Спартак

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Спартак (вишезначна одредница).
Спартакова статуа у Лувру

Спартак (грч. Σπάρτακος, Спартакос; лат. Spartacus[1], Спартакус) (111. п. н. е. - 71. п. н. е.) је био вођа устанка римских робова, познатијег као Спартаков устанак.

Рођен је као слободни Трачанин 111. п. н. е. Служио је у римској војци, али је дезертирао и организовао разбојничку групу. Касније је пао у заробљеништво и због своје тјелесне снаге продат гладијаторском кампу Лентула Батијата у Капуи.

Побјегао је 73. п. н. е. заједно са још 70 гладијатора укравши притом и кола пуна оружја. Заједно са њима прави камп на планини Везув код Напуља. У то вријеме побуне међу робовима су избијале на све стране и Сенат је послао претора, неискусног Клаудија Глабера против Спартакових устаника који су тада бројали око 3.000 људи. Клаудије је мислио да држи Спартака у шаци на Везуву, али устаници су се спустили конопцима низ литицу са друге стране планине, и пришли римској војсци са бока, приређујући им изненадни напад. Пошто нису направили камп, Римљани су спавали на отвореном и скоро сви су са лакоћом побијени укључујући и Глабера. Послије ове побједе, многи одбјегли робови жељели су да се придруже Спартаку, који се упутио га Алпима у жељи да побјегне из Италије, али Гали и Германи које је предводио његов помоћник Крикс, хтјели су да остану и да пљачкају и напустили су Спартака који је остао у Италији.

Спартак је 72. п. н. е. подигао војску од 70.000 робова, углавном из руралних области. Забринути Сенат послао је два конзула Гелија Публиколу и Корнелија Лентулу Клодијана, сваког са по двије легије. Гали и Германи које је предводио Крикс су поражени, а он је погинуо. Спартак је побиједио Лентулу, а затим и Публиколу. Након тога се пробио све до Алпа, али су Гали и Германи поново одбили да иду, па се Спартак вратио у јужну Италију у нади да ће се пребацити бродовима на Сицилију.

У јесен Сенат одлучује да покрене нови напад са Марком Лицинијем Красом, најбогатијим човјеком у Риму, додјеливши му заповједништво над читавом римском војском у Италији. Крас је напао Спартака који се повукао у Регујум (данашњи Ређо ди Калабрија) и покуђао да пређе на Сицилију, али су га сицилијански пирати издали. У међувремену Сенат је позвао Помпеја и његове легије из Хиспаније које су започеле пут копном. Луције Лициније Лукул угњездио се у Бриндизијуму, у „штикли“ Италије са легијама из Македоније. Када је Спартак коначно пробио пут из врха, није могао да уђе у Брзидијум због Лукуле.

Спартак је кренуо ка сјеверу 71. п. н. е. Неки од Гала и Германа су се поново одвојили. Робови су добили још једно мању побједу, прије него што су Красове трупе успјеле да их потуку на југу Италије код ријеке Силаријус. Вјерује се да је Спартак погинуо у тог бици. Било је превише лешева и није пронађен. На путу од Капуе до Рима разапето је око 6.000 робова. Око 5.000 робова је успјело побјећи, али су их пресреле и заробиле Помпејеве легије на повратку из Хиспаније.

Спартак је као најпознатије вођа устанака робова у старом вијеку, односно у класичној антици, у каснијим периодима постао симбол борбе против ропства и угњетавања те је постао својевстан архетип револуционара. То је поготово био случај у комунистичким државама, укључујући и бившу Југославију, у којима су бројне институције носиле његово име.

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]