Рација у јужној Бачкој

Из Википедије, слободне енциклопедије
Споменик жртвама рације у Новом Саду
Споменик жртвама рације код Жабља
Мапа места захваћених рацијом у јануару 1942. године у јужној Бачкој, у којој су мађарске окупационе снаге убиле 3.809 цивила углавном српске, јеврејске и ромске народности (према историчару Звонимиру Голубовићу)

Рација у јужној Бачкој је назив за погром који су мађарски фашисти Миклоша Хортија извршили над Србима и Јеврејима у јужној Бачкој током Другог светског рата. Рација је спроведена у Новом Саду (од 21. до 23. јануара 1942), у насељима Шајкашке - Чуругу, Госпођинцима, Шајкашу, Ђурђеву, Мошорину, Тителу, Локу, Гардиновцима, Вилову, Жабљу, као и у градовима Бечеју, Србобрану и Темерину. За три дана рације у Новом Саду у водама Дунава је нестало преко 1300 (2000) Новосађана.[1] Укупан број несталих током погрома је око 4500.[2] Поред Срба и Јевреја, у рацији је убијен и један број припадника других етничких група, највећим делом Рома. Рација је спроведена између 4. и 29. јануара 1942. Отпочела је у Шајкашкој (4-19. јануар), наставила се у Новом Саду (21-23. јануар), а завршила у Бечеју (25-29. јануар).

Позадина[уреди]

Наводни повод за погром ширих размера пронађен је у откривеном притајеном Шајкашком партизанском одреду у Жабаљском риту на Пустајићевом салашу. Код ове групе пронађено је 17 пушака. Одред је откривен 4. јануара 1942. године од стране патроле мађарских жандарма и граничних ловаца, који су их напали. У самоодбрани, шајкашки родољуби су убили два граничара ловца и два жандарма, а неколико их ранили. Дејством великих окупаторских снага овај одред је у потпуности разбијен у току истог дана, 4. јануара 1942. године. Овај догађај званична клика прогласила је за „устанак“. Мађарске окупационе власти искористиле су овај мањи инцидент како би наставиле са спровођењем своје политике у Бачкој.[2] Прави циљ рације је била кампања етничког чишћења усмерена против српских и јеврејских цивила (укључујући жене, децу и старе), као и пљачка њихове имовине. Према историчару Звонимиру Голубовићу, рација је планирана знатно раније и напад на партизане у Шајкашкој је само искоришћен као изговор за спровођење планираног геноцида.[3]

Рација у Шајкашкој[уреди]

Мађарска влада шаље у жабаљски крај хонведе из сегединског гарнизона. Ови долазе у жабаљски крај и тителску област и почињу да харају, пале, убијају, силују и пљачкају. Отпочети 4. јануара 1942. године, ови злочини су се повећавали, све док у Новом Саду 23. јануара нису доживели свој врхунац.

Чуруг[уреди]

У недељу 4. јануара 1942 отпочело је пушкарање по улицама Чуруга, у жабаљском срезу. Чурушки петоколонаши, наоружани пушкама, почели су убијати мирно становништво по улицама. У исти мах, добошем је наређено да се сви становници повуку у своје куће. Два сата по овом наређењу, стигли су у Чуруг хонведи из Сенте и Сегедина у јачини од 3.000 људи. Прво су стигли тенковски одреди, затим пешадија у камионима па онда и артиљерија. Истовремено са хонведима стижу у жабаљски срез и жандарми из Темерина, Бачког Градишта и других места. Један део сегединских хонведа упутио се у чурушки рит, где је, пролазећи кроз салаше, убијао и клао цивилно становништво, док је други део остао у граду где је, залазећи од куће до куће, изводио укућане, мушкарце, жене и децу. Чурушки становници, овако одвођени из својих кућа, убијани су без милости и без суда. Убијани су где су се затекли и где је то разбојницима било згодно: пред кућама, на улици, у општинској згради, у полицији, у основној школи. Један део похватаних становника одведен је у два житна магазина Дитриха и Омиљанског, па су ту убијени из митраљеза. Највише је ових мученика страдало на самој реци Тиси, где су убијани, па бацани под лед који је, као што је познато, услед изузетно оштре зиме године 1941/42, био необично дебео. У рупе на Тиси бацани су и они који су убијани на другим местима, па су ту довожени у заједничку ледену гробницу. У Чуругу је побијено тада, од 4. до 9. јануара 1942. године, неких 1.800 душа, људи, жена и деце. Убиства и масакрирања вршена су по дану и по ноћи. Сви убијени су претходно до голе коже опљачкани, а њихова имовина је развучена.

