Скендер Црнојевић
| Скендер Црнојевић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Пуно име | Станиша Црнојевић |
| Надимак | Станко |
| Датум рођења | 1457. |
| Место рођења | Зета |
| Датум смрти | 1530. |
| Место смрти | санџак Црна Гора |
| Породица | |
| Родитељи | Иван Црнојевић |
| санџакбег Црне Горе | |
| Период | (1513-1530) |
Скендер Црнојевић, рођен као Станиша Црнојевић (1457—1530), био је трећи син зетског владара Ивана Црнојевића (1465-1490). У младости је као талац послат у Цариград, где је примио ислам и добио име Скендер. Када је 1513. године створен санџак Црна Гора (тур. Kara Dağ), постављен је за првог санџакбега и на тој дужности је остао до смрти, око 1530. године. Столовао је у Жабљаку Црнојевића.[1][2]
Биографија[уреди | уреди извор]
Да би показао оданост и признање врховне власти новом турском султану, Иван Црнојевић је 1485. године свог најмлађег - четрнаестогодишњег сина Станишу (касније се помиње и као Станко) послао султану као таоца. Турци су младог Станишу преобратили у ислам и том приликом је добио име Скендер.
После губитка самосталности (1496) дотадашња држава Црнојевића претворена је у вилајет Црнојевића,[3][4] који се налазио у саставу Скадарског санџака. Као погранична област према млетачким поседима у приморју, овај вилајет је за Турке био од посебног значаја. Усљед честих буна и немира на пограничном подручју, турски султан Селим I (1512-1520) је на почетку своје владавине одлучио да Скендера Црнојевића на основу његовог порекла постави санџакбега на том подручју, што је и учињено 1513. године, када је створен нови санџак Црна Гора.[5] Као турски управитељ, Скендер Црнојевић је користио и стари печат Црнојевића, са двоглавим орлом. Потписивао се као: „санџак црногорски и всој диоклитијанској земљи господин“. За време своје власти, био је омражен међу Црногорцима, због наметања пореских обавеза у износу вишем од прописаног, на шта су се надовезивале и друге злоупотребе власти. Због његовог зулума и похлепе Црногорци су 1519. године подигли буну која је угушена интервенцијом турске војске (околних санџак-бегова, са више од 10.000 војника). Након ових догађаја Скендер Црнојевић остаје и даље на власти, али наставља да влада још суровије, све до смрти 1530. године.[6]
Каснија предања[уреди | уреди извор]
По доласку у Црну Гору, према народном предању, Станиша је једно време био у селу Бушате, па су га зато прозвали Бушатлија Станко. Вероватно су се по томе његови наследници звали Бушатлије, као на пр. у XVIII веку скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија. Махмуд-паша Бушатлија из Скадра, који крајем 18. века предузимао опсежне војне походе Црну Гору, тврдио је да је директан потомак Станише, односно Скендера Црнојевића и да му је (стара) Црна Гора и престоница Цетиње дедовина. У тим походима Бушатлија током битке на Крусима 1796. године дословно изгубио главу од трупа Петра Петровића Његоша. Глава му је одсечена и као језиви симбол црногорске победе однета је у Цетиње. Његов потомак Махмут Бушатлија се 2014. године повратио у православну веру.[7] Џеладин-паша Зогољ, Џелал-паша Зогољ, као и његов син, албански краљ Зог I од Албаније воде порекло од Станка Црнојевића, из села и племена Бушат.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Бојанић 1989, стр. 183–190.
- ^ Благојевић & Спремић 1993, стр. 430.
- ^ Đurđev 1954, стр. 172, 180.
- ^ Ђурђев 1984, стр. 18-19, 30-32.
- ^ Станојевић 1975, стр. 27.
- ^ Станојевић 1975, стр. 31.
- ^ Потомак Махмут-паше Бушатлије вратио се православљу (Моје новости, 17. фебруар 2014)
Литература[уреди | уреди извор]
- Благојевић, Милош; Спремић, Момчило (1982). „Слом Црнојевића”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 414—430.
- Бојанић, Душанка (1989). „Нове вести о Скендер-бегу Црнојевићу”. Историјски часопис. 36: 183—190.
- Đurđev, Branislav (1954). „Iz istorije Crne Gore, brdskih i malisorskih plemena”. Radovi. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine. 2: 165—220.
- Đurđev, Branislav (1968). Dva deftera Crne Gore iz vremena Skender-bega Crnojevića. 1. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.
- Đurđev, Branislav; Hadžiosmanović, Lamija (1973). Dva deftera Crne Gore iz vremena Skender-bega Crnojevića. 2. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.
- Ђурђев, Бранислав (1984). Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена: Одабрани радови (PDF). Титоград: Црногорска академија наука и умјетности.
- Ердељановић, Јован (1926). Стара Црна Гора: Етничка прошлост и формирање црногорских племена. Српски етнографски зборник. 39. Београд: Српска краљевска академија.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496-1918. Нови Сад: Прометеј.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2017). Срби у Црној Гори 1496-1918. Никшић: Институт за српску културу.
- Miklosich, Franz (1886). Die Serbischen Dynasten Crnojević: Ein Beitrag zur Geschichte von Montenegro (PDF). Wien.
- Станојевић, Глигор (1975). „Црна Гора у XVI вијеку”. Историја Црне Горе. 3 (1). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 1—88.
- Томић, Јован Н. (1901). Црнојевићи и Црна Гора (1479-1528): Историјска расправа. Београд.