Опсада Москве (1611)
| Опсада Москве (1611) | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део времена Смутње | |||||||||||
 Битка под Москвом 1612. | |||||||||||
| |||||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||||
.svg){kind=small} Руско царство |
 Пољско-Литванска унија | ||||||||||
| Команданти и вође | |||||||||||
|
војвода Прокопиј Љапунов кнез Дмитриј Трубецки атаман Иван Заруцки | Александар Госјевски | ||||||||||
| Јачина | |||||||||||
| око 100.000 ратника[1] | око 3.000 [1] | ||||||||||
| Жртве и губици | |||||||||||
| око 7.000 | Незнатни | ||||||||||
Опсада Москве (1611), од стране Прве народне војске, била је одлучујућа битка Времена смутње и Пољско-руског рата (1605—1618).
Увод[уреди | уреди извор]
Димитријаде[уреди | уреди извор]
Током Времена Смутње, Пољско-Литванска унија војно је подржала Лажног Димитрија (1605—1606) и Тушинског Разбојника (1607—1610). Инвазија двојице узурпатора био приватни подухват неколицине пољских и литванских великаша, који су деловали независно (или чак противно) од краља и Сејма.[2]
Отворени рат са Пољском[уреди | уреди извор]
Политичка ситуација изменила се у пролеће 1609, када је цар Василије Шујски склопио савез са Карлом IX, личним непријатељем краља Жигмунда, и то у току Пољско-шведског рата (1600—1611). Шведска интервенција у Русији (1609—1610) довела је до отвореног рата са Пољском [3] и крајем септембра 1609. војска краља Жигмунда опсела је Смоленск. Планови краља Жигмунда били су далекосежни: уједињење Пољске и Русије и превођење Руса у католицизам.[4]
Битка код Клушина и преговори[уреди | уреди извор]
Пораз код Клушина довео је до побуне у Москви и збацивања цара Василија (27. јула 1610.) од стране Бољарске думе ( "Седморица бољара"). После битке малобројна пољска војска је кренула на Москву и заузела Можајск, а Бојарска дума, без војске и у страху од Тушинског Разбојника, упустила се у преговоре са хетманом Жолкевским, нудећи царску круну пољском краљевићу Владиславу. У току преговора, пољски хетман је на превару заузео Москву (21. септембра 1610).[2] У Москви је остао пољски гарнизон од 3.000 људи.[5]
У јесен 1610. у логору под Смоленском краљ Жигмунд је примио заробљенога цара Василија и делегацију Бољарске думе, предвођену патријархом Филаретом. Краљ Жигмунд захтевао је царску круну за себе, и преговори су пропали због његове познате нетрпељивости према православљу. Руска делегација је затворена и рат је настављен, а Русија је све до 1613. била без владара.[4]
Прва народна војска[уреди | уреди извор]
Окупација Москве[уреди | уреди извор]
У јесен 1610, Бољарска дума, затворена са пољским гарнизоном у Москви, слала је наређења свим градовима да положе заклетву новом цару Владиславу. Патријарх Хермоген подржао је кандидатуру краљевића Владислава под условом да пређе у православну веру, али је у децембру сазнао за неуспех преговора под Смоленском, и слабо прикривене намере краља Жигмунда да припоји Русију Пољској и преведе је у католицизам. Не обазирући се на претње бољара и Пољака, патријарх Хермоген је у децембру 1610. из Москве бацио анатему на краља Жигмунда и принца Владислава, и разаслао писма по свим градовима Русије, ослобађајући их од заклетве цару Владиславу и позивајући их на устанак за одбрану отаџбине и православне вере. Одмах је бачен у тамницу, где је убрзо умро.[4]
Формирање народне војске[уреди | уреди извор]
Патријарховом позиву одговорио је војвода Рјазања, Прокопије Љапунов, који је већ у јануару 1611. подигао племиће и грађане на оружје, и објавио позив свим Русима за ослобођење Москве од пољске окупације. Смрт Лажног Димитрија II у децембру 1610. олакшала је уједињење руских снага. Помоћ је дошла из Зарајска (под војводом Дмитријем Пожарским) и Нижњег Новгорода, па чаки и из Калуге - од бивших присталица Тушинског Разбојника и козака (под командом кнеза Дмитрија Трубецког и атамана Ивана Заруцког). Руска војска, названа "Народном милицијом" (рус. Народное (земское) ополчение), кренула је у марту 1610. на Москву.[4]
