Историја Црне Горе

Из Википедије, слободне енциклопедије
Coat of arms of Montenegro.svg

Овај чланак је дио серије о
историји Црне Горе

Главни чланци
Категорија: Историја Црне Горе

Црна Гора се под овим именом први пут помиње још 1296. године, а од 15. вијека ово име је устаљено за територију раније познату као Дукља, Зета или једноставно Србија. Прва позната династија из ове средњовјековне земље, била је династија Војислављевића, названа по српском архонту Дукље кнезу Стефану Војиславу.

Садржај

Праисторијско доба[уреди]

Праисторијска налазишта у Црној Гори

Камено доба[уреди]

Старије камено доба - палеолит, епоха је најранијег формирања људских заједница. Основно занимање су били: лов и риболов. У хордама, људи су живјели номадским, односно полуномадским животом. За овај период посебан значај имају налази са Црвене Стијене, пећине на лијевој обали Требишњице. Овај локалитет се везује за последњу фазу леденог доба. За ову епоху је карактеристично и оруђе од тесаног камена. Из овог периода нису откривени остаци људских костију. Овај период је приближно обухватао прву половину 5000. године прије нове ере.

Винчанска култура - љубичаста боја, у предјелу данашње Црне Горе, крајем IV миленијума прије нове ере

Средње камено доба - мезолит, у коме су чести облици оруђа од кости и рога: сјекире, бодежи и шила, карактерише развитак лова и риболова. Ово се може установити и у културном развитку налазишта Црвена Стијена. Из овог периода нису откривени остаци људских костију. Приближно, овај период је обухватао крај 4000. године прије нове ере.

Млађе камено доба - неолит

Бронзано доба[уреди]

1500 - 500. године прије н. ере, јадрански тип бронзане сјекире из Колашина.

Метално доба је почело много раније, у егејско-предњеазијском подручју, него на подручју данашње Црне Горе и у унутрашњости Европе. Као центар металургије може се сматрати и подручје Кавказа, а знатна етничка помјерања су допринијела да и Балканско полуострво уђе у метално доба.

Интезивнија индоевропеизација карактеристична је за почетак бронзаног доба. Номадски сточари из јужних руских степа, којима ни земљорадња није била потпуно непозната живјели су у патријахату, а на Балкану наилазе на примитивнију старосједилачку културу ловачко-риболовачког карактера. Ови дошљаци на Балкану формирају двије велике индоевропске језичке групе, које су се задњих вјекова прије нове ере развиле у Илире и Трачане. Као граница наведених група, може се сматрати слив Мораве и Вардара. Илири и Трачани, са македонском групацијом и неким малоазијским групацијама Индоевропљана, сматрају се пеластичким и живјели су на Балкану прије досељења Грка, који продиру око 1900. године старе ере. Утицај Илира на Грке се одразио и у њиховом језику: имена, Ахил и Одисеј, као и поједина имена божанстава, на примјер Тетида. Продор Индоевропљана на Балкан вршен је у више таласа. На то указују и прилично ријетки остаци раног бронзаног доба у Црној Гори: налазишта у Тузима, на подручју Скадарског језера (бакарна сјекира, вјероватно страног поријекла, из доњег Подунавља, из времена око 2000. године прије нове ере) и Ластви (Херцеговина, у непосредној близини црногорске границе) гдје је на путу (Дубровник – Цавтат – Никшић) веома значајном у римско доба, пронађен већи број кремених ножева, типа карактеристичог за прелаз из неолита у метално доба. Поријекло ових ножева је са истока, па се доводе у везу са продором Индоевропљана. Бушене сјекире-чекићи, од камена, из овог периода, пронађени су у Ћеменцима, код Никшића и Штедици, код Подгорице, а везани су, такође, за прве Индоевропљане.

Прве градине (примитивна утврђења) формирају се у раном бронзаном добу. У Црној Гори постоји већи број ових утврђења, која су недовољно испитана. Њихов развој се може пратити, чак и у римско доба. Откивено је доста фрагмената грнчарије, рађене слободном руком и лоше печене, украшене налијепљеним ребрима и прстима изведеним орнаментима.

Хумке или тумули, најкарактеристичнији су начини сахрањивања за праисторијско доба Црне Горе (као и западног Балкана). Распрострањени су у Боки которској, на подручју Бара, Сутомора, дуж сјеверне обале Скадарског језера, у долини Зете, између Подгорице и Скадра, у Бањанима, Паштровићима, Дрпама и Враћеновићима. Има их око Берана, Пљеваља и на Горњем Ибру. Појава ових гробова је такође везана за најранију индоевропеизацију.

У развијеном бронзаном добу (на подручју Европе, од 1500 – 1200. године прије нове ере) присутан је утицај развијених култура области Егеја. Долази до инезивних трговачких веза, микенске културе са грчког копна и унутрашњости Балкана (већ око 1500. прије нове ере) карпатском облашћу, па и Скандинавијом. Поред Микене, поставља се и питање предгрчке трговачке посредничке улоге Крита на обали Јадранског мора, обзиром да је у Макарској (Хрватска) пронађен критски метални слитак. За ово вријеме су карактеристичне сјекире тзв. албанско-далматинског и скадарског типа. Познати су налази са окапине у Липцима - Бока которска, Беран –Крша, код Берана, Зогања, код Улциња, Биједића, код Бијелог Поља и Црвене Стијене (наставак живота у пећинама, у појединим подручјима). Нађена керамика је финије израде, рађена руком. У етничком саставу и култури ове епохе још не може бити ријечи о сигурном раздвајању илирског и трачког елемента – на цијелом подручју Балкана.

Предања из античких извора Ваља узети у обзир мишљење познатог француског археолога Р. Дисоа (R. Dussaud) који сматра да грчки мит о Кадмосу и Хармонији стоји у вези са етничким и културним продорима из егејске области у правцу Истока (малоазијских Хетита и Феничана) и Запада (данашња црногорско-албанска обала).

Кадмос убија змаја. Грчка амфора из 560. године п. н. ере.

