Лака крстарица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Руска лака крстарица Михаил Кутузов, на вечној стајанци у бази Новоросијск, 2005. године.

Лака крстарица (енг: light ctuiser, фра: croiseur léger, нем: kleiner kreuzer, рус: легкий крейсер) је назив који долази од израза „лаки оклопни крсташ“, и њиме се означава врста оклопљене крстарице која је настала почетком XX века као хибрид заштићене крстарице и оклопног крсташа, а убзо је и заменила та два типа.

Настанак[уреди]

У периоду од 1890. до 1905. године, у свим ратним морнарицам долази на основу намене, до класификације крстарица на; I класу, II класу, и III класу. Крстарице I класе имале су улогу заштите сопствених комуникација и вођење крстаричког рата на океанима. Крастарице II класе, такође су имале исти задатак као и претходне, стим што су због мањег депласманам њихова операцијска подручја, била мора. Крстарице III класе су требале да дејствују у склопу флотних састава. Основно наоружање крстарица, била је артиљерије, али су имале и 4 до 6, углавном надводних, торпедних цеви. Када се испоставило да крстарице I класе, имају и сувише слаб оклоп, Велика Британија, Француска и Сједињене Америчке Државе започињу са градњом нове врсте ратног брода, који је добио назив оклопни крсташ. Након Руско-јапанског рата, показало се да оклоп крстарица II и III класе, је толико слаб, да не може заштити виталне делове брода чак ни од топовских пројектила мањег калибра.[1]

Лака крстарица Аурора, класе Еритјуз, 1913. године.

За прве „праве“ лаке крстарице, сматрају се британски бродови класе Еритјуз[2], насталих као даљи развој ивиђачких крстарица (Scout cruiser). Оне су се одликовале многим новитетима, од којих је главни био, оклопни појас у висини водене линије.

Заједно са изградњом крстарица класе класе Еритјуз, појављује се и термин «лаке крстарице».[3]

Приказујући сликовито у парламену вредности ново изграђених крстарица, Черчил назива те бродове: „лако оклопљене крстарице“ (Light armored cruisers), представљајући их као јединствене, од малих флотних бродова, заштићене вертикално оклопном по целој дужини корпуса.[4]

Под термином «Оклопљена крстарица», британци су обично подразумевали све крупније бродове, те стога се из назива ускоро брише «Оклопљене» (Armored), и нови брови добијају назив «Лаке крстарице» (Light cruisers). Ускоро и остале државе прихватају назив лаке крстарице, али је званично назив «Лака крстарица», установљен тек након Лондонске поморске конференције 1930. године, када су и многе крстарице изграђене пре крстарица класе Еритјуз, ретроактивно добиле назив «Лаке крстарице». Основни задаци нових бродова су били:

  • Извођење извиђања у интересу главних снага флота.
  • Подршка својим лаким снагама.
  • Заштита бојних бродова од напада непријатељских разарача и торпиљера.

Упркос томе, што је таквих крстарица требало веома много, цена изградње је била јако велика. Као резултат високе цене градње, у Уједињеном Краљевству се праве пројекти за израду лаких крстарица од 3.000 – 5.000 тона, са другостепеним карактеристикама - нови бродови су требали дејствовати у ограниченом акваторијуму Северног мора. Мале размере бродова су утицале на смањење цене градње, и уочи Првог светског рата, Велика Британија је започела масовну градњу лаких крстарица тога типа[5]

Огромно морско пространство Британске империје, је захтевало и израду још једног типа крстарице – већег, са већом даљином пловљења и бољим условима за посаду, и коначно, са јачим наоружањем. Родоначелник нових лаких крстарица (Trade protection cruisers) биле су крстарице типа Чатам или Бирмингем[6] Код нових крстарица депласман је повећан на 5.200 тона, а наоружане су топовима калибра 152 mm, што је британској флоти дало високоефективне бродове за борбу са рејдерима непријатеља, а уједно су предвиђене и као замена за крстарице класе Еритјуз: просечна цена изградње крстарице класе Еритјуз је била 285.000 фунти, а крстарица класе Четам 356.000 фунти».[7]


Разлика између лаких и тешких крстарица је била прилично нејасна све до Вашингтонског поморског уговора из 1922. године, којим је установљен стандард према којем су тешке крстарице постале све оне с главним топом чији је калибар већи од 155 mm.

Величина ових јединица се креће од 5000 па до око 8000 тона, а максимална брзина од 33 до 37 чворова.

Напомене[уреди]

  1. ^ Крстарица, Војна енциклопедија књига 4. - страна 727, Београд 1972. године.
  2. ^ Практично ту част су више заслижиле крстарице класе Чатам, које су такође имале оклопни појас и турбине, а први брод те класе је ушао у строј свега пар месеци након што је почела изградња крстарице Еритјуз, но појам «Лака крстарица» се прво употребио код извиђачких крстарица са турбинама: Снаге Велике британије 1914—1918. године. Приручник састава бродова - Лаке крстарице., Приступљено 10. 4. 2013.
  3. ^ При пројектовању, ове крстарице су класификоване као извиђачке или крстарице III класе, Крейсера Второй Мировой, Патянин С. В., Дашьян А. В. и др
  4. ^ А. Донец Прямые потомки «скаутов» : Крейсера типа С. Введение., Приступљено 10. 4. 2013.
  5. ^ Пред Први светски рат, у „Лаке крстарице“ су преформулисане скоро све оклопне крстарице које су поседовале турбинске уређаје.
  6. ^ У појединим литерарума се називају крстарице класе Бирмингем. Ипак најраспрострањенији назив за ове крстарице је „класа Таун“, пошто су све носиле имена британских градова.
  7. ^ Крейсера Второй Мировой, Патянин С. В., Дашьян А. В. и др


Спољашње везе[уреди]