Бранко Вукелић (шпијун)

С Википедије, слободне енциклопедије
Бранко Вукелић
Бранко Вукелић
Пуно имеБранко Вукелић
Датум рођења1904.
Место рођењаОсијек, Аустроугарска
Датум смртијануар 1945.
Место смртиАбашири, Јапанско царство

Бранко Вукелић (Осијек, 1904 — Абашири, јануар 1945) је био југословенски шпијун који је радио у шпијунском кругу Рихарда Зоргеа у Јапану.

Биографија[уреди | уреди извор]

Породица Вукелић је даљим пореклом из околине Прилепа у Македонији. Из Македоније се селе око 1522. године. У 16. веку их извори проналази у Херцег-Новом од рода Бјелопавлића. Из Херцег-Новог се селе по Херцеговини, Босни и до Далмације и Лике, до Горских Котара.[1]

Рођен је у Осијеку 1904. године. Његов отац, Миливој, је био официр у аустријској војсци у Лици, а мајка Вилма је била Јеврејка.[2][3] Вукелић је као дечак сведочио стрељању Срба који су ратовали на руском фронту, услед чега је развио антагонизам према апсолутистичким монархијама и почео да посматра Совјетски Савез као боље државно решење.[3]

Вукелићева породица се преселила у Загреб где је похађао средњу школу.[4] Као ученик гимназие у Загребу, Вукелић је припадао напредној групи „Дарвинов клуб", где је читана левичарска литература.[5] Кренуо је на факултет у Загребу, али је био приморан да пређе у Париз где је дошао у контакт са комунизмом. Завршио је права на Универзитету Сорбона.

Након дипломирања, услед велике светске депресије, успоставио је контакт са комунистима као начин да добије посао током кризе.[4]

У Јапану[уреди | уреди извор]

У 1933. години Вукелић је послат у Јапан као совјетски агент након што га је регрутовала чланица Коминтерне под именом Олга.[6] Радио је са Рихардом Зоргеом у тзв. Зоргеовом прстену, заједно са Максом Клаузеном, Озаки Хотсуми и Мијаги Јокотом.[7] Вукелић је био запослен од стране француског листа Хавас[8], и српске новине Политика као специјални дописник.[4][9]

У Јокохаму је стигао 11. фебруара 1933, и јавио се Рихарду Зоргеу, вођи совјстске шпијунске мреже. Иако је ово била совјетска операција, Вукелић је веровао да он служи Коминтерни.[10]

Први брак са Едит распао се након серије афера, након чега је оженио Јошико Јамасаки, своју јапанску преводитељицу.[11] овај брак је сматран претњом за операцију, па га Зорге није одобрио, али је Вукелић одлучио да се ожени без одобрења. Након овог неслагања центар у Москви је одлучио да се операција настави а да Вукелић остане у прстену.[12]

Вукелићеве главне активности су биле скупљање информација. Скупљао је информације из јапанских новина и магазина, као и из амбасада и новинарских контаката[13][14] а био је надлежани за фотографски посао.[15]

Зоргеов шпијунски прстен је пробијен 1944. године. Иако је Зорге покушао да оповргне Вукелићево и Мијагијево учешће[16], Вукелић је осуђен на доживотну робију заједно са Клаузеном.[17] Био је утамничен у Сугамо, а одатле је пребачен у Абашири (Хокаидо)у јулу 1944. Вукелић није преживео хладну зиму а Јошико је била информисана о његовој смрти 15. јануара 1945.[18] Иако потвргнут тешком мучењу, у затвору није одао било какве инфорамције о својим сазнањима и активностима.[18]

Од априла 1933. до новембра 1940. написао је 56 чланака за „Политику“. Ове извештаје је прикупио његов син Хироши Јамасаки Вукелић и објавио их 2014. под називом „Писма из Јапана“.COBISS.SR 291367943[19]

Совјетско признавање[уреди | уреди извор]

Иако активности Зоргеове групе нису биле признаване до 1960-их, Вукелић је постхумно одликован Орденом Отаџбинског рата (првог степена), 5. новембра 1964. од стране Президијума Совјетског Савеза.[20]

Заоставштина у Адлигату[уреди | уреди извор]

Његов радни сто се од 2020. године налази у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, где ће бити уређен један део музеја посвећен Бранку Вукелићу и породици Вукелић. Поред Вукелићевог стола у архиву ће се наћи писаћа машина, део његове личне библиотеке и совјетски орден.[2] Бројне публикације из Токија чине део његове заоставштине, које ће бити окосница јапанске збирке Адлигата.[21] Захваљујући залагању некадашњег амбасадора Јапана у Србији, Ненаду Глишићу, пренос личних ствари Бранка Вукелића из Јапана је омогућен.[22]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Порекло презимена Вукелић”. Порекло (на језику: српски). Приступљено 2020-12-26. 
  2. ^ а б Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Како је настало племе Јамасаки - Вукелић”. www.rts.rs. Приступљено 2020-12-26. 
  3. ^ а б Vulićević, Marina. „Za mene je najvažniji filozofski lik moga oca”. Politika Online. Приступљено 2020-12-26. 
  4. ^ а б в Gannon 2002, стр. 140
  5. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Судбина Бранка Вукелића, дописника "Политике" из Токија и Стаљиновог шпијуна: Љубавна српско-јапанска прича из најмрачнијих времена”. www.rts.rs. Приступљено 2021-07-27. 
  6. ^ Whymant 1996, стр. 57
  7. ^ Russia Information Center, "Russia is spying. Richard Sorge", March 4, 2008, Retrieved on January 7, 2010
  8. ^ Whymant 1996, стр. 271
  9. ^ Politika Online http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Otac-je-umro-dva-puta.lt.html, retrieved on January 7, 2010
  10. ^ Whymant 1996, стр. 65
  11. ^ Gannon 2002, стр. 141
  12. ^ Whymant 1996, стр. 133
  13. ^ Whymant 1996, стр. 77
  14. ^ Gannon 2002, стр. 144
  15. ^ Whymant 1996, стр. 70
  16. ^ Whymant 1996, стр. 296
  17. ^ Whymant 1996, стр. 312
  18. ^ а б „Staljinu dojavio o napadu Nemaca”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2020-12-26. 
  19. ^ Наш дописник из Токија („Политика“, 26. јануар 2016)
  20. ^ CIA, New Light on Old Spies: A Review of Recent Soviet Intelligence Revelations Архивирано на сајту Wayback Machine (7. јун 2010), September 18, 1995, Retrieved on January 7, 2010
  21. ^ „Сто Бранка Вукелића стигао у Србију” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 10. 11. 2020. г. Приступљено 2020-11-10. 
  22. ^ „PressReader.com - Your favorite newspapers and magazines.”. www.pressreader.com. Приступљено 2021-01-04. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Бранко Вукелић на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бранко_Вукелић_(шпијун)&oldid=27747464”