Петар Добровић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Петар Добровић

Петар Добровић, Аутопортрет, 1932
Петар Добровић, Аутопортрет, 1932

Информације
Датум рођења 14. јануар 1890.
Место рођења Печуј (Аустроугарска монархија)
Датум смрти 27. јануар 1942.
Место смрти Београд (Србија)
Дела

Петар Добровић (Печуј, 14. јануар 1890Београд, 27. јануар 1942) је био познати српски сликар и политичар рођен у граду Печују, данашњој Мађарској. Један је од водећих представника модернизма послератне југословенске уметности. Као представник српског колоризма, био је познат по портретима и пејзажима. У раним годинама био је импресиониста и кубиста. Писао је и ликовну критику.

Био је председник мале, краткотрајне српско-мађарске Барањско-Бајске Републике која је проглашена 14. августа 1921.

Биографија[уреди]

Српска породица Добровића потиче из Славоније, из Дарувара која се преселила у Нађкањижу где је бавећи се продајом стоке стекла велики углед и богатство. Овде је рођен и отац Петра Добровића. Добровићева мати, Ирена Хеидл, била је немачког порекла, рођена је у барањском градићу Шиклошу.

Петар Добровић је имао три брата: Николу, значајног српског архитекту, Стевана и Ђоку. Стеван и Ђока су уписали војну кадетску школу у Печују чији је питомац у то доба био и Мирослав Крлежа, каснији познати хрватски писац. Од тада датира и Добровићево познанство са Крлежом.

Петар Добровић је матурирао у печујској гимназији у којој су професори били из католичког реда цистерцита. Као гимназијалац доживео је многе непријатности. Често је нападан због своје српске народности. Тако је 1903. године гимназијски професор Абел Бузаши због убиства краља Александра Обреновића и његове супруге Драге, Добровића називао „српским убицом краљева“.

После завршетка гимназије Добровић 19071908. године похађа скулпторски одсек Занатско-уметничке школе у Будимпешти, потом од 1909. до 1911. и тамошњу Ликовну академију. Професори су му познати уметници конзервативних схватања Еден Бало и Тивадар Земплењи. Касније ће на његово сликарство утицати Карољ Ференци. Први пут је излагао 1911. године у Музеју лепе уметности у Будимпешти - „Мучарњок“. Од исте године, па све до избијања Првог светског рата боравио је у Паризу где је, између осталих, упознао и вајара Ивана Мештровића.

У међувремену објваљује своје графике у угледним мађарским часописима и листовима као „Тет“ (мађ.Tett), „Ма“ (мађ. Ма у преводу „Дан“) и „Њугат“ (мађ. Nyugat у преводу „Запад“).

У недељу, 20. маја 1918. у Печују се побунио 6. Новосадски пук. Оружаном сукобу се прикључио и темпераментни Петар Добровић који је због тога касније затворен.

После завршетка Првог светског рата, 14. новембра 1918. српска војска је запосела Барању и Бачку. Долазак српске војске у Печуј Добровић је дочекао са великим одушевљењем. Једно време је радио као преводилац нове власти. Добровић је био велики поборник идеје да се Печуј, Барања и Бачка у целини припоје Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Био је председник мале, краткотрајне српско-мађарске Барањско-Бајске Републике која је проглашена 14. августа 1921. године и која је трајала до 21. августа 1921. Као председник младе републике Добровић на челу делегације 16. августа креће у Београд где га прима премијер Никола Пашић који му одмах саопштава да Краљевина СХС није заинтересована за очување Бачко-Барањске Републике. Добровић се никада више није вратио у свој родни Печуј. Тада се настанио у Београду.

Петар Добровић је био у веома добрим односима са српским књижевницима Вељком Петровићем и Милошом Црњанским.

Студије сликарства започео је у Будимпешти, а наставио у Паризу. Био је од 1923. до 1925. године професор Уметничке школе у Београду. Године 1934. оснива и води вечерњи течај фигуралног цртања на Коларчевом народном универзизету. Један је од оснивача београдске Државне уметничке академије, (касније Академије ликовних уметности), 1937. године од када је постао и њен професор.

Од 1911. излагао је на бројним колективним изложбама у земљи и Европи, између осталих у Паризу, Будимпешти, Прагу, Београду, Дубровнику и Венецији. Прву самосталну изложбу имао је у родном Печују 1913. Био је члан и један од оснивача Уметничке групе „Облик“ 1926. године.

Петар Добровић, Млини на југу, 1936

Петар Добровић се 1925. године венчао са Олгом Хаџи из Новог Сада са којом је имао сина Ђорђа.

Двадесетих и тридесетих година 20. века Добровић живи и ради на релацији Београд - Париз. Једно време је боравио у Холандији и у Италији. На Азурној обали слика са својим пријатељем Миланом Коњовићем. Године 1934. био је један од оснивача часописа „Данас“. Године 1940. се повлачи на Хвар, где слика пејзаже, а 1941. са породицом се враћа у Србију и склања се у Гроцку.

Умро је за време немачке окупације Београда у Другом светском рату у лифту зграде у Улици краља Петра 36, где је становао током једне рације која га је затекла на улици на Савиндан 1942. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Сликарска заоставштина и документација о раду Петра Добровића чува се у Галерији „Петар Добровић“ у Београду.

