Франц Миклошич

Из Википедије, слободне енциклопедије
Франц Миклошич

Franz von Miklosich (Dauthage, 1853).jpg
Франц Миклошич

Општи подаци
Датум рођења 29. новембар 1813.
Место рођења Радомершчак (Аустријско царство, данас Словенија)
Датум смрти 7. март 1891.
Место смрти Беч (Аустроугарска, данас Аустрија)
Рад

Франц Миклошич (29. новембар 18137. март 1891) је био словеначки филолог и лингвиста. Био је члан Српске краљевске академије.

Биографија[уреди]

Миклошич је рођен у штајерском селу Радомершчак близу града Љутомера, који је тада припадао Аустријском царству.

Докторирао је филозофију је на Универзитету у Грацу и неко време је ту радио као професор филозофије. Године 1838. је прешао на Универзитет у Бечу где је стекао титулу доктора правних наука. Током својих студија на њега су утицали радови словеначког филолога и лингвисте Јернеја Копитара. Напустио је право и и посветио је већи део свог живота проучавању словенских језика.

Године 1844. се запослио у Царској библиотеци у Бечу, где је остао до 1862. Миклошиш је 1844. објавио критику књиге Франца Бопа Упоредна граматика (нем. Vergleichende Grammatik), што је скренуло пажњу бечких академских кругова. Ова публикација је покренула дуги низ радова, у којима је Миклошич показао велику стручност. Његови радови су довели де револуције у проучавању словенских језика.

У Пролећу народа 1848. Миклошич је активно учествовао у Словеначком националном покрету. Био је председник политичког удружења „Словенија“ који су основали словеначки студенти који су студирали у Грацу и Бечу. Уз Матију Мајара био је један од аутора који су разрадили идеју о Уједињеној Словенији. Након неуспеха револуционарних захтева, Миклошич се посветио само академским активностима.

Миклошич је 1849. постављен за шефа тек основане катедре за словенску филологију Универзитета у Бечу и остао је на то месту до 1886. Постао је члан Бечке академије, која га је изабрала за секретара свог историјског и филозофског одсека. Његови бројни радови су се нису тицали само словенских језика, већ и румунског, албанског, грчког и језика Рома и Синта.

Уз Вука Караџића, Ђуру Даничића, Димитрија Деметера, Ивана Мажуранића и Ивана Кукуљевића био је потписник Бечког књижевног договора о заједничком књижевном језику Срба и Хрвата.

Библиографија[уреди]

  • Lexicon linguae slovenicae veteris dialecti, 1850 (и 1862-65 kao Lexicon Palaeoslovenico-graeco-latinum)
  • Vergleichende Grammatik der slaw. Sprachen, 4 Bde., 1852-75
  • Monumenta Serbica Spectantia Historiam Serbiae, Bosniae, Ragusii, 1858
  • "Die Bildung der slavischen Personennamen", 1860
  • Etymolog. Wörterbuch der slaw. Sprachen, 1886
  • Über die Mundarten und Wanderungen der Zigeuner Europas, 12 Tle., 1872-80.

Спољашње везе[уреди]