Логор Јасеновац

Логор Јасеновац
1941-1945
Споменик у Јасеновцу
Место:	Јасеновац, НДХ
Под контролом:	Усташа
Величина:
Број заточеника:
Број жртава:	Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу: Више од 700 000 Срба, преко 23 000 Јевреја и око 80 000 Рома

Логор Јасеновац је био највећи логор смрти у Независној Држави Хрватској на простору окупиране Југославије за време Другог светског рата. Формиран је у августу 1941. године у околини истоименог градића, а уништен од усташа априла 1945. године.

Систем концентрационих логора Јасеновац је у егзилу осмислио Вјекослав Макс Лубурић, који је био и његов први командант. Први управник логора био је бивши свештеник Мирослав Мајсторовић, а касније Динко Шакић.

Логор је грађен од августа 1941. до фебруара 1942. године. Већи део логора се налазио у месту Јасеновац, око 100 километара југоисточно од Загреба. Логори I и II били су у селима Брочици и Крапју, али су брзо расформирани због честих поплава. Затвореници су пребачени у логор Циглана (Јасеновац III), који је био највећи логор и укључивао је крематоријум. У Доњој Градини са друге стране реке Саве вршена су погубљења. Логор за децу био је у Сиску, а женски логор у Старој Градишки на југоистоку од Јасеновца, мада је жена и деце било и у Јасеновцу. Јасеновац је био место где су се догађали злочини над Србима, Јеврејима, Ромима, али и над Хрватима.

Број жртава

Данашњи изглед локације усташког логора Доња Градина. Спомен табле са бројем убијених Срба, Јевреја и Рома у систему усташких концентрационих логора Јасеновац.

Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана, (почетком 1943. и априла 1945. године). Земаљска комисија Хрватске, основана 1945., констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава између 500.000 и 700.000. О усташким злочинима постоји велика документација. Међутим власти у бившој СФРЈ нису никада дозволиле да се она истражи, па чак ни у најтајнијој форми. Највероватније је ово чињено из страха да би се тиме морала избрисати одредница усташа = четник, по броју жртава. Жртве логора били су већином Срби, Јевреји и Роми, као и комунисти и хрватски антифашисти, који се нису слагали са политиком тадашње НДХ.

На дан 9. октобра 1942. године Лубурић Вјекослав звани "Макс" је на свечаности у Јасеновцу, коју је приредио као прославу годишњице своје крваве владавине у свом одржаном говору рекао: ".. и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више људи него османлиско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи".

Изглед и положај логора

Концентрациони логор Јасеновац сачињавало је неколико логора основаних у кратким временским периодима, на већој или мањој удаљености од самога места Јасеновац. Усташе су читаво његово становништво побили или га преселили, а у само место сместили сталан усташки гарнизон.

Сам логор је био систем од 5 главних кампова и неколико мањих кампова и губилишта који су покривали укупно око 210 квадратних километара близу ушћа Уне у Саву.

Кампови су били:

• Камп I Брочице
• Камп II Крапје
• Камп III Циглана
• Камп IV Кожара
• Камп V Стара Градишка

Додатна блиска подручја са губилиштима су била: Градина, Јабланац, Уштице, Млака, Дубица (кречана), и Граник (на реци Сави).

Израда логора

Логор Јасеновац

Дио логора Јасеновац на карти Хрватске.

Припремни радови за оснивање новог логора започели су најкасније 24. јула 1941. када је Равнатељство мелиорационих и регулаторних радова наручило дрво "за градњу дрвених барака у Јасеновцу". Иако се спомиње место Јасеновац, први заточеници допремани су у Логор I, поред села Крапје, и у Логор II, који се налазио у близини села Брочице. Логор је основан од 15. до 21. августа 1941., а први затвореници стижу 20.-21. августа да направе бараке у кампу I Брочице. . Ти први допремљени заточеници били су мушкарци, Срби и Јевреји које усташе нису стигли ликвидирати након затварања комплекса усташких концентрационих логора Госпић-Јадовно - Паг.

Хрватске новине 23. августа доносе вијести о оснивању радног логора у Јасеновцу ради градње брана на ријекама Лоњи Требици да се исуше Лоњске мочваре.

