Цетиње

Из Википедије, слободне енциклопедије
Цетиње

Цетиње
Цетиње

Грб
Основни подаци
Држава Застава Црне Горе Црна Гора
Општина Општина Цетиње
Становништво
Становништво (2003) 15137
Положај
Координате 42°23′19″N 18°55′13″E / 42.388666, 18.920166
Временска зона централноевропска:
UTC+1
Надморска висина 703 m
Цетиње на мапи Црне Горе
{{{alt}}}
Цетиње
Цетиње на мапи Црне Горе
Остали подаци
Поштански број 81250
Позивни број 041
Регистарска ознака CT


Координате: 42° 23′ 19" СГШ, 18° 55′ 13" ИГД

Цетиње је историјска и садашња престоница Црне Горе (главни град Црне Горе је Подгорица). Град је смјештен у истоименом крашком пољу које се налази у јужном дијелу републике, подно планине Ловћен, на просјечној надморској висини од 670 m. Град броји 15.353 (општина 18.742) становника (попис из 2003).

Због своје аутентичне архитектуре и великог броја историјских грађевина, реликвија, манастира, цркви и музеја, овај град је добио назив „град-музеј“.

Географија[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Клима[уреди]

Поглед на Цетиње

Умјерено континентална. Топла и сушна љета, просјечне температуре од 20 ºC; хладне и влажне зиме, просјечне температуре 2 °C; кишовита прољећа и јесени. Интересан је податак да, иако је један је од најкишовитијих градова у Европи, те град са највећом просјечном количином падавина на простору бивше Југославије, сам град нема површинских водотокова.

Историја[уреди]

Некадашња предсједничка палата, данас зграда Министарства културе
(некад зграда Зетске бановине)

Равница у којој се налазило мање насеље (село) Цетиње, звала се крајем XIV вијека Цетињско поље: по ријеци Цетини, која је текла пољем до краја XVII вијека. Насеље се у историјским изворима први пут помиње 1440. године, а око 1450. године, на Цетињу је подигнута црква, позната под именом Влашка црква. Настанак данашњег Цетиња веже се 15. вијек и владара Зете Ивана Црнојевића. Наиме, изгубивши од Турака дотадашњу престоницу Жабљак, Иван Црнојевић је одлучио да премјести своје сједиште у неприступачније крајеве - у крашко поље подно Ловћена, саградивши 1482. године двор, а потом и манастир Свете Богородице, у који је касније премјестио сједиште Зетске митрополије. Непрестане борбе против Турака доводе до двовјековне стагнације у развоју Цетиња. Поновни развој почиње тек крајем 17. вијека доласком династије Петровић на власт у Црној Гори, а већа урбанизација и значајнији напредак слиједи са доласком Петра II Петровића Његоша на власт. За вријеме његове владавине изграђена је и чувена Биљарда.

На мјесту на коме се, могуће, налазио двор Ивана Црнојевића, владика Данило је 1701. године подигао Цетињски манастир. Његошева резиденција позната као Биљарда, налази се у историјском језгру Цетиња у непосредној близини Цетињског манастира. Изграђена је 1838. године.

Цетиње се даље архитектонски и урбано-популацијски развијало пропорционално развоју црногорске државотворности, тј. упоредо са проглашењем Књажевине Црне Горе (1852. године под књазом Данилом I Петровићем), те признањем самосталности (1878. на Берлинском конгресу) и, коначно, Краљевине Црне Горе (1910. за вријеме владавине краља Николе I Петровића).

За вријеме владавине Николе I, у Цетињу је подигнут нови двор, први хотел, болница, Дјевојачки институт, а проглашењем самосталности и успостављањем дипломатских односа са европским државама и Владин дом, те многобројне амбасаде. Изграђене на јако малој међусобној удаљености, а у различитим архитектонским стиловима, ове грађевине дају Цетињу урбану слику града јединствену у Европи.