Сликарство[уреди]

Сликарки опус Потра Добровића налази се у самом средишту српског модернизма, а зенитни део је историографски код многих теоретичара постављен у четврту деценију прошлог века, тачније у онај део који је припадао колористичком еспресионизму. Хедонистичко сликарство коме је изнад свега био привржен, одвело га је према изузетном богатсву хроматске палете, колико и према блиставом светлу које се прелива у пуном интензитету преко његових платана. Већ на самом почетку бављења ликовном уметношћу, Добровић је чврсто постави форму, а тиме и композицију у сликама. Та почетна блискост реализму није му сметала да облик ослободи непотребних елемента, и да уместо њих унесе кратке бојене и валерске пасаже који су давали довољно неопходних визуелних података да се лако уоче главне ликовне и формалне особине његовог сликарског језика. Помало кубизоване сликовне представе из тог првог перида данас се виде као логична најава каснијег говора експресивних и колористичких језичко-пластичких особености. Медитерански пејзаж, маслињаци, воће, море, нага тела, само су биле погодне теме на којима је показао шта сликасртво може да буде ако се изражава бојом и светлом. Велики опус Петар Добровић је оставио и у портретској уметности у коме је сачинио бројне анализе и карактеролошке студије које спадају међу највреднијим у српско уметности прве половине двадесетог века.

Самосталне изложбе[уреди]

Петар Добровић, Улица у Амстердаму, 1931
Петар Добровић, Госпођа Олга Добровић, 1938

Постхумне

Библиографија (избор)[уреди]

Литература[уреди]

  • 1914 Размишљања, Az Alföld, јануар, pp. 43-44, Будимпешта
  • 1914 О изложбама, Az Alföld, април, бр. pp. 108-110, Будимпешта
  • 1919 Поводом изложбе југословенских уметника у Паризу 1919. године, Дан, 1. август, бр. 3, год. I, pp. 41-44, Београд-Нови Сад
  • 1919 Сликарски правци XIX и XX века, Дан, 1-15. новембар, бр. 9-10, Београд-Нови Сад
  • 1921 Изложба Боривоја Стевановића и Драгомира и Арамбашића, Српски књижевни гласник, 16. октобар, pp. 312-314, Београд
  • 1921 Изложба Емануела Видовића. Изложба Јована Бијелића, Петра Добровића, Сиба Миличића, Српски књижевни гласник, 16. новембар, бр. 6, pp. 462-467, Београд
  • 1922 Милутиновић и Стојановић, Политика, 5. новембар, Београд
  • 1924 Југословенска уметност, Lidové noviny, 2. јануар, Брно-Праг
  • 1927 Педесет и две Реноарове слике. Актови - цвеће - деца, Pariser Deutsche Zeitung, 13. март, Париз
  • 1927 Кроз ликовне галерије. Fujita - Survage - Flandrin - Deshayes - Weich, Pariser Deutsche Zeitung, 27. март, Париз
  • 1927 Кроз ликовне галерије, Pariser Deutsche Zeitung, 3. април, Париз
  • 1927 Кроз ликовне галерије, Pariser Deutsche Zeitung, 10. април, Париз
  • 1927 Фовисти, Pariser Deutsche Zeitung, 24. април, Париз
  • 1927 Salon des Tuileries, Pariser Deutsche Zeitung, 1. мај, и 8. мај, Париз
  • 1927 Самостална изложба Othona Frieza, Pariser Deutsche Zeitung, 8. мај, Париз
  • 1927 Кроз ликовне галерије, Pariser Deutsche Zeitung, 15. мај, Париз
  • 1927 Кроз ликовне галерије, Pariser Deutsche Zeitung, 22, мај, Париз
  • 1927 Кроз ликовне галерије, Pariser Deutsche Zeitung, 29, мај, Париз
  • 1927 Кроз ликовне галерије, Pariser Deutsche Zeitung, 12, јун, Париз
  • 1927 Кроз ликовне галерије, Pariser Deutsche Zeitung, 19, јун, Париз
  • 1927 О уметничком гледању, Нови Сад, бр. 39, pp. 7-9, Нови Сад
  • 1928 Изложба Ивана Радовића, Политика, 18. фебруар, Београд
  • 1929 Уметност двадесетог века, Отаџбина, 14. децембар, Нови Сад
  • 1932 У одбарну наше ликовне уметности, Време, 24. октобар, Београд
  • 1937 Сликар Иво Еторе, Политика, 9. децембар, Београд
  • 1939 Сезан, Печат, бр. 7. pp. 69-72, септембар, Загреб

Извори[уреди]

  • Домунетација Музеја савремене уметности, Београд
  • Архив САНУ, Београд
  • Ликовне критике Петра Добровића у Pariser Deutsche Zeitnug, Зборник Матице српске, бр. 19, (сепарат), приредила Олга Добровић, 1983, Нови Сад
  • Документација о стваралаштву Петра Добровића I-III, приредила Олга Добровић, Галерија Матице српске, 19982002, Нови Сад
  • Петар Добровић, монографија, Просвета, 2003, Београд

Види још[уреди]


Литература[уреди]

  • Сто најзнаменитијих Срба (Београд-Нови Сад, 1993)
  • Angyal Endre: Petar Dobrović az ember, művész és politikus (Pécs, 1968) - у преводу „Петар Добровић човек, уметник и политичар“


Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Петар Добровић