Јерменији водио главнину партске војске, поразио је Арменце и освојио њихову земљу. Ипак, велики Суренов успех изазвао је љубомору и страх код партског краља, па га је дао погубити. После Суренове смрти, Ород II је водио војне експедиције у Сирију, но резултовале су неуспехом. Битка код Харана била је једна од првих главних битака између Римљана и Парта. Битка је такође створила мит како се римска војска не може супроставити партској, што су негирале касније римске победе у појединим биткама.

Неколико века пре ове битке, и Римљани и остали су били уверени како је римска војска незаустављива, јер до тада су успешно освојили и апсорбирали сваку земљу која им се супроставила. После битке код Харана, римска репутација је значајно опала, барем у погледу истока. Након битке, Рим ће још седам века водити неодлучан рат против иранских династија Парта и Сасанида, у којем ниједна страна није успела освојити или покорити другу.

У популарној култури

Римски војници заробљени у бици код Каре су протагонисти Ranks of Bronze, научно-фантастичне приче америчког аутора Дејвида Дрејка из 1979. (објављене у часопису Sirius), а која је касније проширена у роман.

Види још

• Парћански хитац