Након I свјетског рата, Црна Гора је прогласила уједињење са Србијом, односно Краљевином СХС/Краљевином Југославијом, а Цетиње постаје сједиште Зетске бановине. Оставши и даље значајним центром, Цетиње се у периоду између два свјетска рата несметано развијало, увећавајући се и популацијски и територијално и инфраструктурално.

Период након II свјетског рата доводи до стагнације Цетиња. Наиме, проглашењем Титограда административним центром и главним градом СР Црне Горе, као саставног дијела ФНРЈ/СФРЈ Цетиње губи значај који је до тада имало. Губећи велики дио дотадашњих прихода, град је педесетих и шездесетих година прошлог вијека преживљавао привредну кризу. Покретање индустријских погона, као што су фабрика обуће „Кошута“, електроиндустријски холдинг „Обод“ те транспортно предузеће „Бојана“, као и побољшање инфраструктуре (изградња саобраћајница према Титограду и мору, побољшање електроенергетске и водоводне мреже), успјели су до краја осамдесетих година овог вијека донекле извући овај град и његово становништво из кризе. Међутим, пад социјализма, транзиција и крвави распад СФРЈ узроковали су пад окосница цетињске привреде, те су поново становништво овог града довели у незавидан економски и социјални положај.

Враћањем назива престоница овом граду, развојем сектора високог образовња, као и јачањем туристичких потенцијала, цетињске и црногорске власти надају се да ће Цетињу вратити барем дио сјаја који је овај град имао.

Култура и образовање[уреди]

Позориште „Зетски дом“

Цетиње је посљедњих пет вијекова културно и образовно сједиште Црне Горе, па тако баштини огромно књижевно, музејско и архивско благо, које се већином чува кроз пет републичких институција: Народни музеј Црне Горе, Архив Црне Горе, Централна народна библиотека „Ђурђе Црнојевић“, Краљевско црногорско народно позориште „Зетски дом“, те Републички завод за заштиту споменика културе.

Међутим, Цетиње није само познато по својим грађевинама и историјским споменицима, већ својој вјековима дугој штамшпарској традицији, богатим библиотекама, као и по својим умјетницима - овај град је за својег постојања изродио и угостио значајан број књижевника и сликара, те стога не чуди што су се у овом граду смјестиле три академије - Факултет ликовних умјетности, факултет драмских умјетности, те Музичка академија.

Црнојевићи су основали прву штампарију (1493—1496). Прво штампано дјело било је Октоих. Касније је и Његош основао своју штампарију (1833—1852, у којој су објављене његове прве пјесме. Од 1858 до 1932 постојала је и Државна штампарија, а послије II свјетског рата 1945. основано је Издавачко предузеће „Народна књига“ (1945-1958) односно „Обод“. Најстарије школске установе биле су: Његошева школа 1869, Богословско-учитељска школа и Дјевојачки институт 1869, Гимназија 1880, Официрска артиљеријска школа 1903, Учитељска школа 1919. и Богословија 1921. године. Цетињска читаоница основана је 1868. године, у оквиру које су дјеловали: Пјевачко друштво (1871), Библиотека (1879), Добровољно позоришно друштво (1883), Музеј (1893), Архив (1895). И данас на Цетињу као једина такве врсте у Црној Гори ради Богословија Светог Петра Цетињског, која је обновила свој рад 1992. године.

Цетињско бијенале[уреди]

Дворац краља Николе, данас музеј

Међународно бијенале савремене ликовне умјетности, које се од 1990. одржава сваке друге године. Идејни творац овог бијенала је принц Никола Петровић, праунук краља Николе I. Од свог зачетка до данас, ова културна манифестација све више добива на значају, како у регији тако и у Европи.

Знаменитости[уреди]

икона Богородице Филермосе

Три велике хришћанске реликвије налазе се на Цетињу. То су: рука светог Јована Крститеља, честица Часног Крста Господњег и икона Пресвете Богородице Филермосе.[1] Прве двије се чувају у Цетињском манастиру, а трећа у Плавој капели зграде Владиног дома.

