Александар Велики

Из Википедије, слободне енциклопедије
Александар III
Μέγας Αλέξανδρος

Александар Велики у бици код Иса
Александар Велики у бици код Иса

Датум рођења 356. п. н. е.
Место рођења Пела (Античка Македонија)
Датум смрти 323. п. н. е.
Место смрти Вавилон
Титула Краљ Македоније
Период 336. п. н. е. - 323. п. н. е.
Претходник/ци Филип II
Наследник/ци Александар IV
Филип III Аридеј
дијадоси
Порекло и породица
Династија Аргијади
Отац Филип II
Мајка Олимпијада
Супружник/ци Барсина
Роксана
Статира
Потомство Александар IV

Александар III Велики (грч. Ἀλέξανδρος ὁ Μέγας или Μέγας Ἀλέξανδρος,[1] –{Mégas Aléxandros}-; 356. п. н. е. — 323. п. н. е.),[2] познат и као Александар III Македонски (Ἀλέξανδρος Γ' ὁ Μακεδών), је био македонски краљ. Владао је 336. п. н. е.323. п. н. е.. Припадао је династији Аргеада. Као македонски краљ и хегемон Грка освојио је велико Персијско царство, те је са војском дошао до Индије. После Александрове смрти у 33. години, његово велико царство се распало у ратовима његових генерала-наследника који су се звали дијадоси.

Александрово детињство[уреди]

Да је Александар по своме пореклу с очеве стране био Хераклид од лозе Каранове, а с материне Еакид од лозе Неоптолемове, поуздано се зна. [3] Александар је спојио у себи многе карактерне црте оба родитеља. Од мајке је наследио страсну и помало јогунасту ћуд, ирационалну чежњу за непознатим и херојску славу. Од оца је узео несаломљиву вољу и енергију, необуздану нарав, храброст, војнички дар и изванредан практични дух. Војска коју му је отац створио и оставио у наслеђе била је насавршеније оруђе у остваривању својих жеља.

Александар је имао још једну срећу да постане ученик чувеног грчког филозофа Аристотела. Када му је било четрнаест година Филип је позвао Аристотела у Македонију и поверио му васпитање свог сина. Часови гимнастичких вежби, јахања, лова и игара смењивали су се са читањем песника и разговорима о поезији, са учењем геометрије, астрономије и реторике. Он је Александру улио љубав према Хомеровим спевовима. Његови омиљени јунаци и узори које ће следити постали су Херакле и Ахилеј. Његова наставничка мисија трајала је највише три године.

Долазак на власт[уреди]

Филип II Македонски Александров отац

Александру је било тек шеснаест година када је Филип сматрао да је већ зрео да заузме место поред њега. За време рата са Бизантом, 340. п. н. е., он је одлазећи из Македоније управу над земљом поверио Александру. Имајући власт у својим рукама Александар је хтео да уради нешто о чему ће се говорити. Кренуо је у поход против Меда у Тракији и свој поход је овековечио тиме што је на покореној територији, следећи пример свога оца, основао град који је назван по њему - Александрополис.

Од тога времена Александар узима учешће у државним пословима. Када му је било осамнаест година учествовао је у бици код Херонеје, 338. п. н. е., где је Филип II победио удружене Атину и Тебу, а Александар је био заповедник левог крила. Сматра се да је први пробио беотску фалангу и најпознатији Тебански одред, Свету чету. Већ тада је показао своје велико умеће у ратовању. Када је дошло до споразума са Атином, он је предводио делегацију која је у Атину вратила посмртне остатке палих код Херонеје. Захвални Атињани су подигли његовом оцу златну статуу, а обојици доделили атинско грађанско право.

Међутим 337. п. н. е. дошло је до раздора у краљевској породици. На повратку из Грчке, Филип се заљубио у младу Клеопатру, кћер угледног и утицајног дворанина и војсковође Атала и склопио са њом брак. Александар се са оцем жестоко посвађао и испрва је отишао с мајком у Епир. Ипак, убрзо се вратио у Македонију и измирио с оцем. Филипа је 336. п. н. е. убио слуга Паусаније. Будући да је и овај одмах убијен позадина убиства никад није решена. Раздор у краљевској породици дао је повода да сумња за саучесништво у атентату на Филипа падне и на Олимпијаду.

