Петар I Петровић Његош

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Петар Петровић (вишезначна одредница).
Петар I Петровић Његош

Saint Peter of Cetinje.jpg
Митрополит Петар I Петровић Његош

Датум рођења 1748.
Место рођења Његуши (Црна Гора)
Датум смрти 1830.
Место смрти Цетиње (Црна Гора)
Претходник Василије Петровић Његош
Године Петар II Петровић Његош

Петар I Петровић Његош, канонизован као Свети Петар Цетињски (Његуши, 1748Цетиње, 1830) благоуправитељ и митрополит, Црнe Горe, витез здруженог одреда Орденa Светог Александра Невског1782 до 1830 године. [1]

Биографија[уреди]

Почетак владавине[уреди]

Петар I Петровић Његош је рођен у Његушима 1748. у породици оца Марка и мајке Анђелије (рођене Мартиновић). Петар се замонашио око 1760. а са свега 17 година је био ђакон. Од 1765. се налазио на школовању у Русији. Петар је 1779. био у једној црногорској делегацији која је у Бечу од аустријске царице Марије Терезије тражила покровитељство и финансијску подршку црногорској држави.

Послије убиства Шћепана Малог и именовања Арсенија Пламенца за владику (који није био из породице Петровић-Његош као његови претходници) у Црној Гори поново долази до велике племенске анархије. Послије Пламенчеве смрти 1781. општи Црногорски збор је на владичански пријесто довео Петра Петровића Његоша. Владика је требало да буде хиротонизиран у Русији, али му је руски амбасадор у Бечу одбио издати пасош јер је мислио да је Петар, због његовог учешћа у обраћању царици Марији Терезији 1779. године, „аустријски човјек“. Због тога је Петар хиротонисан у Сремским Карловцима од карловачког митрополита Мојсија Путника 1784.

Из Сремских Карлова је пошао у Русију на пријем код царице Катарине II у циљу нормализације са руским двором после владавине Шћепана Малог. Владика Петар I и његов будући секретар Франческо Долчи наишли су у Русији на нељубазан пријем. Кнез Григориј Потемкин га је чак дао протерати из Петрограда. Једна верзија говори да је разлог за то што је владика посетио Србина генералу Симеона Зорића, кнежевог противника; али, није искључена могућност да се у Петрограду дознало за тужбе црногорске и лично Петрове на Русију у аустријској престоници. Царица Катарина је, истина, позвала владику натраг, још пре него што је напустио руску земљу; али, он се, дубоко увређен, није хтео повратити и заклео се да његова нога више неће прећи преко руске границе. Ипак, при повратку из Санкт Петербурга у домовину, Петар је изјавио: „Ко је противу Русије, тај је и противу свијех Словена, чиме су се управљали и каснији црногорски владари.

Сукоб са Османским царством[уреди]

Док је 1785. године био у посети Русији, Црну Гору је напао скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија, који је тврдио да му је Станиша (Скендер-бег) Црнојевић предак. Бушатлија је продро до Цетиња гдје је спалио Цетињски манастир. Када се Петар I вратио, одазвао се позиву Аустрије и Русије да Црногорци учествују у рату против Османлија. Да не би била предухитрена, Порта је сама 13. августа 1787. објавила рат Русији, у који, као руски савезник, после шест месеци, требало да уђе и Аустрија. Између ње и Русије било је, поред свега уверавања о пријатељству, и сувише много неповерења и суревњивости. То се видело по њихову раду и ту, на српској граници, а још јасније по њихову раду у Црној Гори. Када је Русија, позивајући народ на борбу, упутила у Црну Гору мајора Саву Мирковића, нашло се у Бечу одмах да је то повреда савезничкога споразума и стога су аустријска два калетана, Филип Вукасовић и Лудвиг Пернет, упућена исто тако да покрену Црногорце у име Јосифа II, била спремна да Мирковића или смакну или затворе; али, колебали су се, јер су се бојали да тим не раздраже Црногорце. А и Мирковић, доиста, у Црној Гори радио је против Аустрије, приказујући је као противницу православља. Вукасовић је подржао гувернадура Јована Радоњића, Петровог проаустријског конкурента те групу око њега окупљених црногорских вођа, дошло је до нејединства и Црногорци нису имали војнога успјеха.

Аустрија и Русија су 1791. и 1792. окончале рат са Османским царством, па је усамљена Црна Гора била суочена са старим непријатељем - Махмут-пашом Бушатлијом. Уз то што је имао бројну и организовану војску, Махмут-паша је новцем и пријетњама ширио неслогу, како међу племенима у Црногорским Брдима, тако и у дијелу слободне Црне Горе. У критичним моментима, уочи османског напада, Петар је окупио Црногорце и Брђане и на Црногорском збору је изгласана, написана и потписана Стега (заклетва).

