Поетика (Аристотел)

С Википедије, слободне енциклопедије

Поетика (грч. Ποιητικός) је Аристотелово дело написано око 335. п. н. е.[1] које говори о песничкој вештини, односно уметности (грч. τέχνη - вештина, умеће, уметност). Верује се да је Поетика сачињена од бележака Аристотелових ученика са предавања у Лицеју. Ово дело је својим учењем о трагедији извршило огроман утицај на потоњу естетичку мисао у европској култури.

Уобичајени превод грчког термина поесис је песништво или поезија. Платон и Аристотел су под тим термином подразумевали све подражавалачке (миметичке) вештине. Платон у Гозби каже: Поезис је све оно што чини да нешто пређе из небића у биће. Стога и творевинама свих уметности (технаи) лежи у основи поесис и сви су њихови творци поете... Но ти ипак знаш да их ми не зовемо поетама, него добијају друге називе...[2].

Садржај[уреди | уреди извор]

На почетку Поетике Аристотел каже да ће расправљати о поезији уопште и њеним родовима. Прва три поглавља говоре о подражавању, већи део (скоро једна половина списа) посвећен је трагедији, остатак епу и дикцији, док се комедија помиње само узгред. У овом спису се налази чувено Аристотелово одређење трагедије које гласи:


Свака трагедија, по Аристотелу, мора да има шест делова: причу, карактер, говор, мисли, сценски апарат и музичку композицију. Најважнији од тих шест делова је прича јер је трагедија подражавање живота. Оно што чини циљ нашег живота је делање, те су отуд, догађаји и прича циљ трагедије. Без радње не би било трагедије, али би могло бити без карактера. У VII глави Аристотел каже да је трагедија подражавање неке завршене целе радње. Цело је оно што има почетак, средину и крај. Добро склопљене приче не треба да почињу, ни да се завршавају ма где, него треба да постоји нека унутрашња кохезија. У VIII глави разматрајући јединство фабуле, Аристотел каже да греше они песници који мисле да је фабула јединствена ако има за предмет једно лице, нпр. песници Хераклеиде и Тезејиде. Много је то боље учинио Хомер избацивши из Илијаде и Одисеје оне догађаје који не произилазе један из другог. Догађаји у трагичкој радњи треба да буду повезани тако да ако се ма који део одузме целина буде поремећена.

Свој чувени став према природи песничке делатности Аристотел износи у IX глави. Он проглашава песништво филозофскијим од историје јер поезија говори о ономе што је опште, док историја приказује оно што је појединачно. Опште је када кажемо да лице са одређеним особинама дела на одређен начин, а појединачно кад кажемо како би то урадио Алкибијад. Аристотел каже да није песников задатак да износи оно што се истински догодило, већ оно што се могло догодити по законима нужности и вероватности. Историчар и песник се не разликују по томе што један пише у прози, а други у стиховима, него што један пише оно што се стварно догодило, а други оно што се могло догодити.

Сврха трагедије је стварање специфичног ужитка код гледалаца (XIV глава). Од трагедије не треба очекивати свако уживање, него оно које је специфично за њу, а то је оно које се јавља из страха и сажаљења. Трагедија треба да подражава радњу која изазива страх и сажаљење. Страх и сажаљење изазивају највише догађаји који се појављују неочекивано, али логично.

По Аристотелу (X глава) приче се деле на просте, без преокрета и препознавања и сложене које садрже преокрет и препознавање. Најлепше је препознавање када у исти мах настаје преокрет, као у Едипу, јер ће такво препознавање и такав преокрет изазвати страх и сажаљење. Догађаји који изазивају страх и сажаљење су они кад удари пријатељ на пријатеља или брат на брата и слично. А какви треба да буду јунаци који изазивају страх и сажаљење? Честитити људи не треба пред гледаоцима да доживљавају пад из среће у несрећу јер би то изазвало пре гнушање, него страх и сажаљење; ни обрнуто: рђави да прелазе из несреће у срећу јер је то противно задатку трагедије. Најзад ни рђав човек не треба да се строваљује из среће у несрећу јер је тиме правда задовољена, па ни то неће изазвати страх и сажаљење. Страх и сажаљење може да изазове један човек по средини, који се не истиче ничим и пада у несрећу не због неваљалства, већ због неке грешке. Опет је добар пример Едип. Особине које карактери треба да поседују су следеће: племенитост, приличност (жени не доликује да буде храбра), сличност и доследност. Пример недоследног карактера је Ифигенија. На крају дефиниције Аристотел каже: Изазивањем осећања страха и сажаљења врши пречишћавање таквих осећања, односно катарза.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Dukore (1974, 31)
  2. ^ превод цитата: Милош Ђурић

Литература[уреди | уреди извор]

  • Аристотел, О песничкој уметности, штампарија КМ: Бојковић, Београд, 1935.
  • Е Граси, Теорија о лепом у антици, СКЗ Београд 1974.

Види још[уреди | уреди извор]