Према македонском уставу власт није аутоматски прелазила најближем сроднику краља, већ је скупштина Македонаца била надлежна, као носилац суверенитета да бира и потврди новог владара. Претендената на престо је било неколико. Моћна странка Атала настојала је да престо сачува за Клеопатрино новорођенче. Други су сматрали да престо треба да припадне Филиповом синовцу Аминти, јер је Филип после смрти свог старијег брата Пердике преузео власт као намесник малолетног Аминте.

Захваљујући свесрдној и несебичној помоћи Антипатера и Пармениона, Александар је успео уклонити остале претеденте и да сам буде проглашен за краља. Убијен је Аминта, а Атал који се са војском налазио у Малој Азији, није могао бити одмах уклоњен. Тек 335. п. н. е. по повратку из Грчке, Александар је послао човека са поверљивим налогом да убију Атала. Парменион који је био у Малој Азији показао је оданост краљевској кући када је, иако му је Атал био зет, дозволио да се изврши ово политичко убиство. Ускоро су и Клеопатра и њено мало дете пали као жртве Олимпијадине крваве освете.

Гушење грчког устанка[уреди]

Пошто је завладао ситуацијом у Македонији, Александар је морао одмах да крене на југ. На вест о Филиповој смрти антимакедонска коалиција је дигла главу на Пелопонезу, у Теби, Етолији. У Атини је Демостен ликовао и са презиром говорио о „дечаку који се игра владара“ и позивао све Грке да збаце Македонску власт. Етолци су донели одлуку да се врате сви емигранти који су побегли од Филипа у Акарнанију. Тебанци су одбили да признају Александра за хегемона и изгласали истеривање македонске војске из града.

Александар се ипак показао дорастао овој ситуацији. Најпре је завео ред у Тесалији и средњој Грчкој. Атина и друге државе су га признале за хегемона. У Коринту, су га изасланици свих грчких градова, осим Спарте, именовали врховним војним заповедником у походу на Персију. Тај поход је, пре смрти, планирао Филип II. И Грчка и Македонија сада су се сада чврсто налазиле у његовим рукама.

Александрова балканска кампања[уреди]

Вест о Филиповој смрти пробудила је наде и код варварских суседа да ће се отарасити македонске превласти. Да би задржао позиције на северу Александар је у пролеће 335. п. н. е. кренуо у поход на Трибале. Трибали су у то време били највеће средњобалканско племе. Према подацима из V века које нам дају Херодот и Тукидид живели су од састава Јужне и Западне Мораве на западу и до реке Искера и Дунава на североистоку.

Александар је пошао из Амфипоља и упао у земљу такозваних „аутономних Трачана“. То су била трачка племена која нису улазила у састав Одриске краљевине. Прешавши планину Балкан упао је у трибалску земљу. Исцрпан приказ борби које је имао успут са Трачанима, као и битке са Трибалима на реци Лигину сачуван нам је код Аријана. Трибали су се склонили на неко дунавско острво на које су већ раније послали жене и децу. Покушао је Александар да се искрца на то острво, али није успео. Прешао је на другу страну Дунава и тамо разбио војску Гета, који су се спремали да притекну у помоћ Трибалима. Када се вратио са Дунава стигло му је посланство Трибала и Трачана да му изјаве покорност. Александар је са њима измењао поклоне и склопио пријатељство и савезе. Код Аријана и Страбона је забележено да је примио и посланике „Келта са Јадрана“, што је први сигурни историјски помен Келта. У вези овог сусрета са Келтима је и занимљива анегдота: Александар је запитао Келте кога се највише боје уверен да ће му они одговорити да се њега боје; међутим, они су изјавили да се ничега на овом свету не плаше сем да им се небо не сруши на главу.

Још док се налазио у далекој гетској земљи Александру је стигла вест да су се побунили Илири. Због тога је он ужурбано кренуо натраг. На путу је сазнао да су се Аутаријати, највеће Илирско племе у унутрашњости, спремали да нападну његову војску. Међутим, краљ Агријана Лангар, који је био у пријатељским односима са Александром, упао је по налогу македонског краља у аутаријатску земљу и тако је избегнут аутаријатски напад на македонску војску.

