Коло српских сестара „Босиљка Боса Павловић”

Коло српских сестара
Коло српских сестара
Мото	Закунимо се да ћемо друштво одржати, с његовом основном сврхом, док и једна Српкиња постоји. - Надежда Петровић
Оснивач	Босиљка Боса Павловић (1905)
Датум оснивања	1905. год.; пре 119 година
Датум гашења	1941 / 1947.
Метод деловања	Удружење грађана
Локација	Србија
Седиште	Пожаревац
Подручје деловања	Хуманитарни рад у оквиру епархија СПЦ
Службени језици	Српски
Председник	Јасмина Живковић
Број волонтера	40

Коло српских сестара „Босиљка Боса Павловић” налази се у Пожаревцу и делује као женско културно-просветно, патриотско,ванстраначко и хуманитарно друштво основано 1905. године.^[1]

Оснивање[уреди | уреди извор]

Оснивач и прва председница друштва била је Босиљка Боса Павловић, по женској лози праунука Карађорђа Петровића. Босиљка је са супругом Стојаном, пожаревачким трговцем, изродила три сина и кћер Даницу, мајку Милене Павловић Барили. Данас се Фондација „Миленин дом” и галерија која носи име славне сликарке налази у породичној кући Павловића коју је Даница, у знак сећања на своју ранопреминулу кћер Милену, 1962. године даривала Пожаревцу. Миленина бака Боса, као председница Кола српских сестара у Пожаревцу, на том месту остала је 25 година, све до смрти.

Деловање[уреди | уреди извор]

Током Ослободилачких ратова Србије од 1912 до 1918. године, чланице пожаревачког Кола су радиле у привременој војној болници, негујући рањене војнике. После Првог светског рата основале су Дом за заштиту ратне сирочади.

У међуратном периоду, осим помоћи сиромашној деци и старијима, Коло је развијало културне и просветне делатности. Организоване се Светосавске свечаности, а у част и сећање на прву председницу, сваке године о Светом Сави, чланице Кола су даривале једног одличног ученика Пожаревачке гимназије у којој су помогле и оснивање Ђачке дружине „Развитак”.

У предвечерје Другог светског рата пожаревачко Коло је имало 131 чланицу, које су биле угледне даме из познатих породица. Углед и поштовање Кола српских сестара у грађанском Пожаревцу били су на изузетно високом нивоу, а чланство и рад у Колу сматрали су се посебном чашћу.

Забрана рада[уреди | уреди извор]

Колу је два пута у историји био забрањен рад. Најпре 1942. године наредбом од стране немачке окупационе власти, због чега су биле приморане да у ратним годинама наставе да раде под окриљем Црвеног крста у Пожаревцу. Други пут, по ослобођењу, када су нове власти 1947. године желеле да раскрсте са свим што је имало карактер буржоаског и реакционарног, због чега Коло српских сестара у Пожаревцу, а и у целој Србији, пет деценија није деловало.^[2]

Обнова рада[уреди | уреди извор]

Несрећна дешавања на просторима бивше Југославије била су повод да се обнови њихов рад, најпре у Београду 1990. године, а две године касније и у Пожаревцу. Хумане Пожаревљанке желеле су да помогну унесрећенима у грађанском рату. Од тада, више од четврт века без прекида несебично воде рачуна о избеглима, социјално угроженима, сиромашној деци, вишечланим породицама, самохраним мајкама...

Први Светосавски бал у Пожаревцу организовале су 1993. године, а од тада је традиција, као и Васкршње хуманитарно дружење, концерт „Младост, светлост доброте”.

Данас одбор Кола српских сестара у Пожаревцу има око 40 активних чланица, свих професија. Охрабрује чињеница да је све више млађих добротворки у овом граду, где се чланство у Колу српских сестара сматра се посебном чашћу. Крајем 2017. обележиле су јубилеј – десет година манифестације „Стишка посна трпеза” коју одржавају у првој недељи Божићног поста. Осим изложбе посних специјалитета, бирала се најукуснија, најоригиналнија и најлепше аранжирана посна трпеза. Сав приход намењен је за куповину школског прибора и уџбеника најсиромашнијим ученицима пожаревачких основних школа, као и једној избегличкој породици.^[3]