Мимезис
 |
Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен. |
Појам мимезис већ дуго времена веома стабилно влада западном филозофијом, а западна естетика је тај појам увела у тумачење процеса имитације или неке врсте опонашања.
Имитација је представљала нешто што је увек мање вредно и важно у односу на сâм предмет опонашања или оригинал. Још од Старих Грка па до данашњих дана, цела традиција је у том појму видела нешто негативно. С једне стране, концепт мимезиса се узимао у обзир када је суђено о уметничким делима, а с друге када се судило самој метафизици [1].
У савременој филозофији, Платонова критика уметности добија једну нову, савременију форму која се може свести на то, да је концепт мемезе само један од елемената класичне метафизике и која уметност схвата само као “дериват” природе [2].
Мимезис не имитира природу, па самим тим он ништа ни имитира или опонаша, али ако се у њему ствара стварност, истина или природа, мемезис функционише и то као, као момент који се испуњава у тренутку када се испуњава и сама стварност. Мимезис, према томе, као додатак саме стварности, представља и саму стварност по себи.[3]. Са друге стране, ако мимезис не опонаша природу већ је конституира, онда сам процес мимезиса јесте процес који ствара нешто из ничега - законо невластитости који је својствен мимезису [4].
Сам мимезис не припада никоме, а Платон, је говорио [4] да је онај који опнаша најгори од своје врсте јер:
- „... он је у процесу опонашања нико, чиста маска или чисти лицемер и као такав врло неодредив (inassignable), сакривен, и немогуће га је сместити у одређену врсту или фиксирати га за једну функцију која би била његова властита...“
Референце [уреди]
Извори [уреди]
- Бернард Харбаш, Логика надопуне или онто - миметологија