Александар је затим стигао у Илирију. Илирска краљевина обухватала је у то време области око Охридског и Преспанског језера и јужно од њих. Њеном краљу Клиту придружио се и таулантски краљ Глаукијам чија се земља простирала западно од илирске према Јадранском мору. Код Пелона Александар је разбио илирску восјку и Клит је побегао код свог савезника Глаукија. Илирија је била покорена, Александар се није много задржао, јер му је стигла вест о побуни у Грчкој.

Град Теба спремао се на устанак, предвођен чувеним беседником Демостеном. Александар је муњевито стигао пред Тебу и понудио им измирење ако му предају вође побуне, али су они понуду одбили. Побеђени на отвореном пољу испод зидина, морали су да се предају. Судбину њиховог града Александар је препустио синедриону Коринтског савеза. По његовој одлуци град је сравњен са земљом а његово становништво продато у ропство. Поштеђени су на Александров захтев храмови и кућа песника Пиндара. После тога остали су се градови у Грчкој покорили, а Александар се вратио у Македонију.

Пошто се учврстио на власти и обезбедио покорност Грка и варварских племена, Александар је могао да приступи остварењу главног задатка који му је Филип оставио у наслеђу. Александар је рат против Персије предузео као хегемон Хеленског савеза по одлуци која је донета у Коринту 337. п. н. е. и потврђена годину дана касније на истом месту. У очима Грка рат против Персије био је ослободилачки и осветнички. Персијанци су у прошлости нанели многа зла Грцима и још увек су држали многе градове под својом влашћу.

Александрови војни походи[уреди]

Царство Александра Македонског.

Александар је 334. п. н. е. напокон кренуо у поход на Персију. Управу Македоније поверио је Антипатеру. Антипатер је, да одржи мир у Грчкој, располагао војском од 13.000 људи. Јачина војске под Александром је била око 30.000 пешака и 5000 коњаника. То је укључивало око 15.000 Македонаца, 7,000 војника из грчких градова, а остало су били плаћеници. Други по рангу у македонској војсци био је искусни војсковођа Парменион. Персијско царство је било у великој кризи. Локални сатрапи су у градовима и покрајинама владали практички самостално. Због тога Персијанци нису имали велику копнену војску, тек морнарицу. Први судар с персијском војском била је битка код Граника, 334. п. н. е.. Македонска фаланга показала се супериорна над Персијанцима и Александар је остварио потпуну победу.

Заробљеници су послати у Грчку свезани у ланцима. Многи градови у Малој Азији отворили су Александру врата и дочекали га као спаситеља. Они који су пружали отпор били су заузети силом и сурово кажњени. У освојеним градовима Александар је избацивао тиране и успостављао демократска уређења. Тиме се осигурао од евентуалних побуна. Александар је одбијао поморску битку с Персијанцима, већ је ишао на освајање поморских градова. Тиме је сузио простор персијској флоти. Приликом уласка у град Гордион, Александар је мачем пресекао чувени Гордијев чвор. Према легенди онај који одмрси овај замршен чвор владаће Азијом. Пресецањем чвора Александар је тако испунио пророчанство.

Дарије III, персијски цар, поражен је и у другој бици код Иса, 333. п. н. е.. Битка код Иса је била одлучна Александрова победа и означава почетак краја Персије. По први пут су Персијанци изгубили, а да је Дарије водио битку. После битке Дарије бежи до Еуфрата, а Александар заробљава скоро целу његову породицу. У бици код Иса Александар је имао 30.000 војника, а Дарије III је имао 100.000 војника. Победом у бици против далеко бројнијег непријатеља Александар се доказао као војни геније.

Александров мозаик који представља битку код Иса. То је најпознатији приказ Александра Великог. Нађен је у палати Фауна, у Помпејима. Наводно је мозаик прецртан од слике старогрчког сликара Апела (грч. Απελλής)

Одбивши све Даријеве понуде за преговоре, војни поход се наставио. Тако је 332. п. н. е. Александар без отпора ушао у Египат, где су га славили као ослободиоца док су му египатски свештеници указали „божанске почасти“. У Египту је основао град Александрију, 331. п. н. е.. Кроз цели свој поход Александар је основао неколико десетина градова, већином из војних разлога. Многи од њих су се звали Александрија. У међувремену, Антипатер је у Грчкој поразио спартанског краља Агиса III у бици код Мегалополиса, 331. п. н. е., па је поход могао бити мирно настављен.

