Милан Решетар
| Милан Решетар | |
|---|---|
|
|
|
| Општи подаци | |
| Датум рођења | 1. фебруар 1860. |
| Место рођења | Дубровник (Аустријско царство) |
| Датум смрти | 14. јануар 1942. |
| Место смрти | Фиренца (Краљевина Италија) |
| Рад | |
Милан Решетар (Дубровник, 1. фебруар 1860 — Фиренца, 14. јануар 1942) је био српски филолог из Дубровника. Био је римокатоличке вероисповести[1].
Биографија [уреди]
Гимназију је завршио у родном Дубровнику, а словенску и класичну филологију у Бечу и Грацу. На основу студије Дубровачка документа од XIII-XV века (Die ragusanischen Urkun-den des XIII-XV Jahrhunderts) 1895. године постаје доцент словенске филологије на Филозофском факултету у Бечу. Од 1919. ради на Филозофском факултету у Загребу где је пензионисан 1928. Последње године свог живота проводи у Фиренци не престајући се бавити научним радом. Био је члан Српске краљевске академије од 1940. године.
Посебно су значајне његове студије из дијалектологије и историје српског језика. Од дијалектолошких радова посебан значај имају студије, Штокавски дијалекат (Der štokavische Dialekt, Беч 1907), Српскохрватски акценат југозападних говора (Die serbokroatische Betonung südwestlicher Mundarten, Беч 1900). Посмртно су у Београду објављене његове студије Најстарији дубровачки говор 1951. и Најстарија дубровачка проза 1952. у Београду.
За историју српског језика драгоцена су његова издања старих споменика, и то: Задарски и Рањинин лекционар објављен у Загребу 1894, Либро од мнозијех разлога: Дубровачки ћирилски зборник од г. 1520 објављено у Београду 1926, Два дубровачка језична споменика из 16. века објављено у Београду 1938. године. Осим тога, стекао је заслуге за критичка издања дубровачких писаца Марина Држића 1930, Шишка Менчетића и Џоре Држића 1937, те Џива Гундулића 1938. године.
У својој приступној беседи Српској краљевској академији, пред крај свог живота a у контексту надолазећег распада Краљевине Југославије, Милан Решетар недвосмислено износи свој поглед на језик Дубровника и дубровачке писане заоставштине, подвлачећи: „Мени су Срби и Хрвати један народ под два имена, па ми је зато Дубровник српски и хрватски. Али ко дијели српско од хрватскога мора признати да је Дубровник по језику увијек био српски“.
Референце [уреди]
- ^ „Срби католици на Приморју од уједињења до Априлског рата“, Саша Недељковић, Приступљено 13. 4. 2013.
Спољашње везе [уреди]