Ова прва два логора убрзо су расформирана због честих поплава реке Велики Струг које су онемогућавале рад затвореника и боравак у логорима, а преживели затвореници пресељени су у новоосновани Логор III Циглана, смештен недалеко од места Јасеновац, уз реку Саву, где је већ постојао индустријски комплекс. Уз овај највећи, а по својој функцији централни, поступно су формирани и други делови логора: радна група Кожара, основана 1942. године у самом мјесту Јасеновац, логор Стара Градишка, други по величини логор, смештен унутар објекта бивше казнионице, те логорске економије Млака, Јабланац, Гређани, Бистрица и Феричанци.

Овај јединствени комплекс логора, уређен по узору на концентрационе логоре Трећег рајха, службеног имена "Усташка обрана Заповједничтво сабирних логора Јасеновац", био је под заповедништвом Усташке надзорне службе (УНС-а), односно њеног Уреда III Усташке обране чија је функција била оснивање и организација, те управа и осигурање логора.

Концентрациони логор Јасеновац био је први систематски изграђивани логорски комплекс на територији Независне Државе Хрватске, једини који је непрекидно деловао кроз цело време њеног постојања, највећи по простору који је заузимао, по броју логораша који су кроз њега прошли и по броју жртава које су у њему страдале. Био је то вишенаменски логор, али пре свега логор смрти. Био је губилиште за већину оних који су у њега ушли, а нису се уклапали у појам "расне чистоће" (највише Срби, али и Јевреји и Роми), као и за противнике усташког режима и чланове њихових породица, без обзира на националну или расну припадност. У њега су се упућивали не само мушкарци, него и жене и деца из свих крајева НДХ.

Стратишта

Јасеновац је први усташки логор који је функционисао по нацистичком узору. Макс Лубурић, усташки функционер задужен за рад логора је провео неко време у Немачкој, као гост Гестапо-а, почетком октобра 1941. Том приликом је посетио више немачких концентрационих логора, а по повратку у НДХ, спровео је реорганизацију постојећих логора и основао нове, по угледу на логоре у Немачкој.

Јасеновац је по организацији личио на нацистичке логоре, мада су убијања вршена другачије. Као и у нацистичким логорима настојало се искористити радну снагу логораша пре ликвидације. Јасеновац је и подигнут на месту где су се већ налазила занатска и фабричка постројења.

Систем масовних убистава у Јасеновцу установљен је већ у јесен 1941, чим су већи транспорти људи почели да пристижу. Мушкарци, жене и деца стизали су овамо возовима, камионима, коњским запрегама или просто трчећи пред усташама са напереним пушкама. Места масовних погубљења налазила су се по целом јасеновачком логору. Већина је смештена на десној обали Саве од Дубице низводно, а нарочито у селу Градина. Према форензичким истраживањима, преко 300.000 људи побијено је баш ту. Убиства логораша вршила су се такође и у шуми поред логора „Крапје“, близу логора „Версај“ и „Уштица“, на читавој левој обали Саве низводно од Јасеновца до села Јабланац и Млаке. Осим тога, унутар комплекса „Тројке“ постојао је крематоријум, који је уствари био пећ за печење цигле; усташе су је претвориле у крематоријум, према нацртима Хинка Пићилија, тако да су се у њему могли спаљивати логораши. У кругу логора, осим „Пићилијевих“ пећи, постојала су и друга места где су људи мучени и убијани, а звали су се „лончара“, „граник“, „звонара“, „сабласно језеро“, и тако даље.

У логору „Стара Градишка“, мучења и убијања вршила су се у подрумима старе аустријске тврђаве, у кули те тврђаве и на обалама Саве.

До ког степена је систем убијања био развијен сведочи један допис из главног штаба, послат 27. априла 1942. свим усташким јединицама и институцијама, у коме се каже да „сабирни и радни логор у Јасеновцу може примити неограничен број затвореника.“

Методи и средства масовног уништења људи у Јасеновцу

Од лета 1941. до пролећа 1945., смрт се појављивала у многобројним облицима. Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу, усташе су клале посебно обликованим ножевима или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави.

Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.

Као један од остатака мучења у Јасеновцу остала је тзв. топола ужаса на којој су у огромном броју вешани логораши.

Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира.

Чак су и нацистички генерали били запањени ужасима Јасеновца. Тако је генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“ а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у немачки Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942.: „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим „Паклом“.“

Жене и деца у логору Јасеновац

Воз који је превозио логораше у Јасеновац.

Многе жене, често заједно са својом децом, довођене су у Јасеновац. Цело село Млака претворено је у радни камп за жене. Оне су присиљаване да обављају тешке, исцрпљујуће пољопривредне радове у околини. Убијања су се вршила у непосредној близини села Млака и Јабланац.

У процесу "прочишћења Хрватске нације", српска деца била су прва која су убијана, заједно са одраслима, чак и ако су их мајке још увек дојиле. Током четири године, између априла 1941. и маја 1945., више од 73,316 деце убијено је у усташкој НДХ. Најмлађа су била још у колевкама, док су најстарија била око 14 година старости. Током Другог светског рата, једино место где су постојали специјални логори за децу била је Хрватска.

Од децембра 1941. до априла 1942., у Јасеновцу, усташе су побиле 19,544 дечака и девојчица српске националности, а њихови идентитети утврђивани су касније. Били су убијани на најстрашније начине, и умирали су, такође, више него одрасли, од болести, изгладнелости, жеђи и смрзавања. Усташе би довукли малу децу у Саву, везујући неколико њих у џак и бацајући их у реку. Многа деца (око њих 400) поклана су у Јасеновцу, средином септембра, 1942. Деца су довођена у 15 запрежних кола у циглану и спаљивана. Веома слична судбина задесила је 300 деце која су погубљена у Градини, у октобру 1942. Један од ријетких преживјелих дјечака - логораша, Милан Басташић из Грубишног Поља, описао је свој боравак и спашавање из логора смрти у својој књизи Билогора и Грубишно Поље 1941. - 1991.

Крај логора

Лешеви након повлачења реке Саве 1945.

Након савезничких бомбардовања логора у марту и априлу 1945. године, у којима су уништени многи објекти унутар логора, Вјекослав Макс Лубурић, заповедник Усташке обране, наредио је да се ликвидирају сви заточеници, а логор и место Јасеновац до темеља сруши и спали, како би се прикрили сви трагови злочина. Последња група од 700 жена ликвидирана је у предвечерје 21. априла.

Ноћу 21/22. априла део последњих мушких заточеника одлучио се на покушај пробоја из логора, знајући да ће они бити убијени сутра. Од њих 1200 пробој је преживело око 107 заточеника. Исти дан, само неколико сати касније, започео је и пробој заточеника из Кожаре. Од њих 176 спасило их се само 11.

У напуштено место Јасеновац и недалеко од њега разорени логор, 2. односно 3. маја 1945. године, прве су ушле стрељачке чете 1. батаљона 4. српске бригаде XXI народно-ослободилачке ударне дивизије Југословенске армије. Батаљону који је ушао у Јасеновац дат је задатак да сачува трагове злочина до доласка државне комисије за утврђивање злочина окупатора.

Први увиђај о затеченом стању у Концентрационом логору Јасеновац III Циглана, у Градини и Уштици, обавила је Окружна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача из Нове Градишке, 11. маја 1945. године. Анкетна комисија Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина дошла је у Јасеновац 18. маја 1945. Податке о изгледу, организацији рада, свакодневном животу и последњим данима постојања логора, Комисији су дали преживели логораши и учесници пробоја. Месец дана касније, 18. јуна, када се река Сава повукла у своје корито, Земаљска комисија Хрватске обавила је и трећи увиђај.

Процене броја жртава

Јасеновац данас.

Манастир Јасеновац посвећен Новомученицима јасеновачким

Немачки генерали из Другог светског рата давали су веома различите и стога непоуздане податке о броју убијених Срба у НДХ.

Александар Лер је дао 1943 број од 400.000 Срба , Лотар Рендулић - 350.000 Срба, Херман Нојбахер - више од 750.000 (1943) , Ернст Фик - 600.000 до 700.000 до марта 1944. Број жртава логора Јасеновац је до данашњег дана предмет научних и политичких дебата.

• Државна комисија Југославије из 1946, проценила је број жртава на 500.000 до 600.000.
• Израелски Јад-Вашем центар наводи 700.000 жртава геноцида у логору Јасеновац..
• По налазима Енциклопедије холокауста Меморијалног музеја холокауста у Вашингтону, усташки режим је у периоду од 1941. до 1943. године усмртио преко 250.000 Срба, од којих више десетина хиљада само у Јасеновцу.[1]
• Центар Симон Визентал у Лос Анђелесу процењује да је у Јасеновцу убијено око 600.000 Срба, Јевреја, Рома и хрватских антифашиста.
• Пројекат Последња шанса за Хрватску Центра Симон Визентал наводи да је најмањи број жртава 85.000.
• У књизи „Беспућа повијесне збиљности“ бивши хрватски председник Фрањо Туђман тврдио је да је у Јасеновцу убијено 30.000 до 40.000 Срба, 30.000 Јевреја, као и 10.000 хрватских антифашиста.
• Југословенски историчар и Титов биограф Владимир Дедијер проценио је број жртава Јасеновца на 700.000 до 1,2 милиона. Са овом проценом се слаже и бивши министар спољних послова Србије Вук Драшковић.
• Славко Голдштајн, председник Јеврејске заједнице Хрватске, сматра да је број убијених 60.000 до 90.000.
• Бројка коју помињу хрватске власти је 50.002, заснована на писаним доказима.
• Београдски музеј холокауста има списак од 80.022 имена погинулих, већином из Јасеновца. Од тог броја: 52.000 Срба, 16.000 Јевреја, 12.000 Хрвата и близу 10.000 Рома.
• Владика Атанасије Јефтић у својој књизи "Великомученички Јасеновац" спомиње "преко 700.000 убијених"
• Током 1980-их, анализе хрватског истраживача Владимира Жерјавића и српског Богољуба Кочовића дошла су до сличне бројке користећи демографске статистичке методе. По њима, у Јасеновцу је убијено око 80.000 људи (са грешком до 30%), а укупан број погинулих у НДХ био је између 300.000 и 350.000. По некима, ове цифре су премале, јер су претпостављале стопу раста српског становништва од 1,1% (као за целу Југославију), док је она за Србе била 2,4% у периоду 1921-1931 и 3,5% у периоду 1949-1953.
• Децембра 2007. Јасеновачки меморијални центар је објавио списак од 72.193 имена јасеновачких жртава. По тим подацима 59.376 особе су убијене у логору III Циглана и 12.790 у Старој Градишки. Од тога је 19.006 деце до 14 година старости. Национално, жртве су: 40.251 Срба, 14.750 Рома, 11.723 јевреја, 3.583 Хрвата, 1.063 муслимана итд. Каталози укључују биографске податке о пострадалима, податке о месту и начину страдања и изворе у којима се сваки од њих помиње. Међутим овај списак није готов, већ се стално допуњује новим именима жртава, тако да не представља коначан број побијених људи, већ само оне који су до тог трена евидантирани. То су потврдили челници центра, након оштрих критика која су на њихов рачун упућена од стране српских представника на комеморацији 2008. године.

Галерија

Велика масовна гробља су поименована по дрву. Велики део побијених није сахрањен на том месту, јер су бачени у Саву или леже код Градишке.

• 

  Смерокази ка гробним пољима Тополе, Јасен, Храстови, Кошуте, Тишина.

• 

  Пут око спомен парка-гробља је полукружан.

• 

  Гробно поље Тополе.

• 

  Гробно поље Јасен.

Кориштена литература

• Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia, Barry M. Lituchy, Jasenovac Research Insitute, New York, 2006.,, ISBN 0-9753432-1-1

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Логор Јасеновац

• Изворни извештај замаљске комисије Хрватске (1946.)
• Одбор за Јасеновац СПЦ
• www.jasenovac.org
• Архив Републике Српске - збирка "Концентрациони Логор Јасеновац"
• Меморијално подручје Јасеновац
• Енциклопедија холокауста: Јасеновац, (hosted at USHMM)
• Музеј холокауста у Вашингтону: Јасеновац
• Балкан Архива - Јасеновац
• Јасеновац у Центру Симона Визентала
• Документа pavelicpapers.com Јасеновцу укључујући цитате ("Encyclopedia of the Holocaust")
• Архиве Косте Брандића: Јасеновац
• Институт за проучавање Јасеновца
• Сведочење Александра Арнона - препис са суђења Адолфу Ајхману
• Деца Јасеновца траже одштету од Хрватске
• Сасечено стабло Данонових („Политика“, 11.11.2007.)
• „Истина о Јасеновцу“, Ксенија Самарџија, Пресс магазин, 16. новембар 2007.
• „Јасеновац - логор смрти “, Филмски журнал из ФНР Југославије на интернет страници Јутјуб
• „Увео цвет Јасеновца“, Ђуро Загорац, Вечерње новости, фељтон, 12 наставака, 16 - 27. јул 2006.
• Комеморација јасеновачким жртвама
• Амерички главни град успоставио „Дан Јасеновца“, Министарство за рад и социјалну политику, Сектор за борачко - инвалидску заштиту.
• Udruženje potomaka i poštovalaca žrtava kompleksa ustaških logora Jadovno 1941.
• Комплекс усташких логора Јасеновац