Тешко приступачан и окружен морем град Тир одбијао је да се преда. Опсада Тира трајала је седам месеци, али је заузет 332. п. н. е.. Након заузимања града око 8.000 људи је масакрирано, а сви преостали, око 30.000, продати су као робље[4] Александар прелази Тигар и Еуфрат без отпора. Дарије III као терен за обрачун са Александром одабире равницу, да може развити своју војску и тиме искористити бројчану надмоћ. Александар је поразио далеко бројнију војску Дарија III у бици код Гаугамеле и заузео Персеполис, 331. п. н. е.. Персеполис је спалио као освету за некадашње персијске палеже у Грчкој. Када је Дарије хтео да се преда, убио га је његов слуга Бес и прогласио се његовим наследником као Артаксеркс IV. Беса су 329. п. н. е. ухватили Македонци и убили га. Тиме је Персија била освојена. Александар се прогласио наследником Персијског царства и Вавилон прогласио главним градом своје империје.

327. п. н. е. Александар је кренуо на нови војни поход, даље на исток. Премда је укупни број људи износио више од 100.000 то је укључивало и жене, децу, забављаче и друго. Војна сила је била око 40.000 војника. Источне делове Персије освојио је без већег отпора. Индијски владар Пор дочекао га је код реке Хидасп с великом војском која је укључивала и 200 ратних слонова. Битка на реци Хидасп, 326. п. н. е., била је крвава. Слонови су набијали Македонце кљовама док су Македонци слонове терали бакљама. У пометњи која је настала слонови су газили и једне и друге. Александар је ипак победио и заробио Пора, којег је затим ослободио и препустио му цивилну управу земље. Колико је далеко на исток доспео, није познато. Када је Александар намеравао да крене даље на исток до краја света војска је почела да показује знаке могуће побуне. Сурова клима и тропске кише смањиле су војни морал. Александар је пристао на повратак у Вавилон. Према легенди, када су војници одбили да га следе и одбацили оружје, Александар се затворио у свој шатор и почео да плаче. 323. п. н. е. Александар је планирао војни поход на север Африке. Војска је већ била спремна, али је Александар изненада умро.

Сребрна драхма са ликом Александра, из године 310 пре наше ере.

Александрова смрт[уреди]

Битка код Иса - Јан Бругхел старији (1602).

После повратка из Вавилона 323. п. н. е. почео је планирати поход на Арапско полуострво у Африку и Картагину. Александров сан о јединству свих народа се није остварио јер је изненада умро у Вавилону 323. п. н. е. Разлози његове смрти су нејасни и најчешће се наводи да је умро од западонилске грознице, не може се искључити ни тифус или маларија од које је боловао у својој младости. Није искључено ни да је био отрован. Свакако после свог повратка се одао претераном пићу што је све скупа са ранама и повредама које је задобио у борби ослабило његов организам и после распусних пијанки он се разболео и после неколико дана (наводи се и број 12 дана боловања) 10. јуна је умро у својој 32. години живота.[5][6]

На самртној постељи су се око њега окупили његови генерали у жељи да сазнају коме ће оставити своју империју и он је наводно изјавио: „Најјачем од вас.“ а такође је предвидео и лошу будућност за своју империју што се и обистинило јер је дошло до ратова међу његовим наследницима. Једини његов легитимни наследник родио се неколико месеци после његове смрти Александар IV који је убрзо још као дете био убијен.

Владање великим царством[уреди]

Ратови Александра Великог
ХеронејаГраникИсТирГаугамелаХидасп

После повратка из Индије Александар је брзо и окрутно поново успоставио свој ауторитет. Трећина сатрапа у провинцијама је смењена, а многи су осуђени на смрт и смакнути. Александар је имао намеру да удружи Македонце и Персијанце у један народ и тиме спречи будуће сукобе. Због тога су сви његови македонски војници и официри, на његов наговор, узимали за жене Персијанке. Затим је почео да прима Персијанце у војску под истим (повлашћеним) условима као и Македонце. Када је Александар одлучио да око 9.000 македонских војних ветерана врати у Македонију, у војсци је избила побуна. Побунила се цела македонска војска осим Александрове гарде. Александар је целу војску распустио, а узео у службу Персијанце. Затим је организовао велики банкет за око 9.000 људи. Тиме се ситуација смирила. Војни ветерани су се мирно с даровима и под вођством Кратера вратили кућама.

