Далматинство
Далматинство или далматински национализам односи се на историјски национализам или патриотизам Далматинаца и далматинске културе. Било је значајних далматинских националиста у 19. веку, али је далматински регионални национализам временом избледео у корист етничког национализма.[1]
Далматински песник из 17. века Јеролим Кавањин (Girolamo Cavagnini) испољио је далматинство, идентификујући се као „Далматинац“ и називајући Далмацију својом домовином, што Џон Фајн тумачи да није био националистички појам.[2]
Током инкорпорације Далмације у Аустријско царство, са аутономашком странком у Далмацији која је одбијала и противила се плановима да се Далмација укључи у састав Хрватске; уместо тога подржавала је аутономну Далмацију засновану на мултикултуралном удружењу далматинских етничких заједница: Хрвата, Срба и Италијана, уједињених као Далматинци.[3] Аутономашка странка је оптужена да је тајно била проиталијански покрет због одбране права етничких Италијана у Далмацији.[3] Такође, подршка аутономији Далмације, имала је дубоке историјске корене у идентификовању далматинске културе као повезивања западне културе преко венецијанског италијанског утицаја и источне културе преко јужнословенског утицаја, такво гледиште је подржао далматински аутономаш Стипан Ивичевић.[4] Аутономистичка странка није тврдила да је италијански покрет, и назначила је да саосећа са осећајем хетерогености међу Далматинцима у супротности са етничким национализмом.[3] На изборима 1861. године аутономаши су у Далмацији освојили двадесет седам мандата, док је далматински хрватски националистички покрет, Народна странка, освојио само четрнаест мандата.[5]
О питању аутономије Далмације расправљало се након стварања Југославије 1918. године, због подела унутар Далмације око предлога спајања региона са територијама које су чиниле некадашњу Краљевину Хрватску и Славонију.[6] Предлоге за аутономију Далмације у саставу Југославије давали су Далматинци у саставу југословенских партизана током Другог светског рата; међутим, овим предлозима су се оштро супротставили хрватски комунисти и од предлога се убрзо одустало.[7]
Далматинска национална странка[уреди | уреди извор]
Далматинска национална странка је била политичка организација у Хрватској (упркос називу, није регистрована као политичка странка) која је промовисала оживљавање далматинског језика и стварање аутономне регије Далмације у Далмацији и регији Кварнарских острва.
Види још[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Egbert Jahn. Nationalism in Late and Post-Communist Europe: The Failed Nationalism of the Multinational and Partial National States, Volume 1. Nomos, 2008. P. 330. In the course of this development, regional nationalism (for example Bohemian, Transylvanian, Montenegrin, and Dalmatian nationalism) declined in importance almost everywhere and had to give way to ethnic nationalism.
- ^ When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. University of Michigan Press, 2006. P. 287. Besides this pan-Slavism, which produced in him the identity that came closest to being ethnic, Kavanjin exhibited the noted "Dalmatianism". This local "Dalmatian" identity was the only competitor "Slavic" had. And, after all, as he said, Dalmatia was his homeland. And two such identities could easily co-exist and both could have "ethnic" ingredients.
- ^ а б в Maura Hametz. In the Name of Italy: Nation, Family, and Patriotism in a Fascist Court: Nation, Family, and Patriotism in a Fascist Court. Fordham University Press, 2012.
- ^ Dominique Reill. Nationalists Who Feared the Nation: Adriatic Multi-Nationalism in Habsburg Dalmatia, Trieste, and Venice. Stanford, California, USA: Stanford University Press, 2012. P. 216.
- ^ Ivo Goldstein. Croatia: A History. 2nd edition. C. Hurst & Co, 1999, 2001. P. 80.
- ^ Ivo Banac. The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics. Ithaca, New York, USA: Cornell University Press, 1984. P. 351.
- ^ Aleksa Đilas. Contested Country: Yugoslav Unity and Communist Revolution, 1919-1953. Harvard University Press, 1991. Pp. 172.