Устанак у Москви[уреди | уреди извор]
Први одреди Народне војске, на челу са Димитријем Пожарским, стигли су под Москву 19. марта 1610.: у граду је зазвонило на узбуну и грађани су скочили на оружје. Пољски гарнизон запалио је град и побио 6.000-7.000 устаника, док је Пожарски, који им је дошао у помоћ, тешко рањен и потиснут у Тројице-Сергијеву лавру.[4]
Опсада[уреди | уреди извор]
Главнина Народне војске стигла је под спаљену Москву 27. марта, натеравши малобројни пољски гарнизон да се затвори у Кремљ. Иако веома бројна, Народна војска није имала довољно топова и муниције да заузме тврђаву на јуриш, док за опсаду није било довољно хране. Уз то, војска се састојала из три дела: провинцијски племићи слушали су војводу Љапунова, бивши Тушинци кнеза Трубецког, а козаци атамана Заруцког.[4] Под зидинама Кремља Љапунов је сазвао Земски сабор, од представника бољара, козака и ситне властеле из целе војске. Ту се испољило непријатељство између слободник козака и властеле, која је тражила завођење реда и дисциплине у војсци. То су искористили Пољаци да побуне козаке против војводе Љапунова, који је убијен у козачком логору 22. јула 1611. У исто време, патријарх Хермоген умро је у заточеништву, и већина властеле разишла се кућама.[2]
Последице[уреди | уреди извор]
По распаду Прве народне војске у лето 1611. настао је хаос у Русији. Казањ и Вјатка признале су цара Ивана, сина Тушинског Разбојника, а Новгород се предао Швеђанима (јула 1611). Истовремено, у Пскову се појавио Лажни Димитрије III (чију су власт накратко признали кнез Трубецки и атаман Заруцки под Москвом), а Пољаци су коначно заузели Смоленск.[4]
Козаци кнеза Трубецког и Ивана Заруцког наставили су да опседају Кремљ све до доласка Друге народне војске кнеза Пожарског у лето 1612.
У руској култури[уреди | уреди извор]
Московски устанак из 1611. детаљно је приказан у совјетском филму "Мињин и Пожарски" из 1939.[6]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Војна енциклопедија, том 5. стр. 622.
- ^ а б в The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. стр. 423—429. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.
- ^ Živojinović 2000, стр. 326
- ^ а б в г д ђ е Fajfrić 2008, стр. 242–248
- ^ Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 622,том 5.
- ^ Pudovkin, Vsevolod (03. 11. 1939), Minin i Pozharskiy, Aleksandr Khanov, Boris Livanov, Boris Chirkov, Приступљено 07. 05. 2018
Литература[уреди | уреди извор]
- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. изд.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 242—243. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.
- Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 380,том 4.
- Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 622,том 5.
- Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope, 1450-1789 (4. dopunjeno изд.). Beograd: Službeni list SRJ. стр. 326. ISBN 978-86-355-0446-9. OCLC 54529759.
- Дјурант, Вил. Почетак доба разума : историја европске цивилизације у доба Шекспира, Бејкона, Монтења, Рембранта, Галилеа и Декарта : 1558-1648 / Вил Дјурант ; [превео с енглеског Љубомир Величков]. Београд : Војноиздавачки завод : Народна књига, 2004 (Београд : Војна штампарија). стр. 518—519. ISBN 978-86-335-0165-1. COBISS.SR 115976204
- The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. стр. 429. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.