Овај мит говори о оснивачу беотске Тебе – Кадмосу и његовој супрузи Хармонији. Постоји легенда да су Кадмос и Хармонија дошли у области око Јадранског мора, на подручје Енхилејаца, а то подручје је била Бока которска, данашња црногорска и дио албанске обале, до Драча. Легенде о овом доласку су различите у појединостима. Псеудо-Скимнос у првом вијеку прије наше ере говори о доласку Кадмоса у Будву, на запрези коју су вукли волови. Још раније, у четвртом вијеку прије нове ере, Псеудо-Скилакс, антички географ, детаљно описује обалу Јадранског мора и подручје Енхилејаца од Бока которске, дуж данашнјег црногорског приморја. Аполоније Родски у својим Аргонаутима помиње насељавање неких Кохилђана на илирској ријеци у области Енхилејаца, гдје се налази гроб Кадмоса и Хармоније. По Плинију (III,44) Olcinium, данашњи Улцињ, раније се називао Colchinium, пошто су га основали Кохилђани.

Егејска сеоба народа

Ова сеоба, у бронзаном добу, представљала је велику миграцију народа у егејско – малоазијској области, током више вјекова (око 1200. до око 800. године прије нове ере). Племена са Балкана, касније позната као Трачани и Илири, имали су у овој миграцији значајну улогу, а помјерања су морала захватити, макар једним дијелом и предио данашње Црне Горе. У ово вријеме поставља се и прича о опсади и паду Троје (Хомер наводи имена низа јунака и народа из унутрашњости Балканског полуострва, који су са Грцима напали на овај малоазијски град). Великој сеоби припада и најезда Дораца у ахајску Грчку. Егејска сеоба је представљала опасност за моћни Египат. Након што су ови народи уништили јако краљевство Хетита и градове на Криту, у петој години владавине фараона Менерптаха (1225—1215 прије н. е.) помињу се налети „људи са мора“. Ови налети на Египат са копна и мора обновљени су и у вријеме посљедњег великог фараона, Рамзеса III, који је успио да их порази и одбије. Имена ових нападача на фараонову земљу дају египатски извори тога времена. Добрим дијелом су ту у питању групације народа са Балканског полуострва и из Мале Азије. Из периода егејске сеобе, на сјеверу Црне Горе пронађене су шупље бронзане сјекире-келтови, калуп за ливење специјалне варијанте сјекира овог типа, као и накит.

Гвоздено доба[уреди]

Грчко-илирски тип шлема, V-VI вијек п. н. е.
Илирски штит
Илирски ратник, према рељефу са античког накита

Период халштата настаје на крају великих миграција (800. година прије нове ере) и траје до VI вијека старе ере. То је период извјесне културне стабилизације домаћег становништва на Балканском полуострву. Јасно се издвајају поједина илирска племена (позната касније по писаним изворима) као и њихова подручја. Значајни илирски тумули из овог периода налазе се у Готовуши, код Пљеваља, у Петровићима (Бањани) као и у области Будимље (Беране). Овој епоси припадају и гробна мјеста уклесана у стијени, на Мијелима, код Вир-Пазара, као и тумули на сјеверној обали Скадарског језера. У латенском периоду гвозденог доба, од VI вијека п. н. е. међу Илирима јача племенска аристократија (богати гробни налази) и ствара се основа за касније племенске савезе и стварање илирске државе. Илири увозе луксузну грчку робу (керамика, накит, тканине).

Грчко-илирски тип шлема, из Будве (4-ти век старе ере)
Грчко-илирски тип шлема из Кличева

Грчки је утицај био присутан и раније, али је од VI вијека прије нове ере био све интезивнији. Мада су Грци основали многе колоније у Медитерану, по свему судећи у дијелу обале Јадранског мора, на подручју данашње Црне Горе, нису успјели у наељавању колониста, из разлога што им то није допуштало домородачко илирско становништво. Умјесто тога, постојали су само поједини грчки тржишни центри - емпорији. Један од њих је, током VI – V вијека прије нове ере, био у Будви (Butua). Први помен овог илирског града налазимо у V вијеку прије нве ере, код Софокла, а Псеудо-Ксилакс наводи да се од њега до Драча путује морем дан и ноћ, а копном три дана. Будва је позната и по каснијим, богатим грчким налазима, када је утицај са Егеја био још већи. Из овог периода у овом граду су пронађени ратнички шљемови (такозвани грчко-илирски) који са парагнатидама (штитницима за образе) подсјећају на коринтске, али им за разлику од њих недостаје штитник за нос (назал). Шлемови су увожени из Грчке (пронађени датирају из V-VI вијека п. н. е.) и били су омиљени међу Илирима, а то се вјероватно тиче и осталих дијелова заштитне војничке опреме. На територији данашње Црне Горе свакако је било и више грчких емпориона и у унутрашњости. Залив Бока которске био је погодан заклон за илирске гусаре, па се сумња да би као један од емпорија могао представљати њихов утврђени град Ризон (Рисан). У непосредној близини Црне Горе, албански градови Скадар и Љеш, такође су некада били емпорији. У њима су трговци размјењивали робу са домородачким становништвом. Грци су без сумње упловљавали из Јадранског мора и ријечним токовима (Дрим, Неретва) ширили трговину у ближу унутрашњост.

Илири[уреди]

Претпоставља се да су племе Илири, односно Илири у ужем смислу ријечи, живјели источно од Неретве. Њихово име је касније пренијето на низ других племена, као скупни назив. Географ Помпоније Мела и Плиније Старији, у првом вијеку наше ере, помињу " праве Илире " (Illyri proprie dicti) као и друга племена. Племена Илира, у предјелима данашње Црне Горе, била су: Ардијеји, Плереји, Енхилејци, Лабеати, Доклеати, Пирусти и Аутаријати.

Продор Келта[уреди]

Након опсаде Рима, коју вршили 390. године прије нове ере, Келти су продрли у дио Јадранског приморја (западни Балкан), а можда и у предио данашње Босне. Страбон наводи податак о мјешању Келта (Гала) са илирским племеном Јапода, које је живјело у југозападној Босни, Лици и дијеловима Словеније, што не мора значити и мјешање у етничком смислу.