1796. су извојеване двије велике побједе у Љешанској нахији - код Мартинића и на Крусима. У овом другој бици 3. октобра 1796. године 30.000 османских војника под вођством Махмуд-паше Бушатлије и седам француских официра је побијеђено од стране 6.000 црногорских војника. Сам Махмуд-паша Бушатлија је погинуо у боју, а глава му је, као симбол црногорске побједе, за освету одсјечена и донесена у Цетињски манастир који је био спалио деценију раније. Црна Гора је проширена територијом Бјелопавлића и Пипера и сасвим се одвојила од османске власти.

Под митрополитом Петром Црна Гора добила је први писани закон 1798, који је проширила Народна скупштина на Цетињу 1803. године. Њиме је установљен суд, који се звао „Правитељство суда црногорског и брдског“.

Сукоб са Наполеоном[уреди]

Године 1806. армије Наполеона Бонапарте покушавале су да учврсте своју власт у Црној Гори, напредујући из Бококоторског залива. Војска Владике Петра I ојачана руским одредима и са руском флотом под вођством адмирала Сењавина, истјерала француске снаге чак и из Дубровника.

Владика Петар Први Петровић Његош као ратник (по француском цртежу)

Руски цар, Александар I, је покушао убиједити владику Петра да преда Боку Аустријском царству, али Владика није хтио пристати већ наредио да се црногорске снаге учврсте у Херцег-Новом. Александар I је променио свој став и помогао је Црногорцима освојити Корчулу и Брач.

Даља наприједовања су прекинута доласком француске велике флоте, а руска флота се морала повући да брани Јонска острва. По уговору у Тилзиту из 1807. године завршени су сукоби између Француског и Руског царства, а Бока которска је предата Француској. У рату од 1807—1812, Османске снаге ојачане француским одредима напале су Брда и Црну Гору, али их нису успеле заузети. Владика Петар је одржавао сталне везе са Карађорђем за вријеме Првог српског устанка и са њим је склопио савез за ослобођење потчињених Срба, те је са тим циљем водио знатне борбе са Турцима. 1813. године, Црногорци су уз руску и британску помоћ поново преотели Боку Которску од Француза. Бечки конгрес који је услиједио исте године је, међутим, вратио Боку которску Аустријском царству, а Црној Гори није призната независност.

Након овог разочарења, Црну Гору су задесила тешка времена. Хиљаде Црногораца је умрло од глади, а стотине емигрирало у Кнежевину Србију и Царевину Русију. Боља времена се најављују кад Брђани из Мораче 1820. године, под вођством сердара Мркоја Мијушковића.

Петар Цетињски имао је план о стварању славено-сербске државе, која би обухватала Босну, Србију, Херцеговину, Црну Гору и Боку которску, са престоницом у Дубровнику. План је био да руски цар буде и цар Срба, док би црногорски владика био његов савладар. Тада то није било могуће, па је план остао безуспјешан.

Петар I је за насљедника спремао Ђорђија Савова Петровића, али је овај више волео војску и официрски позив. Због тога је за свог наследника 20. јануара 1827. прогласио Радета Томова Петровића, будућег Петра II Петровића Његоша.

Владика Петар I Петровић Његош је умро 1830. године на Цетињу, а његов насљедник, Петар II, канонизово га је 18. октобра 1834. по јулијанском календару. Владика Петар I је постао Свети Петар Цетињски.

Његов тестамент је први пут изложен јавности фебруара 2013. године у Народној библиотеци Србије.[2]

Српска православна црква[уреди]

Српска православна црква га прославља 31. октобра.[3]

Писана дела[уреди]

Петар I Петровић Његош је оставио за собом преко 250 архијерејских посланица. Већи број њих је први објавио Душан Вуксан (Посланице митрополита Црногорског Петра I, Цетиње 1935.) Свети Владика је написао и једну недовршену "Кратку историју Црне Горе", писао је и песме (издао их је Трифун Ђукић, изд. "Народне књиге", Цетиње, 1961. г.). Најпознатија међу њима је песма на похвалу покојном Карађорђу Петровићу.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  • [1]- Српски рjечник - Вук Стефановић Караџић

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :



Претходник:
Василије Петровић Његош
митрополит црногорски
17821830.
Наследник:
Петар II Петровић Његош
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}