Жабаљ[уреди]

У Жабљу је такође извршен масован покољ. Ту су Срби довођени на жабаљску скелу. Прво су морали у једном магацину скинути одело и онако голи, само са доњим вешом, па и без њега, по незапамћеној цичи, одвођени су на Тису и ту убијани. Насред Тисе биле су проваљене рупе на леду, па су око тих рупа постројаване жртве, митраљеском ватром убијане и бацане под лед. Неки су натеривани да сами скачу под лед. Неки који нису хтели скочити, одвођени су до једног стрводера који их је ударао секиром по глави, па их онда полуживе бацао под лед. Било је случајева да су људи пробадани бајонетом и бацани у Тису. Мајке су натериване да саме својом руком бацају своју децу под лед. Оне који су били убијени на обали, сами Срби морали су превући и гурнути под лед да би затим и они били убијени. На стратиште су одвођене целе породице, заједно са женама, девојкама, децом и одојчадима.

Госпођинци[уреди]

У Госпођинцима, у срезу жабаљском, убијено је у време јануарских покоља 80-100 душа. Убијени су између осталих Јанко Висларски, свештеник; др. Илија Булановић, лекар са женом и троје деце итд.

Ђурђево[уреди]

У Ђурђеву, срез Жабаљ, убијено је око 300 душа. Међу осталим убијен је тада Марко Злаколица, бележник.

Тител[уреди]

У Тителу је убијено око 60-80 душа, међу којима и Ђорђе Парабућски, прота.

Мошорин[уреди]

У Мошорину и околини: 7. јануара на сам православни Божић, чета од 150 хонведа, увече између 8 и 9 сати, отишла је у село и почела из кућа изводити мирне становнике, који су прослављали Божић. Све ухапшене одводили су у општинску коњушницу и у школу, где су их, по претходном мучењу, убијали. Многе су водили на Тису, па их убијали код мошоринске пумпе. Делом су их убијали и по улицама. Убијене су претходно злостављали и мучили, тако да су сви лешеви били унакажени: очи извађене, носеви одсечени, језици ишчупани, руке и ноге пребијене. Жене су силовали па им груди секли. Имовина убијених је пљачкана, разношена, упропашћивана и уништена. Тада су између осталих убијени Светозар Влашкалић, прота; Јоца Сузић, економ и жена му Зорка; Рада Живковић, трговац; Милош Гавриловић, трговац; Рада Каназир, економ итд.

Лешеви у Тиси[уреди]

Кад је лед на Тиси почео да се отапа, лешеви су стали пловити. У времену од 2. маја до 25. јуна 1942, на подручју Окружног суда у Петровграду, судским путем прегледано је и сахрањено 292 леша, од којих је било 227 мушких и 65 женских. Идентитет ни код једног леша није се могао утврдити, јер ни код једног нису нађене исправе. Сви лешеви имали су жицом везане руке на леђима. Сви су били само у доњем рубљу или голи. Од тога броја лешева било је 16 деце до 15 година, а 15 од 15 до 20 година. Било је неколико лешева деце до 5 година, а био је и један леш мушког детета између три и по и четири године, Утврђено је да је дете било прободено бајонетом и да је од тога наступила смрт. Нађен је у води и један џак, у коме је било завезано троје деце од једне до четири године. На подручју Среског суда у Перлезу сахрањено је у исто време 144 леша. од којих је било 109 мушких, 27 женских и 3 дечја. Осим тога, општине на подручју Окружног суда у Петровграду, сахраниле су још око стотину лешева извучених из Тисе.