Келти у Европи и њихови додири са неким племенима Илира, око 390. године прије нове ере

У свом другом походу, Келти су преко Паноније и Дунава кренули према југу, ка Македонији и Делфима, али су претрпјели пораз. Удружена келтска племена су разбијена. Стоји Теопомпов податак о сукобу Келта и илирског племена Ардијеји, 359 – 358. године прије нове ере, као и примијењеном келтском ратном лукавству, које се састојало у тровању противника храном. Могло би се прихватити и тумачење о сеоби Аутаријата (потиснутих Келтима) и њихово покоравање Трибала. По другом, сигурнијем извору, Аутаријате су унуштили Скордисци (келтско племе, које се стационирало између ријека Мораве и Дунава, па и у Срему, након неуспјелог похода на Македонију и Делфе, 279. године старе ере) а који су се касније измијешали са Трачанима и Илирима.

У предјелима данашње Црне Горе, на једном запису у граду Дукљи (Доклеја) помиње се келтска богиња Епона, чији је култ везан за коња. Овај натпис јој је посветио војник једне римске кохорте (Cohors VIII voluntarium) из разлога што је наведена богиња поштована од стране коњичких војних јединица у Риму. Из тог разлога ово се не може узети као доказ о животу и задржавању Келта међу Доклеатима и другим илирским племенима на подручју данашње Црне Горе, уколико су и прошли овим подручјем. Елементи келтског карактера (као њихов утицај) овдје се јављају само у извјесним формама накита из каснијег периода (I и II вијек прије нове ере, а не из времена наведеног келтског продора на Балкан) .

Ратови Илира и Римљана[уреди]

Илирска краљевина у 3. веку п. н. е.

Илирска племена, прилично конзервативна, живјела су и у неприступачним брдским и планинским предјелима и тешко их је било покорити. На то указују тешкоће и дуготрајне борбе које су Римљани морали водити са Илирима. На јачање моћи Илира указује још њихов сукоб са Македонијом и прогон њиховог краља Аминте III из земље од стране Илира. Илирски владар Плеуријас, водио је рат са краљем Филипом II Македонским (359 -336 прије нове ере). Македонци и Илири су у ратовима били и савезници. Тако је, вијек касније, у сукобу македонског краља Деметрија и Етолаца, по позиву Македонаца илирски краљ Аргон поразио Етолце, 231. године прије нове ере, након чега је убрзо и умро (230).

Први илирски рат[уреди]

Вођен је против Рима. Аргонова насљедница, илирска краљица Теута, напада Епир и пљачка главни град Фојнику, а затим показује своју моћ истовременим нападима на Ису, Аполонију и Епидамнос (Драч). Осваја Коркиру (Крф) у којој за управника поставља свог војводу Димитрија Хварског (поријеклом Грка). Грчки градови, угрожени од Илира, обратили сусе за помоћ Ахајцима, Етолцима и Римљанима. Као разлог за своје мијешање Рим је навео опсаду Исе и гусарење Илира по Јадранском мору. Римски посланици, браћа Луције и Гај Коруканија и исејски посланик Клеопор, упућени су Теути. Један од посланика је по повратку убијен, а Римљани 229. године започињу рат, упркос покушајима Теуте да наведени инцидент изглади. На Илире су послати конзули Гнеј Фулвије и Аул Постумије. Димитрије Хварски прилази без борбе Римљанима и предаје им Коркиру, а затим падају и градови Епидамнос и Аполонија. Са доласком зиме римске се легије повлаче, штитећи освојене територије. Године 228. п. н. е. Теута, која се повукла у Рисан, тражи мир са Римом и тако губи већи дио своје територије. Овим мировним уговором остварила се римска политика разбијања савеза племена и моћи Илира на супротној обали Јадранског мора.

Други илиски рат[уреди]

Димитрије Хварски, кога су римљани поставили за управника новоосвојених илирских провинција, јачао је своје позиције на овом дијелу Балкана. Ослонио се на македонског краља Антигона Досона и оженио се другом Аргоновом женом, Тритеутом, зближивши се са њеном породицом. Користио је заоштравање односа Рима и Картагине, пред почетак другог пунског рата, покушавајући да освоји Пилос у Месинији. Угрожавао је и обале Егејског мора и заратио са Римом. Након пораза од римских снага, Димитрије је побјегао новом македонском краљу, Филипу V.

У Римском царству[уреди]

Римска република и Римско царство: 215. п. н. е. (тамно црвено),133. п. н. е. (свијетло црвено), 44. п. н. е. (оранж), 14 н. ере (жуто), даља освајања (зелено) и Трајанова освајања на истоку (свијетло зелено).
Римске провинције на Балкану

Провинција Илирик[уреди]

У вријеме Римске државе, област данашње Црне Горе је припадала римској провинцији Илирику, а затим провинцији Далмацији. Историјски извори помињу да је Цезар поред Галије на управу добио и Илирик, а исту провинцију је 40. године прије нове ере, уговором у Брундизијуму добио и Октавијан.

Провинција Далмација[уреди]

Ова је провинција обухватала Јадранско приморје (изузимајући Истру), данашњу Црну Гору, Босну и Херцеговину и западни дио Србије. Административни центар ове провинције налазио се у Солину (Salona), у данашњој Хрватској. Као провинција формирана је у вријеме владавине Октавијана Августа. Конзул Вибије Постум (Vibius Postumus vir consularis, praepositus Dalmatiae) помиње се у 8. години нове ере као заповједник Далмације. Од 11. године нове ере постаје царска провинција, на челу са легатом. У овој провинцији ропство је било веома слабо развијено, а основ економике су чиниле старе привредне гране: земљорадња и сточарство.

Долазак Словена[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Средњи вијек[уреди]

Према најстаријем јужнословенском писаном историјском извору, названом „Барски родослов“ или „Хроника попа Дукљанина“или „љетопис попа Дукљанина“, црквеног писца из 12-13. вијека, Дукљом је владао бан непознатог имена, чију су област, послије дугог ратовања, заузели требињски кнезови, средином 10. вијека.

Кнез Јован Владимир[уреди]

Овај кнез најстарије јужнословенске државе Дукље, се први пут спомиње 990/991. године. Он је био син Петриславов, унук Хвалимиров, а праунук Тугемира (чији је деда из Требиња, у Травунији, завладао Дукљом). Сједиште му је било поред цркве Пречисте Крајинске и био је вазал цара Самуила, чијом се кћерком Теодором-Косаром, оженио. Убијен је на превару и кривоклетство, 22. маја 1016. године у Преспи, од стране Самуиловог братанца Јована Владислава. Овај дукљански кнез обзиром да је живео у X-XI веку - најстарији јужни словен са ореолом свеца. Његов култ још живи, а мошти му се налазе у манастиру Шин Ђон (Свети Јован) у Елбасану (Албанија).

Дукља у доба Војислављевића[уреди]

Војислав, кнез Дукље[уреди]

Дукљанска држава за владавине кнеза Војислава (прије 1050. године)

Кнеза Владимира је наследио његов нећак, Војислав. Извори из Византије га називају: Травуњаниним и Дукљанином. Постоји и мишљење да је он легендарни кнез Доброслав из „Барске хронике“. Послије неуспјелог првог устанка против Византије, заточен је 1036. у Цариграду, одакле бјежи, 1037. или 1038. године. У византинској Дукљи он се одметнуо, нападајући српска и друга племена, која су признавала византинску власт. У периоду његове владавине најзначајнији догађај је била битка код Бара, 1042. године. У њој је кнез Војислав великом побједом над византинском војском донио независност Дукљи. Ова кнежевина се у византинским хроникама од тада назива и Зета и тај назив постепено замјењује стари (Дукља). Посљедица побједе код Бара је била и та да је Дукља прва од балканских земаља којој је Византија службено признала државни суверенитет и независност. Претпоставља се да је кнез Војислав умро непосредно послије ове битке, најкасније 1043. године (по Барском продослову, владао је 25 година). До 1046. Дукљом владају петорица браће, као обласни господари, кнежеви појединих жупа, под врховном влашћу мајке и најстаријег Гојислава. У овом периоду заједничке власти браће, настао је најстарији познати службени писмени уговор у дукљанској држави. Садржај уговора, склопљеног између дукљанских кнежева, браће Михаила (владара Облика) и Сагенека (владара Горске жупе) препричан је у Барском родослову.

Михаило Војислављевић, кнез и краљ Дукље[уреди]

Краљ Михаило, по фресци из цркве у Стону (XI век)

По мајчиној смрти, око 1046. године, Михаило, син кнеза Војислава проглашава се за господара (кнеза) Дукље. Владао је око 35 година, најприје као кнез, а потом као краљ. За вријеме његове власти слиједи даљи успон државе (византијски цар са Дукљом склапа уговор о савезништву и пријатељству). За време Михаиловог владања долази и до црквеног раскола, 1054. године. Врло рано, међу представницима хришћана, јавили су се спорови по разним теолошким питањима. Први раскол (шизма) догодио се на католичку и источну (послије реформације: грчко-православну) цркву. Овај се догађај збио десет година по осамостаљењу Дукље, а гранична линија двије хришћанске цркве – прешла је и преко територије коју заузима данашња Црна Гора. Ова граница из 1054. ишла је истом замишљеном линијом, као и 395. године, када се Римско царство подијелило на Источно и Западно. Послије раскола хришћанске цркве, кнез Михаило је подржао већу самосталност Цркве у Зети и државну оријентацију према Западу. Михаило је 1077. године од папе Гргура VII добио краљевске знакове (rex Sclavorum) чиме је и Дукља била призната као краљевина. Овај се догађај осликава и у каснијој епохи, за владавине Немањића.

Краљ Михаило се посљедњи пут спомиње 1081. године.

Константин, Бодин Војислављевић, краљ[уреди]

Краљевина Дукља, око 1100. године

Као будући насљедник краља Михаила Бодин је на Балкану имао значајну улогу у устанцима против Византије, па се у доба његове владавине утицај и територијални простор Дукље шири и на сусједне државе: Рашку, Босну и Бугарску. Наиме, пред крај владавине краља Михајла, догађају се велике промјене у омјеру снага на Балканском полуострву. Византија је исцрпљена грађанским ратовима. Нормани из Јужне Италије припремају поход на Цариград. На страни Византије, у почетку, Михајлов син је узнемиравао Нормане. Уз Византинце је тако стала млетачка флота и један одред под Бодином. До битке је дошло 1081. године, под Драчом. Био је то византински пораз. Када је настало расуло међу византинским најамницима (турски одреди) Бодин се држао по страни, не улазећи у борбу. Што више, Бодин ће се окренути Норманима. У априлу 1081. године оженио је норманску принцезу Јаквинту, ћерку Архириза, вође норманске странке у Барију. Према Аналима града Барија (Annales Barenses): „Архириз је дао сину Михајла, краља Словена, своју кћер за жену“.

По смрти краља Михаила, као самосталан владар, Бодин се помиње 1085. године, када је, искористивши смрт Роберта Гвискара и промјену снага на Балкану, од власти „франака“ („de potestate Francorum“) освојио grad Драч и цијелу драчку област. Чим је постао краљ, настојао је из Дукље протерати супарнике, Радослављеве насљеднике (синове најстаријег Радослављевог сина Бранислава и његову браћу). Посредник у помирењу је била Барска архиепископија, односно први барски архиепископ Петар.

Послије овако склопљеног мира, године 1083. или 1084. - краљ Бодин предузима походе на Рашку и Босну, па их присаједињује краљевини Дукљи. У Рашкој поставља на власт два жупана са свог двора: Вукана и Марка, од којих добија вазалну заклетву.

08. јануара 1089. године, Бодин успева Бару издејствовати ранг надбискупије, користећи расцијеп у католичкој цркви и борбу око папског пријестола између Виктора III и Урбана II са једне стране и Клемента III (антипапе) са друге. Као први од барских надбискупа помиње се Петар (1064 - 1094) устоличен 1089. године, од стране папе Александра II. Међутим због свог држања у бици код Драча, краљ Дукље је изгубио повјерење Византије. Византија из добијеног Драча почиње офанзиву на Дукљу и повратила је одузете градове (мали епископски градови: Дриваст, Сард, Спата, Балеч). Бодин је био поражен и заробљен, мада није познато мјесто одлучујуће битке.