Цркве и манастири[уреди]

Црква на Ћипуру у којој су сахрањени краљ Никола и краљица Милена
  • Манастир Црнојевића - са црквом Пресвете Богородице, подигао га оснивач Цетиња Иван Црнојевић 1484. године. Манастир су разорили Турци 1692, а на мјесту цркве Пресвете Богородице краљ Никола I је 1886. саградио капелу. Данас се у овој капели налазе посмртни остаци Краља Николе I и краљице Милене.
  • Влашка црква - подигнута у 15 вијеку као црква Рођења Богородице. Рушена у 17. и 18. вијеку. Поново подигнута 1864. године, када је добила и данашњи назив.

Музеји[уреди]

  • Музеј Цетињског манастира - смјештен у дијелу манастирских конака, садржи бројне вриједне експонате као што су сви архијерејски орнати Династије Петровић-Његош и крст архимандрита Григорија Нестора, те богате збирке рукописних књига, инкунабула и икона.
  • Историјски музеј - смјештен у згради Владиног дома, обухвата културну друштвено-економску, политичку и војну прошлост Црне Горе од предсловенског периода до данас.
  • Етнографски музеј Црне Горе - смјештен у згради некадашњег Српског посланства, са збиркама који посјетиоцима могу дочарати древне начине исхране, привређивања и одијевања, инструменте и оруђа црногорских предака.
  • Његошева родна кућа - недалеко од Цетиња, у његушком засеоку Ераковићи.
  • Државни музеј Црне Горе - смјештен у двору краља Николе I, реконструкција резиденције краља, са аутентичним примјерцима намјештаја, те другим предметима кориштеним од стране краљевске породице.
  • Умјетнички музеј Црне Горе - смјештен у згради Владиног дома. Националну галерију овог музеја чине: Збирка умјетности југословенских народа и народности, Збирка црногорске ликовне умјетности, Збирка икона, Збирка копија фресака, те Спомен збирка Милице Сарић-Вукмановић.

Саобраћај[уреди]

Цетиње је данас добро комуникацијски увезано са осталим дијеловима Црне Горе. Налази се на магистралној комуникацији Подгорица-Цетиње-Будва. Од оба града је удаљено око 30 km. Аеродром у Тивту налази се на око 50 km удаљености, а лука Бар око 70 km.

Демографија[уреди]

У насељу Цетиње живи 11594 пунољетна становника, а просјечна старост становништва износи 36,6 година (35,1 код мушкараца и 37,9 код жена). У насељу има 4587 домаћинстава, а просјечан број чланова по домаћинству је 3,29.

Ово насеље је великим дијелом насељено Црногорцима (према попису из 2003. године).

Године 1931. насеље је имало је 8.982 становника[2].

График промјене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 9038 [3]
1953. 9102
1961. 9359
1971. 11876
1981. 14088
1991. 15946 15843
2003. 15325 15137
2011. {{{п2011}}}
Етнички састав према попису из 2003.[4]
Црногорци
  
13.814 91,25%
Срби
  
660 4,36%
Хрвати
  
45 0,29%
Албанци
  
43 0,28%
Југословени
  
19 0,12%
Роми
  
18 0,11%
Муслимани
  
18 0,11%
Македонци
  
17 0,11%
Словенци
  
13 0,08%
Италијани
  
13 0,08%
Мађари
  
5 0,03%
Бошњаци
  
5 0,03%
Руси
  
1 0,00%
Немци
  
1 0,00%
непознато
  
159 1,05%


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Витезови меркају реликвију („Вечерње новости“, 2. септембар 2013)
  2. ^ Мате Ујевић, Хрватска енциклопедија, трећи свезак, Загреб 1942. — страна 693
  3. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Подгорица, септембар 2005, COBISS-ID 8764176
  4. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Подгорица, септембар 2004. ISBN 978-86-84433-00-0.
  5. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Подгорица, октобар 2004, COBISS.CG-ID 8489488

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :