Вељко Станојевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Вељко Станојевић

Аутопортрет
Аутопортрет

Информације
Датум рођења 1892.
Место рођења Београд (Краљевина Србија)
Датум смрти 1967.
Место смрти Београд (СФР Југославија)
Дела
Купачице, уље на платну, 1924. (Музеј савремене уметности).

Вељко Станојевић (18921967) је био српски сликар. Потомак је Кнеза Станоја Михаиловића из Зеока који је убијен у сечи кнезова 1804. године. Вељков деда је пуковник Јеремија Станојевић, који је био министар (попечитељ) правде и просвете у Кнежевини Србији, председник врховног суда, председник Друштва српске словесности, државни саветник. Баба му је Марија Мара Ненадовић кћи проте Матеје Ненадовић, унука кнеза Алексе Ненадовића. По бабиној линији био је у сродству са Карађорђевићима.

Биографија[уреди]

Похађао је Уметничко-занатску школу у Београду код професора Љубомира Ивановића и Марка Мурата. Од 1920. до 1930. године живео је у Паризу. Био је један од оснивача групе Облик. Представник је конструктивистичког сликарства у југословенском сликарству док се његов каснији рад преоријентисао на колористички експресионизам. Његово стваралаштво у духу „идеализоване реалности“, које је настало 20-их година 20. века критика сматра његовим најаутентичнијим стваралачким периодом, те се Вељко Станојевић сврстава у ред наших најзначајнијих сликара треће деценије 20. века. Први пут је самостално излагао у Београду 1922. године а касније на бројним групним и самосталним изложбама у Југославији, Европи и Америци.

Поводом изложбе у галерији РТС-а ликовни критичар Станислав Живковић о сликарству Вељка Станојевића пише:

Викицитати

„Један од бардова који су учествовали у изграђивању модерног израза у српском сликарству од самог његовог почетка, јесте и Вељко Станојевић. Кроз више од педесет година уметничке активности прошао је и доживео све његове фазе: као радознали почетник, затим као зрео уметник и борац за савремено, најзад као помало заморен посматрач, који је препустио арену млађима и ратоборнијима. Остаје чињеница да је Вељко Станојевић један од наших значајних сликара и пионира, чије је дело између два рата умногоме одредило живот нове уметности.

Заједно са Живорадом Настасијевићем, Васом Поморишцем и Иваном Радовићем, он карактерише оне тенденције у српском сликарству, које су - полазећи од достигнућа Сезана и последњих достигнућа кубиста - настојале да кроз добро схваћени модернизам достигну чистоту о трезвеност великих класика.”
({{{2}}})

Слике Вељка Станојевића се налазе у Народном музеју, Музеју савремене уметности и у Историјском музеју у Београду.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]