Писац Барског родослова описује само унутрашње борбе краља Бодина и његових стричевића (Браниславићи) и није наклоњен краљу Дукље. То је по овом писцу био и узрок рата између Дукље и Дубровника. Бодинов кнез у Босни, Стефан, четри је године опсједао Дубровник, 1104. godine (опис опсаде по дубровачкој „Analista I“). Носиоци одбране града били су Бранислављева браћа и синови, са својим људима из Дукље (њих око 400) а који су послије заробљавања Бранислава у Скадру, потражили уточиште у овом граду. Под зидинама Дубровника, краљ Бодин је осветољубиво погубио Бранислава и његовог брата (сахрањени у Локрумски бенедиктански манастир). Како грађани Дубровника већином нису жељели страдати због међусобног ривалства и сукоба у Дукљи, Браниславићи се са људима преко Сплита и Апулије склањају у Цариград. Краљ Бодин је, вјерује се, заузео Дубровник и подигао тврђаву (кулу) али је вероватније да је његов босански кнез Стефан само сазидао кулу испод брда Срђа, да би одсекао Дубровчане од копнених путева. Према легенди коју налазимо код дубровачких аналиста, Дубровчанима је кулу, неколико година касније, предао Utivigo Gradiense, њен заповедник и тим гестом заслужио право грађанства (према истој легенди, од тог човека потиче дубровачка властелинска породица Градићи). Писац Барског родослова каже да је краљ Бодин владао Дукљом двадесет шест година и према томе умро 1108. године. Сахрањен је по „more regalli“, у манастиру св. Срђа и Вакха, на Бојани. Послије Бодинове смрти, моћ Дукље је опадала и територијално и политички.

Период : од 1102. до 1186. године.[уреди]

Краљ Доброслав II (1101-1102, 1102) Краљ Михаило Војислављевић (1101-1102) Краљ Кочапар (1102—1103) Краљ Владимир Војислављевић (1103-1114) Краљ Ђорђе Бодиновић (1114-1118, 1125-1131) Кнез Грубеша (1118—1125) Краљ Градихна (1131—1148) Кнез Радослав Градишнић (1146-1148, 1162) Жупан Деса (1148—1163) Кнез Михаило Војислављевић (1162-1186)

Дукља (Зета) у доба Немањића (1186—1360)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Зета (држава)

Литература за средњовековну историју Црне Горе:[уреди]

  • Више аутора „Историја Црне Горе“ књига I и II, у издању Редакције за Историју Црне Горе, Титоград, 1970. година ;

Турска власт[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Црна Гора (1697—1852)
Продори Турака у Црну Гору и посједи Венеције

Кад је 1684 млетачка република ступила у савез с Аустријом, Пољском и папом, кренула је она на акцију и сусједна црногорска племена. Устанак црногорских племена, и ако угушен поразом код Вртијељке (1685), почетак је ослобођења Ц. Г. од Турака. Млечићи су свим средствима радили, да Ц. Г. придобију за себе и огорче против Турака. Као хришћанска сила, у симпатичном покрету Св. Савеза, Млеци су постигли успјехе и добили су чак изјаву црногорскога збора, да Ц. Г. прима њихову власт. 1688. дошла је на Цетиње млетачка посада, али се у њему одржала само до 1692. Тај млетачки неуспјех убио је престиж републике код црногорских племена. Али покренута акција за ослобођење тиме није пропала.

Право ослобођавање Ц. Г. од Турака почиње с владиком Данилом, из племена Петровића-Његуша (1700—1735). За његово вријеме везана је истрага домаћих потурица, која се сматра као прво право дјело дефинитивног раскида с Турцима, Као такво прославио га је Владика Петар II. Његош у Горском Вијенцу и народна традиција Ц. Г. Али та истрага је спорна, исто као и њен датум. Данас се узима обично, да је исељавање исламизираног становништва са простора Црне Горе био дуготрајан, континуиран процес.

Жабљак Црнојевића, 1860. године (Илустрација неп. аутора у француском часопису).

За Данилова времена почеле су јаче везе Ц. Г. с Русијом. Тражећи савезника против Турака, Петар Велики је у првом реду помишљао на балканске хришћане и упутио им је 1711. један манифест, позивајући их у заједничку борбу против Турака. Црногорци су се одазвали и почели борбу, која је на њих навукла гњев противника и тешке освете 1712. и 1714. У невољи они су слали владику у Русију (1715), који им је отуда донио само нешто незнатне материјалне помоћи, и обраћали су се Млецима, да их узму у своју заштиту (1717). Отада, доиста, сва се црногорска политика води у колебању између сусједних Млетака, који понекад могу бити од користи, и између далеке једновијерне Русије, за коју народ има много симпатија.

Владику Данила наслиједио је његов синовац Сава (1735—1782). Пошто је једнога достојанственика наслиједио његов сродник не по личној вриједности, него по породичним везама, створен је престиж породице Петровића Његуша. Власт владике није била велика и била је дуго времена више духовна и морална него стварна, али је ипак дизала вриједност једне породице. Ту вриједност оспоравају Петровићима чланови породице Радоњића, из чијих су редова, по насљедству, били гувернадури. То није била народна част, него је тај чин долааио као млетачка ознака за њене, најприје чиновнике, а онда повјеренике у Ц. Г. Гувернадури су жељели, да свјетовну власт врше они, а духовну владике. Доиста, у 18 вијеку државни печат се располови јава и једну половину држи гувернадур, а другу, владика.

Владика Сава био је миран, нимало борбен и превише повучен. Од 1742 у државним пословима натура му се, као његов помоћник, сродник му Василије (1709—1766), човјек окретан и активан, али себичан, неистинољубив и доста брзоплет. Он чешће путује у Русију (тамо је и умро) и учвршћује везе Ц. Г. с њом, отворено иступа против Турака, бранећи Црногорцима, да им плаћају харач. С Млецима, исто тако, није добро, ради чега су ови донијели рјешење, да га отрују.

1768. година, застава Шћепана Малог

Послије смрти Василијеве јавио се уз владику Саву нови један савладар, неки авантуриста, Шћепан Мали (1767—1774), који се издавао за умрлог руског цара Петра III. Име рускога цара и његова вјешта уздржљивост учинили су, да су га Црногорци примили за свога владара и поштовали га све до његове мучке погибије. Као владар Шћепан је показао доста разумијевања за невоље Ц. Г.; нарочито је много учинио код смиривања завађених племена и за јачање централне власти на Цетињу. Његово присуство у Ц. Г. сметало је и Млецима и Турској, јер се на тај начин и превише видно истицао руски престиж у њиховом сусједству. Турци су чак били кренули и једну војску против Ц. Г., али та није постигла никаквих већих резултата. Послије погибије Шћепана Малог јавио се један сличан авантуриста Шћепан Зановић, но тај је брзо разоткривен. Искоришћавајући слабост владике Саве, приграбио је тада већи дио власти Јован Радоњић, који се 1776. потписује као »губернатор над свом Ц. Г.«.

Борба за самосталност[уреди]

Петар I Петровић Његош[уреди]

Црногорска застава из времена митрополита Петровић-Његош
Племенска застава из времена митрополита Петровић-Његош

Много напретка имала је Црна Гора под управом владике Петра I Петровића (1782—1830). Он је имао доста тешкоћа, док се одржао у борби против гувернадура Радоњића и против Махмуд-паше Бушатлије, крвног непријатеља Црне Горе. Кад је Петар I 1784. пошао да се завладичи, Махмуд је упао у његову земљу и продро на Цетиње (1785), а одатле прешао и на млетачке Паштровиће. Као освета за то дошло је црногорско ратовање против Турака за вријеме аустријско-руског савеза против Порте (1788 до 1791), и славна побједа над Махмудом, 22/9 1796, у којој је он главом платио. Послије те побједе Црну Гору чекали су крупни догађаји у Боки которској, која је, иза пада млетачке републике (1797), имала да дође под новог господара. Отада па све до 1814 водила се борба око тога, хоће ли Боку добити Аустрија, Француска или Црна Гора, као савезник Русије и Енглеске. Ц. Г. је учествовала у Боки и војнички и утрошила је много жртава да је придобије за себе и за своје савезнике. Ради тога Ц. Г. није могла сарађивати у Карађорђевом устанку против Турака и да испуни велике жеље и својих поданика и својих херцеговачких и старо-србијанских сусједа. Али све њено заузимање за Боку остало је безуспјешно. Дипломација је рјешавала ствар према својим интересима и досудила је Боку Аустрији.

— За унутрашње уређење Ц. Г. Петар I. учинио је доста, спречавајући нарочито крвну освету. Значајан је његов Законик (проглашиван 1798. и 1803), са 33 тачке, који представља први покушај савлађивања племенских обичаја и рђавих инстинката. У Ц. Г. Петар I би је много поштован; на гласу је била моћ његове клетве. Умро је 18/10 1830.

Петар II Петровић Његош[уреди]

Петар II Петровић Његош

Петра I. наслиједио је као владика и владалац Петар II. (1830—1851). Он је дефинитивно рашчистио питање с гувернадуровићима (Радоњицима који су му, помагани од Аустрије, чинили доста тешкоћа приликом преузимања власти. Радоњића породица прогнана је 1830 из Ц. Г. — Петар II. наставио је унутрашње реформе свога стрица, увео је сенат, створио »гвардију«. Преко Новице Церовића је организовао убиство турског феудалца Смаил-аге Ченгића. Имао је доста тешкоћа с првим пореским уредбама, али је ипак успио. У спољашњој политици није имао никаква већег удјела; његови односи са сусједним пашама имали су читаво вријеме локални карактер. Његов пјеснички рад створио му је висок глас у књижевности; Горски Вијенац несумњиво је најинтензивније и најинтелектуалније пјесничко дјело у српској историји. Петар II. умро је млад, 19/10 1851.

Данило Петровић Његош, књаз[уреди]

С Петром II. престаје теократска влада у Ц. Г. Владичин насљедник, Данило (1851—1860), узео је, с пристанком рускога цара Николе I.., титулу кнеза. То стварање свјетовне кнежевине од Ц. Г. довело је до рата с Турцима 1852/53, из кога је Ц. Г. изишла без тежих посљедица, интервенцијом Аустрије и Русије. Кад је Турска, на Париском конгресу, дала изјаву, да Ц. Г. сматра за саставни дио свога подручја, довело је то до нових сукоба. Кнез Данило предузео је дипломатску акцију, да изради признање црногорске независности, а кад то није донијело жељеног резултата, он је кренуо и устаничку акцију по сусједним областима. 1857 избио је устанак Луке Вукаловића. Да пресијече опасне нити и посједне [[Грахово (вишезначна одредница)|Грахово] као легло одметника и спорно мјесто, кренула је турска војска, крајем априла 1858, на границу. 1/5 1858 дошло је до велике борбе на Граховцу, у којој су Турци страховито поражени. Иза тога дошло је одмах посредовање Француске и других великих сила, које изведоше разграничење Ц. Г. и тим признадоше, ма и у пола, њену државну егзистенцију. 1/8 1860 погинуо је кнез Данило у Котору, као жртва атентата.

Самосталност кнежевине Црне Горе[уреди]

Никола I Петровић Његош, књаз и краљ[уреди]

Трговачко-поморске заставе кнежевине Црне Горе
Државна застава Књажевине, по Уставу из 1905. године

Иза Данила ступио је на владу његов братић, син војводе Мирка, побједника с Граховца, Никола (1860 до 1918). Везе његовог стрица с херцеговачким усташама биле су настављене и развијане још више помоћу италијанских и маџарских револуционара. Оне су 1862 довеле до новог рата с Турском, у коме је Ц. Г. напола савладана, морала молити за мир. — Црногорско оружје прославило се нарочито за новог великог херцеговачког устанка и рата, који је Ц. Г. повела против Турске, у савезу са Србијом. 1876—78 (Вучији До, Фундина). Код ликвидације тог рата, Берлинским Конгресом, Црна Гора је добила признање потпуне независности, проширење својих граница на истоку (читав подгорички крај), на сјеверу (цијелу никшићку област) и домало излазак на море (Бар и Улцињ). Тај успјех дигао је углед Ц. Г. — Али, нажалост, односи између Србије и Црне Горе нису били добри због супарништва њихових династија. 1866 био је склопљен савез између кнежевине Црне Горе и Србије, и кнез Никола био је спреман да се одрекне пријестоља у корист кнеза Михаила, свога кума. Послије тога везе хладне. У унутрашњој политици књаз Никола је био превише својевољан и нетрпељив и отуђио је од себе велики дио својих сарадника и готово сву народну интелигенцију. Давање Устава 1905 није много поправило узајамно неповјерење.

Краљевина Црна Гора[уреди]

15/8 1910. прогласила се Црна Гора за краљевину, да на тај видан начин награди педесетогодишњу владавину свог кнеза. За вријеме анексионе кризе (1908—1909) Црна Гора се лијепо држала, узимајући енергичан став против Аустроугарске.

Балкански ратови[уреди]

Краљевина Црна Гора 1913. године

Она је учествовала и у балканским ратовима 1912—13 год. и знатно проширила своје подручје (до Лима на сјеверу; Пећ с Метохијом).

Први свјетски рат[уреди]

Краљ Никола Петровић

Исто тако ушла је 1914. у рат с Аустријом. Херојски отпор, у одсуству спољне помоћи, завршио се окупацијом Србије, падом Ловћена, црногорском капитулацијом и „албанског голготом“ српске војске. Она се успјела пробити до Албаније захваљујући дивовској борби црногорске војске која им је у боју код Мојковца, на Божић 1916, створила штит за одступање ка Албанији и даље према Јадрану.

Аустроугарска војска је на Мојковцу бројала 20.000 војника предвођених генералом Рајнером. Првог дана напада Рајнерове снаге су заузеле Улошевину, Бојну њиву и коту 1090. Притом су обје стране имале тешке губитке. Командант Мојковачке операције сердар Јанко Вукотић је наредио да 1. санџачка дивизија 7. јануара пређе у противнапад. Аустроугари су такође преузели жесток напад и било је на хиљаде мртвих са обје стране на Мојковачком пољу. Послије неколико неуспјешних напада, Рајнер је наредио одступање према Колашину и црногорска војска је испунила завјет који је дала Србији да док је ње на Мојковцу, Аустријанци неће угрожавати њену евекуацију ка сјеверној Албанији. Старо династичко ривалство је, у општем расулу, добило на тежини; стари краљ Никола је неочекивано прешао у Италију, а затим у Француску. Капитулација Црне Горе коју је извео кнез Мирко, краљев син, са члановима владе, удаљила је Црну Гору од Антанте. Послије слома Аустрије, Велика народна скупштина у Црној Гори 13. новембра 1918., је свргла династију Петровића и краља Николу с власти и прогласила уједињење са Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца (види Подгоричка скупштина и Црногорски одбор за народно уједињење). И поред обећања савезника да ће Црна Гора бити реституисана, сви покушаји повратка у земљу краља Николе били су осујећени. Умро је у Француској, 1. марта 1921.

Данас се у извјесним круговима спекулише о могућем постојању неправилности приликом припрема велике Народне скупштине у Подгорици, инсинуирајући да је присуство страних трупа могло бити искоришћено као врста притиска. Тада 26. новембра 1918. изгласано је безусловно сједињење Црне Горе са Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца. Краљеве присталице (види Зеленаши) су, уз финансијску помоћ италијанских официра, покушали да оружјем оспоре ново стање и обезбеде равноправно придруживање Црне Горе осталијем српским покрајинама у једну велику Југословенску државу без икаквих унутрашњих политичких граница. Брзо и брутално скршена Божићна побуна, оставила је, бар у локалном предању, али не и у провјереним историјским изворима, горак укус међусобног сукоба Срба из Црне Горе и Срба из Србије.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (1918—1929)[уреди]

Краљевина Југославија (1929—1941)[уреди]

Зетска бановина (1929—1941)[уреди]

Други свјетски рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Тринаестојулски устанак
Црна Гора (1941—1944.)

Према плану Хитлера и министра иностраних послова Италије грофа Галеаца Ћана, послије сламања Југославије, територија Црне Горе је требала припасти Италијанској интересној сфери.

Након краткотрајног Априлског рата (6-18. април 1941)и слома Југословенске Краљевине, италијанске трупе су одмах поселе територију Црне Горе. Генерал 5. Армије Паоло Бадољо и начелник штаба генерал Марио Роата су дошли у Подгорицу почетком јула 1941. и припремали терен за свечано проглашење Краљевине Црне Горе под протекторатом Италије. Чим је италијански вођа Бенито Мусолини дао сагласност да се приступи реализацији овог плана, 12. јула 1941. на Цетињу је одржана Петровданска скупштина и генерал Марио Роата је одржао говор окупљеним грађанима где их је обавестио да је Црна Гора независна и слободна држава и да се налази под покровитељством Краљевине Италије.

Нарочито је ово погодило КПЈ, која је још 7. јула подигла народни устанак у Србији, а такође овом одлуком нису били задовољни ни официри старе југословенске војске који су избегли заробљавање. До првих договора око заједничког устанка је дошло у првим данима јула када је процурила информација да ће Црна Гора бити проглашена као независна држава. Нарочито су преговори вођени између делегата КПЈ, који су сачињавали Милован Ђилас, Блажо Јовановић, Митар Бакић, Никола Куч, Павле Жижић, Моша Пијаде и Иван Милутиновића-Мићун, Светозар Вукмановић-Темпо и официра бивше југословенске војске поручника: Ђуре Иветића, Николе Бојовића, капетана: Велимира Терзића, Арсе Јовановића и Петра Ћетковића; мајора: Павла Ђуришића, Бошка Тодоровића, Баје Станишића и Ђорђија Лашића; пуковника Саве Оровића и генерала Блаже Ђукановића. Такође су се предстојећем устанку прикључили и шпански борци: Пеко Дапчевић, Петар Драпшин и други.

Послије завршених договора, као датум за почетка устанка одређена је ноћ 12. на 13. јули, јер је послије проглашења независности Црне Горе атмосфера била весела и нико није обраћао пажњу на евентуални устанак.

Свеопшти тринаестојулски устанак је почео нападом на италијанске гарнизоне на читавој територији Црне Горе и Санџака, изузев Пријепоља, Пљевља и Сјенице. Неколико герилских одреда напало је карабинијерску станицу у Чеву близу Цетиња. У том нападу је заробљено 10 карабинијера. Истог дана су напднуте и италијанске посаде у Вирпазару, Ријеки Црнојевића и Петровцу на Мору. Послије првих успјеха, устанак је дошао у кризу. Долазило је до супротног гледишта официра бивше краљевске војске и припадника КПЈ по питању новије власти. Комунисти су највише полагали пажње на уништавање старог апарата и кажњавање свих оних који су служили Италијанима. Затим су приступили стварању народне војске на читавој територији. Насупрот њима, официри су били за очување старог, предратног стања и нису се залагали за нови начин владања. То их је одвело у супротним правцима и већина официра је приступила покрету Драже Михаиловића на Равној гори. Послије великог раскола између комуниста и четника Драже Михаиловића, отпочео је крвави грађански рат.

1942. Црна Гора је била поприште најкрвавије братоубилачке борбе. Послије завршетка немачке офанзиве у западној Србији крајем 1941. главнина четничких снага се повукла у Црну Гору, док се партизанска главнина након краћег задржавања у Санџаку, такође повукла у Црну Гору. До првих сукоба у Црној Гори је дошло код града Колашина. Послије протјеривања четничких снага, период владавине КПЈ у Колашину је био пропраћен великим ликвидацијама неподобних, конфискацијама њихове имовине и злочину који је познат као „Пасје Гробље“. Четници Драже Михаиловић су преузели поново Колашин половином 1942. године. Пошто се Црна Гора налазила под протекторатом Италије, то је главну политичку власт имало италијанско гувернерство до 1943. године. За првог гувернера је постављен Александро Пирцо Бироли, јунак из Првог свјетког рата који је одликован орденом Белог орла са мачевима од стране регента Александра за велику помоћ српској војсци по повлачењу у Албанију. Он је владао од 23. јула 1941 -13. јула 1943. Затим је власт држао конте Курио Барбасети де Прун од 13. јула 1943. - 10. септембра 1943. Послије капитулације Италије, власт је преузело војно заповедништво Немачког Вермахта: Теодор Гајб 10. септембар 1943 и Вилхелм Кипер 10. септембар 1943 - 10. новембар 1944.

Црна Гора у ратној 1943. је била територија где се одлучивала Народноослободилачка борба. Немачке снаге су преузеле операцију „Шварц“ са намером да униште четничке и партизанске снаге на простору Дурмитор-Андријевица-Зеленгора-Сутјеска и Колашин. Само у редовима прослављена Четврте пролетерске бригаде погинуло је 7.000 бораца. У заштити централне болнице погинуо је и славни командант V Црногорске НОУ бригаде Сава Ковачевић, а у повлачењу према Зеленгори страдао је и командант III Црногорске НОУ бригаде капетан Петар Ћетковић.

Црна Гора је у ратној 1944. била стратешки важна територија савезника. Нарочито је била запажена у операцији „Недеља пацова“, када су њени градови Колашин, Никшић, Подгорица, Иванград, Бијело Поље, Цетиње били више пута бомбардовани од стране савезника. Укупно је Црна Гора у рату (1941—1945) дала близи 10.000 бораца, од којих се 8.000 није вратило.[тражи се извор од 05. 2013.]

Период: 1945 - 2006. године[уреди]

Послије рата, Црна Гора улази у састав нове југословенске државе као Народна Република. Почиње њена изградња и развој. 1976. машал СФРЈ Тито је одликовао град Цетиње Орденом народног хероја у минулом рату. У образложењу је речено да је то признање Цетиње добило за велики допринос Народноослободилачкој борби и победи над фашизмом. Из цетињског краја се за време рата борило око 5.000 бораца од којих је око 1000 изгубило своје животе.

НАТО бомбардовање СРЈ 1999.
Хронологија

Мотиви за напад
Рат на Косову и Метохији · НАТО снаге
Снаге ВЈ · Војни губици · Цивилне жртве
Штета · Кумановски споразум

Историја Србије · Историја Црне Горе

Послије кризе и распада СФРЈ, Црна Гора је одбила да учествује у таквој политици. Још чвршћи односи са републиком Србијом су успостављени у Сарајеву 22. фебруара 1991. приликом сусрета свих шест предсједника република изјавом којом кажу да ће Црна Гора непопустљиво радити да Југославија опстане као федеративна држава.

У Савезној републици Југославији[уреди]

Године 1992. Црна Гора и Србија заједно проглашавају Савезну Републику Југославију, која је 2003. редефинисана у лабавију заједницу под називом Државна Заједница Србија и Црна Гора. У нападу НАТО алијансе на СР Југославију 1999. Црна Гора је поднијела знатно мања разарања него Србија због политике црногорског руководства које се добрим делом дистанцирало од руководства Србије. Маја 2006. послије референдума, Црна Гора проглашава своју независност.

Државна заједница Србије и Црне Горе[уреди]

Данашња Црна Гора

Послије бројних преговора представника српског и црногорског политичког тијела како у Београду, тако и у Подгорици, предсједник републике Србије и предсједник републике Црне Горе су потписали заједнички документ 4. фебруара 2003. који се назива "Уставна повеља заједнице Србије и Црне Горе". Тако је престала да постоји Савезна Република Југославија и настала је дводомна заједница као савез Република Србије и Црне Горе. За новог предсједника државне заједнице изабран је Светозар Маровић. Као дан војске Србије и Црне Горе одређен је 16. јун, када је истог датума 1876. дошло до потписивања првог заједничког војног уговора између Србије и Црне Горе у Венецији против Турске; за дан рода Авијације проглашен је 1. септембар, а за дан рода Морнарице 9. јун. Задржан је Врховни савјет одбране као колективни орган командовања, али је наглашена да Србија и Црна Гора имају војску под демократском и цивилном контролом. На четвртом засједању Врховног Савјета Одбране 6. маја 2003. усвојена одлука о препотчињавању Генералштаба Војске Србије и Црне Горе Министарству одбране. Државна заједница је престала да постоји послије црногорског референдума на којем је 21. маја 2006. изгласана независност Црне Горе.

Спољашње везе[уреди]