Рација у Новом Саду[уреди]

Почетак погрома[уреди]

Рација је почела 21. јануара 1942. око 6 часова ујутро. По целом граду излепљени су плакати који су објављивали почетак рације: „Пошто се на подручју Новог Сада крију разна сумњива лица као и велика количина оружја, то је Министарство војске наредило да се одржи претрес свих станова као и легитимисање свих лица. Наређује се грађанима који код себе имају каквог оружја, да га одмах предају најближој команди. Наређује се да се свако задржава у стану где је пријављен. Слободно кретање дозвољава се само државним чиновницима, фабричким радницима као и сваком грађанину колико му је потребно да набави најнужније животне намирнице за одређени дан. У сваком случају свако мора располагати са потребном легитимацијом, а кретање је дозвољено само средином улице. Жалузије на прозорима морају бити спуштене и не сме се гледати на улицу. Код кога се буде нашло сакривено оружје, или ко буде код себе држао сумњива лица, тај ће бити изведен пред војни суд.“

Потписао га је хонведски командант места - Јожеф Граши. По тексту плаката нико није могао ни помислити да окупатор намерава под „рацијом“ да изврши масовна зверства над Србима и Јеврејима у циљу њиховог потпуног уништења.

Блокада улица[уреди]

Рано ујутру 21. јануара, хонведске снаге блокирале су све улице и почеле вршити „претрес“.

У Руменачкој улици резултат претреса станова и легитимисања био је тај да је већина становништва камионима одведена на „Штранд“. Неке су убијали већ на улици. Тако су, на пример, жандарми приморали Саву Фелбапова и Стевана Ракића да легну у снег са опруженим рукама, па су их из пушака убили.

Породицу Коларов затрли су готово потпуно, убивши 9 чланова, остала је само мала Александра. Један од официра узео је из недара једне жртве 250.000 динара. Тај исти официр присилио је тринаестогодишњу Александру да вуче лешеве својих убијених родитеља на улицу, како би се могли утоварити на камионе.

Дана 23. јануара упало је пет жандарма у кућу Јелене Јовандић и запитали њене синове, недораслу децу, које су вере. Кад је једно дете одговорило да су православне вере, они су све петоро деце истерали у двориште, а мајку су затворили у кућу и поставили војника да је чува. Она је чула дечје запомагање: „Мама, не дајте нас!“ Затим су одјекнули пушчани плотуни, па је наступила тишина. Мајка је истрчала у двориште и скаменила се видевши пет лешева својих синова. Војници су јој тада ставили нож под грло и затражили новац. А кад су добили сав новац, отишли су даље.

Милетића улица[уреди]

На углу Милетићеве и Грчкошколске улице вршена су масовна убиства Срба и Јевреја из Милетићеве и околних улица. Ту су жандарми и војници доводили групе људи, којима је наређивано да клекну у снег. После тога им је пуцано у леђа, а жртве су падале лицем у снег. Новодоведени су морали да стану испред побијених жртава па су и они убијани. Некима је наређено да легну на земљу, па су тако убијани.

На ово место довођени су не само одрасли мушкарци него и жене и деца, па и одојчад у наручју мајки. Пре него што би се лешеви одвукли, војници су им скидали бунде, ципеле и остале вредне ствари.

Дунавска обала[уреди]

Дана 23. јануара спроведена је већа група људи, жена и деце од санаторијума др Јаковљевића до краја трамвајске пруге, према санаторијуму др Узелца, и ту су убијани пуцњима из пушака и митраљеза. После тога војници су лешеве вукли за ноге до саме дунавске обале и ту их бацали под лед.

Све ово гледали су морнари са брода Корона који је пловио између једне и друге обале. Морнари су причали да је маса лешева ометала пловидбу.