Извори[уреди]

Иако је у питању једна врло добро позната и фасцинантна личност, у ствари, Александро живот је под велом велике мистерије услед потпуног недостатка историјских извора.

Традиција[уреди]

Од наративних извора ниједан једини савремен Александру није сачуван. Сви подаци се црпе кроз изводе доцнијих историчара, те уопштено исотриографских радова који су настали столећима после Александра.

Изгубљени савременици[уреди]

  • Први савремени извор о Александровим ратовима у Азији јесте једна Историја коју је написао Калистен коју називамо Александрова дела. Овај Грк, Олинћанин, по препоруци Аристотела је поведен из Македоније како би пратио Александра у свим његовим походима као његов званични историчар, у намери да овековечи његова дела. Калистенова Историја почиње са преласком из Европе у Азију преко Хелеспонта 334. године и завршава се са Битком код Гаугамеле 331. п. н. е. Тада је Калистен престао да записује, вероватно зато што и сам није хтео, не слажући се са Александровом политиком према Грцима и Македонцима и идеалима источњачке деспотије; у процесу у којем је битка која се одиграла код Гаугамеле била прекретница. Први део своје Историје калистен је послао у Хеладу и већ 330. п. н. е. објавио.
  • Онесикрит из Астипалеје
  • Птолемеј
  • Аристобул из Касандреје
  • Историја Александра Клитарха
  • Анаксарх из Абдере
  • Историја Александрових ратова Анаксимена из Лампсака
  • Македонска историја Марсије из Пеле
  • Харес из Митилене
  • Ефип из Олинта
  • Неархов Путопис

Сачувани писци[уреди]

  • Флавије Аријан - Александров поход, Индија
  • Курције Руф - Историја Александра Великог
  • Диодор са Сицилије - Историјска библиотека
  • Помпеј Трог (кроз Јустина)
  • Плутарх из Херонеје - Паралелне биографије

Књижевно дело[уреди]

  • Роман о Александру - најсторија верзија, Псеудо-Калистенова Историја Александра Великог

Остаци[уреди]

Место и значење у историји[уреди]

Александар на новцу. Изложба Британског музеја.

Александар спада међу најзначајније особе у људској историји. У 13 година, колико је владао, створио је једно од највећих царстава у историји. Та се држава простирала све од Македоније до Индије. Иако се његово царство распало готово одмах након његове смрти последице његових освајања су биле далекосежне. Персија, велико царство, престала је да постоји. Арамејски језик, службени језик у Персији потиснут је у корист грчког језика. Оснивањем градова потакнуо је развој трговине и економије. Од 334. п. н. е., када је Александар кренуо на Персију, рачуна се почетак новог историјског раздобља које се зове хеленизам. Александар се убраја и међу највеће војне геније. Многим славним владарима и војсковођама, нпр. Гај Јулије Цезар, управо је он био животни узор.

Дијадоси — наследници Александра Македонског[уреди]

Краљевства Антигона, Птолемеја, Селеука, Лизимаха и Касандра око 305. п. н. е.

Дијадоси (грчки Διάδοχοι — наследници) су били генерали Александра Македонског, који су након његове смрти међусобним ратовима поделили царство. Ти међусобни ратови су почетак хеленистичког периода, када су многи народи прихватили грчку цивилизацију. После 40 година ратова дијадоса формирају се три династије:

Александров значај[уреди]

Александар је био и приватно изузетна појава. У бици је увек био у првом реду заједно с пешадинцима и предводио их је. Његови војници су у њему видели Бога. Када се вратио из Индије затражио је да га прогласе Богом, а у његовом присуству се морало клечати на кољенима. Ово није наишло на одобравање Македонаца и Хелена који су сматрали обожавање краљева примитивним понашањем источних варварских народа.

Буран му је био и приватни живот. Женио се два пута и имао бројне љубавнице. Постоје и информације о хомосексуалним склоностима (Varia Historia,12.7). Прва жена, бактријска принцеза Роксана родила је након његове смрти Александра IV Македонског. Друга жена му је била Статира, кћер Дарија III. Са својом љубавницом Барсином имао је сина Херакла. Сви су они убијени у обрачунима након његове смрти.

