Мумија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мумија

Мумија је леш чији су кожа и органи сачувани намерно или случајним излагњем хемикалијама, великој хладноћи, врло малој влажности или недостатку ваздуха када тела потону у блатиште. На покушаје да се тело сачува наилази се широм света. Користе се два термина: мумифицирање и балзамовање, која упућују на смоле којима се тела облажу.

Староегипатске мумије[уреди]

Мумија(sˁḥ)
написано хијероглифима
z
,
a
H

Реч мумија потиче од лат. mumia, која је преузета из Персијског односно Арапског mūmiyyah (مومية) која значи битумен, како су је називали због црне коже коју су имале мумије.

Током египатског династичког периода сматрало се да мртви обитавају на небу, код звезде Северњаче, како се временом развио и култ Сунца, загробни живот се пребацује у подземље. Мртви су имали све потребе као и живи, па су покојнику у гроб полагани предмети намењени свакодневној употреби. Начин мумифицирања се у старом Египту током времена мењао, али је сврха увек била да загробни живот добије материјалну форму, па је за наставак живота било неопходно сачувати тело од пропадања.

Египатски назив за мумификацију и место где се одвија мумификација је вабет (чисто место, место прочишћења). Сам процес је сматран опасним, нечистим и зато су вабети постављани у близини гробнице, уз некрополу или уз храмовски комплекс.

Вабет прати низ ритуалних радњи, најважнији је обред који се обавља испред гробнице, обред отварања уста који представља последњи чин пред сахрањивање мумије у гробну одају. Мумија се усправља испред гробнице, а обред се обавља посебним инструментом у виду брадве. Свештеник додирује уста, руке и ноге мумије, чиме је постаје способна да прима храну и култ. Обред се обавља и у гробници где свештеник додирује инструментом све приказе самог покојника као и друге представе у самој гробници, као што су статуе и дводимензионалне представе. Отварање уста представља оживљавање чула и обнављање живота.

У процес мумификације укључени су:

  • Резач који отвара трбушну шупљину, вади органе. Пошто су они нечисти, овај посао обављали су припадници најнижег слоја друштва.
  • Писар који надзире рад.
  • Балсамер који изводи ритуалне радње, умотава тело у завоје, надзире све фазе, приликом обављања ритуала носи маску Анубиса.

Балсамери су били свештеници, вероватно уско везани за лекаре чија је функција претежно била наследна, они су запошљавали занатлије који израђују ковчеге, дрвене фигурине итд.

  • Помоћни радници који су прали тело

Староегипатске методе мумифицирања[уреди]

Мумија која се налази у Британском музеју
Мумифицирани мајмун из Египатског музеја у Каиру

Најједноставнији метод мумифицирања, који потиче из периода преве три династије, састојао се у завијању тела ланеним завојима, који су у каснијем периоду натапани смолом. Током четврте династије практикује се вађење органа које је требало да онемогући труљење тела. Ковчези су дрвени, покојници се постављају у опружени став. Овакав начин сахрањивања примењивао се током Старог царства.

Током другог миленијума п. н. е. уклањају се сви органи осим срца и бубрега, мозак се извлачи кроз нос специјалном металном алатком у виду куке, после чега се органи стављају у посебне посуде са раствором натријум карбоната. Тело се затим полагало у раствор кухињске соли, после чега се тело пунило мирисним смолама и зачинима. Тело се потом обмотавало завојима и постављало у ковчег. Овај процес трајао је 40 дана.

У Старом Египту су на исти начин као и људи, мумифициране и животиње. Најчешће су то биле мачке, мајмуни, ибиси и крокодили, који су се сматрали светим животињама.

Значајни подаци у истраживању мумифицираних људи и животиња добијају се антропометријским испитивањима, рендгенским снимцима, сецирањем, хистолошким и палеопатолошким анализама.

Мумифицирање у осталим деловима света[уреди]

Осим у Египту, на мумифицирање се наилази и у северној и источној Аустралији, Меланезији, Полинезији, Индонезији, Индији, западној Африци, на Канарским острвима, Коднијаку и у Јужној Америци.

Поступак мумифицирања у Океанији, где су се на овај начин чувале главе непријатеља, одвијао тако што се глава потапала у раствор соли, после чега се сушила на диму и ветру. Овавким поступком кости се смекшају, а запремина лобање се смањује за две трећине. Сличај обичај јављао се и у прашумама Јужне Америке.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Мумија