Обалска оклопњача
Обалска оклопњача (енгл. Coastal defence ship) је врста ратног брода, наоружана снажном артиљеријом и заштићена јаким оклопом. Грађена је за дејства у затвореном мору и у обалском морском подручју, а служи за наношење артиљеријског удара, уништавање и неутралисање батерија и других објеката на обали, или артиљеријску подршку крила јединица КоВ. Појавила се крајем 19. и почетком 20. века у земљама Северног и Балтичког мора - Холандија, Немачка, Данска, Норвешка, Шведска и Русија - као замена за скупоцени бојни брод.[1]
Карактеристике[уреди | уреди извор]
Обалске оклопњаче, депласмана 3.000-8.000 т имале су, поред артиљерије као основног наоружања, и 1-3 торпедне цеви. Главна артиљерија, калибра 210-280 мм, смештена је у једноцевним или двоцевним кулама на прамцу и крми; помоћна, калибра 152 мм, у казаматима или кулама по боку брода, а малог калибра 37-76 мм незаштићена на палуби и на надграђима. Оклопни појас дебљине до 300 мм протезао се по целој дужини брода, а оклопна палуба 40-76 мм у висини горњег руба оклопног појаса.[1]
| Име | Држава | Год. | Депл. (т) | Брз. (чв.) | Погон (КС) | Димензије (м) | Наоружање | Оклоп (мм) | Посада | |||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Дуж. | Шир. | Газ | Топови (мм) | Торп. цеви | Појас | Палуба | Топ. кула | |||||||
| Svea | 
|
1886. | 3.100 | 14 | 3.640 | 76 | 15 | 5.1 | 1x210,7x150, 11x57,2x37 | 1 подв. | 293 | 49 | 190 | 237 |
| Sigfried | 
|
1889. | 4.100 | 15 | 5.200 | 81 | 15 | 5.3 | 3x240, 10x88 | 1 надв.
3 подв. |
240 | 50 | 200 | 297 |
| Адмирал Сенявин | 
|
1894. | 4.126 | 17 | 5.000 | 84 | 16 | 5.2 | 4x254, 4x152 | 4 надв. | 254 | 76 | 200 | 290 |
| Oden |
|
1896. | 3.500 | 16 | 5.530 | 85 | 15 | 5.3 | 2x250,6x120,
10x57 |
1 подв. | 243 | 48 | 250 | 210 |
| Herluf Trolle | 
|
1899. | 3.500 | 16 | 4.200 | 83 | 15 | 4.9 | 2x240,4x150,
10x57 |
3 подв. | 175 | 50 | 175 | 250 |
| Norge | 
|
1900. | 3.800 | 17 | 4.500 | 93 | 15 | 5.1 | 2x210,6x150,
8x76,6x47 |
2 подв. | 150 | 51 | 225 | 261 |
| De Ruyter | 
|
1901. | 5.084 | 16 | 6.377 | 97 | 15.2 | 5.8 | 2x240,4x150,
10x75,4x37 |
1 надв.
3 подв. |
150 | 50 | 250 | 345 |
| Wasa |
|
1901. | 3.650 | 17 | 6.500 | 88 | 15 | 5 | 2x210,6x150,
10x57,2x37 |
2 подв. | 175 | 48 | 190 | 250 |
| De Zeven Provinciën |
|
1909. | 6.530 | 16 | 8.520 | 102 | 17.1 | 6.2 | 2x280,4x150,
10x75,4x37 |
150 | 50 | 250 | 448 | |
| Sverige |
|
1914. | 6.775 | 22 | 20.500 | 120 | 19 | 6.4 | 4x280,8x152,
6x76 |
2 подв. | 152 | 44 | 203 | 408 |
| Väinämöinen | 
|
1930. | 4.000 | 15 | 6.000 | 93 | 16 | 4.5 | 4x254,8x105,
4x40 |
55 | 20 | 100 | 300 | |
| Dhamburi | 
|
1938. | 2.265 | 16.5 | 5.200 | 75 | 14.5 | 4.1 | 4x203,4x76,
4x20 |
155 | ||||
Примери[уреди | уреди извор]
Најпознатији типови обалских оклопњача били су: шведски Свеа (1886), Оден (1896), Ваза (1901) и Свериге (1914); холандски Де Ројтер (1901) и Седам Провинција (1909), немачки Зигфрид (1889), дански Херлуф Троле (1899), норвешки Норге (1900) и руски Адмирал Сењавин (1894). Велика Британија, Француска, Немачка, Јапан и САД су крајем 19. века преквалификовали у обалске оклопњаче известан број застарелих бојних бродова.[1]
После Другог светског рата одустало се од изградње обалских оклопњача, а старе су расходоване.[1]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 6), Војноиздавачки завод, Београд (1973), стр. 210-211.
Литература[уреди | уреди извор]
- Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 6), Војноиздавачки завод, Београд (1973), стр. 210-211.