Александар и модерна култура[уреди]

Снимљено је више филмова о Александру Великом, познатији су:

Хронологија[уреди]

  • 336. п. н. е. : Филип II је убијен. Наслеђује га његов син Александар стар 19 година
  • 335. п. н. е. : Александар у борбама на северним и северозападним границама македонског царства. У јесен гуши буну грчких полиса.
  • 334. п. н. е. : У пролеће Александар са бродовима пристаје у Малој Азији, где код Граника побеђује персијску војску. Заузима обалне градове Мале Азије. Подиже табор код Гордија и пресеца Гордијев чвор.
  • 333. п. н. е. : Први бој са Даријем III код Иса. Дарије бежи у Вавилон, где спрема нови поход. Освајање феничанских градова, осим Тира.
  • 332. п. н. е. : Опсада и пад Тира.
  • 332.-331. п. н. е. : Заузимање Египта. Подизање Александрије. Крај поморског отпора Персијског царства.
  • 331. п. н. е. : Прелази реке Еуфрат и Тигар. Друга битка са Даријем и победа код Гаугамеле. Дарије бежи на исток у планине. Улази у Вавилон и Сузу.
  • 330. п. н. е. : Стиже у Персију. У мају спаљује Персеполис. Дарије у Медији покушава да подигне нову војску. Александар гони Дарија и заузима Медију и Партију. Персијанци се дижу буну и убијају Дарија, коме Александар спрема частан погреб у Персеполису. Затим отпочење прогон Даријевог убице - сатрапа Бесоса. Александар уводи персијски дворски церемонијал. Гуши буну аријског сатрапа Сатибарзана.
  • 329. п. н. е. : Прелази тешки терен гора Хиндукуша. Прелази реку Окс (данас Аму Дарја) и улази у Бактрију, где је владао Бесос под називом Артаксеркс IV. Хапси Даријевог крвника Бесоса и убија га.
  • 328. п. н. е. : Бој у Согдијани. Убијени Клит и Калистен.
  • 327. п. н. е. : Угушене последње буне у Согдијани. Улазак у Индију. Напредовање у два правца према реци Инд.
  • 326. п. н. е. : Прелази реку Инд. Тешка и крвава битка код Хидаспа и победа над краљем Порусом. У бици губи свог легендарног коња Букефала, по коме назива локални град. На реци Хифаз (Биас) долази до побуне његових војника, наређује повратак. Спушта се низ реку Инд. Победа над Малијцима.
  • 325. п. н. е. : Одседа у Патали (Хидерабад) у делти Инда. Градња бродова и луке. Кратеров поход преко Боланског прелаза и Кандахара. Неарх плови поред обале према Персији. Повратак у Персију.
  • 324. п. н. е. : Александар обнавља Киров гроб. Свадба у Сузи. Буна у Опису. Александар у Екбатани дочекује Хефестионову смрт. Битка са Косајцима у Луристану.
  • 323. п. н. е. : Александар Македонски умире (наводно од маларије).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Alexander“. Online Etymology Dictionary Приступљено 20. 5. 2008.. 
  2. ^ „The birth of Alexander“. Livius Приступљено 20. 5. 2008..  - Leo Depuydt, 'The Time of Death of Alexander the Great: 11 June 323 BC, ca. 4:00-5:00 PM' in: Die Welt des Orients 28 (1997) 117-135.
  3. ^ Плутарх, Местрије. „Преци и родитељи Александрови“. Славни ликови Антике. стр. 101. 
  4. ^ Аријан Флавије: Александров поход, друга књига, 24. поглавље, Приступљено 8. 4. 2013.
  5. ^ „Kingdoms of the Successors of Alexander: After the Battle of Ipsus, B.C. 301“. 1800-1884 Приступљено 27. 7. 2013.. 
  6. ^ Depuydt, L. "The Time of Death of Alexander the Great: 11 June 323 BC, ca. 4:00–5:00 pm". Die Welt des Orients 28: 117–135.

Литература[уреди]

  • Плутарх, Местрије. „Преци и родитељи Александрови“. Славни ликови Антике. стр. 101. 

Спољашње везе[уреди]