Касарна XVI батаљона пограничних ловаца[уреди]

Једна велика група људи доведена је 23. јануара из околних улица у двориште касарне, где су их војници све побили. Док су лешеви лежали на земљи, један од официра се издрао војницима: „Склоните ове цркотине да их не гледам“. Кад су лешеви однесени, на дворишту је остало много крви и делова човечијег тела. Војници су се сами хвалили да су лешевима секли прсте и скидали прстење.

Штранд[уреди]

Већи број Срба и Јевреја из свих делова града довожен је камионима или су под стражом, пешке, спроведени до пред сам улаз у новосадску плажу Штранд. Ту су били постројавани у редове и чекали су да буду уведени појединачно или у групама на плажу, одакле су се непрестано чули пуцњеви пушака и запомагање жртава.

Масовна убиства на самој обали Дунава, поред Штранда, почела су 22. јануара у 4 сата ујутру и трајала су до 4 сата поподне. Жртве су падале у воду, а оне које су пале на обалу, војници су гурали под лед. Један посматрач са друге обале установио је да је убијано 15 особа на минут. У 4 сата дошао је официр и наредио да се преостали „заробљеници“ одведу у Спомен-дом. На путу до дома стрељани су неки старци и изнемогли, према наређењу које су официри издали: „ко се успут буде окренуо или застао, биће убијен“.

Успенско гробље[уреди]

На православно Успенско гробље Мађари су доводили становнике околних улица, већином Јевреје, и убијали их или на улазу у гробље или на самом гробљу. После масовног стрељања невиних жртава, мртвачница је била сва попрскана крвљу, а зидови изрешетани мецима.

Такође су убијени и гробар, његова жена и двоје деце, једно од 9 а друго од 13 година.

Игралиште НАК-а[уреди]

На игралишту НАК-а жртве су довођене из свих делова града и ту убијане 22. и 23. јануара. У току та два дана цео простор био је блокиран, а из тог правца непрестано су се чули плотуни.

Дана 24. јануара дошли су на игралиште радници градског поглаварства да уклоне трагове крвавог злочина. Крв је очишћена, место дезинфиковано, а лешеви су однесени на Успенско гробље.

Извршиоци покоља[уреди]

Како је досада утврђено, у „рацији“ су учествовали: војска и жандармерија, мађарска државна краљевска полиција у Новом Саду, као и Мађари који су живели у Новом Саду.

У извршењу страховитог погрома највише су се ангажовале војска и жандармерија, које су се распоредиле у граду већ у рано јутро 21. јануара 1942. Покољима су руководили штабови појединих скупина, смештени у појединим мађарским кућама. Судбина Срба и Јевреја зависила је тако не само од мађарске војске и жандармерије, него и од самих суседа Мађара, код којих је био штаб дотичне формације.

За спровођење „рације“ окупатор је изабрао најкрволочније људе. На пример, ђак жандармеријске школе у Сексарду, Кењереш Јанош је рекао: „Убио сам 20 људи из Шосбергерове куће у Милетићевој улици. Убијање ми је причињавало задовољство, само ме је после мрзело да лешеве бацам у камион“. Кад су наочиглед мајке војници убили њено петоро мушке деце (од 15-28 година), мајка је у страховитом болу плакала. Један од убица, гурајући је кундаком, издрао се на њу: „Не смеш плакати“. Дана 23. јануара 1942. у стан Јована Татовића ушли су један жандарм, један жандармеријски поручник и један војник. Жандарм је ухватио домаћина, а официр је прислонио на ухо жртве цев револвера и опалио. Смртно погођен, човек је пао, а официр се искезио и задовољно рекао: „Лези сада, смрдљиви Раце“.

Извршиоци злочина су одликовани „Крстом народне одбране“ (Немзетведелми Керест) и „Споменицом јужних крајева“ (Дел-видеки Емлекерем).

