Краљевина Хрватска и Славонија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Краљевина Хрватска и Славонија
Краљевина Хрватска и Славонија
Horvát-Szlavónia Királyság
Königreich Kroatien und Slawonien
Застава Хрватске Грб Хрватске
Застава Грб
Map of the Kingdom of Croatia-Slavonia (1885).png
Географија
Земља Застава Аустроугарске Аустроугарска
Химна Царевка (Gott erhalte Franz den Kaiser),

Лијепа наша домовино (незванична)

Главни град Загреб
Друштво
Званични језици хрватски, мађарски, немачки, латински
Религија Католицизам, православље и протестантизам
Валута Круна
Владавина
Облик владавине монархија
Владар Франц Јозеф I
Оснивање 1868.
Престанак 1918.
Догађаји
Хрватско-угарска нагодба 1868.
Декларација Хрватског сабора 1918.
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Flag of the Kingdom of Croatia (Habsburg).svg Краљевина Хрватска (Хабзбуршка монархија) Држава Словенаца, Хрвата и Срба Flag of the State of Slovenes, Croats and Serbs.svg
Flag of Kingdom of Slavonia (1852-1860).svg Краљевина Славонија (Хабзбуршка монархија) Покрајина Хрватска и Славонија (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца) Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg
Портал:Историја

Краљевина Хрватска и Славонија (мађ. Horvát-Szlavónia Királyság; нем. Königreich Kroatien und Slawonien) била је аутономна краљевина унутар Краљевине Угарске у саставу Аустроугарске Монархије. Припадала је земљама круне св. Стефана, односно мађарском делу Монархије, у којем је поглавар дома Хабсбурговаца владао као краљ.

Укључивала је централне и северне делове данашње Хрватске, без Далмације и Истре којима је изравно управљала Аустрија, без Међимурја и Барање који су припадали Мађарској, као и Ријеке која је посебним (од Угарске доданим) анексом Хрватско-угарске нагодбе, названим „Ријечка крпица“, припала Мађарској. Унутар Краљевине Хрватске и Славоније био је и источни дио Срема који је данас део Србије.

Историја[уреди]

Краљевина Хрватска и Славонија унутар Аустроугарске Монархије

Краљевство Хрватске и Славоније формално је уједињено Хрватско-угарском нагодбом из 1868. кад је, за бана Левина Рауха договорен облик будуће заједнице Хрватске и Угарске унутар земаља Круне св. Стефана. Том нагодбом хрватског је бана именовала заједничка влада у Будимпешти, а 55% пореза одлазило је у средишњу касу. Троједна краљевина била је аутономна у питањима школства и вере, месне управе и судства, док је с Угарском имала заједничку трговину и промет.[1] Бана је именовала заједничка влада у Пешти.

Године 1871, Еуген Кватерник повео је Раковичку буну у којој је и сам погинуо 11. октобра исте године. Хрватска је тада напредовала од полуфеудалног према савременом грађанском друштву. Особито је то дошло до изражаја у време бана Ивана Мажуранића (1873—1880). Он је уједно био и први бан пучанин (који није био припадник племства). Мажуранић је успео обновити хрватски школски систем и успоставио мрежу јавних школа, чиме је смањен утицај црквених школских установа.[1]

Године 1881, Краљевини су припојене земље које су чиниле Војну крајину. Остала је идеја да се овом краљевини придружи и Далмација, те се оно називало Троједном Краљевином Хрватске, Славоније и Далмације, премда је Далмација и даље припадала аустријској средишњој власти. Године 1878, Хрватски сабор упутио је захтев краљу Фрањи Јосифу да Далмација и Босна и Херцеговина буду присаједињене с Хрватском и Славонијом што је одбијено, под притиском Мађара који нису желели да Хрватска тиме ојача након чега би се могла боље одупирати мађаризацији.

Октобра 1905, Франо Супило окупио је у Ријеци тзв. „Ријечку конференцију“ на којој је учествовало 44 посланика Хрвата и Срба. Све опозиционе странке у Хрватској и Славонији пристале су уз ову Ријечку резолуцију, сем франковаца, који су били на антисрпски оријентисани, и Хрватске пучке сељачке странке Стјепана Радића, која је одбијала отцепљивање од Беча.

Године 1908, у Загребу је организован тзв. Велеиздајнички процес против углавном српских политичара из хрватско-српске коалиције, но након што је 31 особа проглашена кривом и осуђена на присилни рад у трајању од 5 до 12 година, пресуда је поништена, док процес није никад настављен. Године 1909, уследио је и тзв. Фридјунгов процес одржан у Бечу, а назван по бечком историчару Фридјунгу који је објавио низ чланака у којима је за велеиздају оптужио и Франа Супила, вођу Коалиције. На суђењу је доказано да су оптужбе утемељене на лажним документима фалсификованим у аустроугарској амбасади у Београду и достављеним од стране аустроугарског министарства спољних послова.

На изборима 1912. поново је победила Хрватско-српска коалиција, док је владина странка добила тек 10 посланичких места.

Краљевина Хрватска и Славонија престала је да постоји 1918. године раскидом политичких веза с Аустроугарском монархијом. Дана 1. децембра, њена територија постала је део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Становништво[уреди]

Према попису из 1910. у Хрватској и Славонији било је 2,621.954 становника, а национални састав становништва био је следећи:[2]

Немаца и Мађара било је највише у Вировитичкој и у Сремској жупанији.

По вјероисповијести било је 73% католика и 24% православаца.

У раздобљу између пописа из 1911. и онога из 1921. у Краљевини СХС, подручје Хрватске и Славоније изгубило је 5.359 становника или 0,2%, што је последица ратних збивања, те је 1921. биле 1043 жене на 1000 мушкараца, но у том је раздобљу порастао наталитет (1,7% годишње).

Банови[уреди]

Списак банова Хрватске од 1868. до 1918:

Територијална подела[уреди]

Хрватско-славонске жупаније

Краљевина Хрватска и Славонија била је подељена на осам жупанија (средиште жупаније наведено је у загради):

Извори[уреди]

  1. ^ а б HRVATSKA U 19. STOLJEĆU, Приступљено 5. 4. 2013.
  2. ^ Seton-Watson 1945, стране 434

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]