Број жртава[уреди]

Таблица која приказује жртве рације према полу, старости и националности (према књизи Звонимира Голубовића):[4]

Место Укупно Мушкарци Жене Деца Стари Срби Јевреји Роми Русини Мађари Руси
Бечеј 215 111 72 13 19 102 110 - - - -
Вилово 64 44 6 8 6 64 - - - - -
Гардиновци 37 32 3 - 2 37 - - - - -
Госпођинци 85 47 19 15 4 73 10 - 2 - -
Ђурђево 223 107 60 41 15 173 22 - 27 - -
Жабаљ 666 355 141 101 69 614 28 23 - 1 -
Лок 47 46 - - 1 46 - - - 1 -
Мошорин 205 94 41 44 26 170 - 34 - 1 -
Нови Сад 1.246 489 415 165 177 375 809 - 2 18 15
Србобран 3 3 - - - 2 2 - - - -
Темерин 48 14 15 7 12 6 42 - - - -
Тител 51 45 - 1 5 49 1 - - - -
Чуруг 893 554 153 82 104 842 44 7 - - -
Шајкаш 26 24 2 - - 25 1 - - - -
Сва места 3.809 1.965 927 477 440 2.578 1.068 64 31 21 15

Одговорност за рацију[уреди]

Рација је била резултат добро смишљене и дуго припремане акције, у којој су учествовали многи највиши војни и цивилни функционери Мађарске. Виновници овог злочина били су: начелник Мађарског краљевског генералштаба Ференц Сомбатхељи, министар унутрашњих послова Ференц Керестеш Фишер, министар народне одбране Карољ Барта, председник мађарске владе др Ласло Бардоши и регент и врховни командант свих оружаних снага Мађарске Миклош Хорти. Непосредни извршиоци планова мађарског државног врха били су: генерал-потпуковник Ференц Фекетехалми-Цајднер, врховни руководилац рације (и потписник наређења за рацију), пуковник Ласло Деак, руководилац рације у местима Шајкашке и Бечеју и пуковник Јожеф Граши, командант снага које су вршиле рацију у Новом Саду.[5]

У одговорна лица спада и велики жупан у Новом Саду, др Петер Фернбах, који је затражио од војних власти да се упути казнена експедиција ради уништења комуниста у Шајкашкој, у ствари, ради „прочешљавања“ Срба и успут Јевреја. Захтев је упућен по савету Одбора деветорице. Поред свих напред регистрованих злочинаца, у овој крвавој и разбојничкој „рацији“ издавали су наређења или иначе узимали учешћа потпуковник Гунде Геза, потпуковник Петерди - командант 16 хатарвадаш батаљона, адвокат и јавни бележник др. Лех Тибор, председник новосадске општине витез Нађ Миклош, Пап Ђорђе, жандармеријски капетан др. Зелди Мартон и капетан Габор из Сомбора.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Vojvodina.com, Приступљено 9. 4. 2013.
  2. ^ а б Југославија у рату 1941—1945. 12. епизода, Приступљено 9. 4. 2013.
  3. ^ Звонимир Голубовић, Рација у Јужној Бачкој, 1942. године, Нови Сад, 1992, pp. 43.
  4. ^ Звонимир Голубовић, Рација у Јужној Бачкој, 1942. године, Нови Сад, 1992, pp. 147.
  5. ^ Звонимир Голубовић, Рација 1942, Енциклопедија Новог Сада, књига 23, Нови Сад, 2004, pp. 221.

Литература[уреди]

  • Звонимир Голубовић, Рација у Јужној Бачкој, 1942. године, Нови Сад, 1992.
  • Документи из историје Југославије, Београд, 1996.
  • Звонимир Голубовић, Рација 1942, Енциклопедија Новог Сада, књига 23, Нови Сад, 2004.
  • Александар Вељић, Рација - Заборављен геноцид, Београд, 2007.
  • Александар Вељић, Истина о Новосадској рацији, Сремска Каменица, 2010.
  • Јован Радосављевић, Рација и логори у Бачкој за време Другог светског рата, Нови Сад, 2012.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :