Парна локомотива

Из Википедије, слободне енциклопедије
Парна локомотива класе "Краљ"
Звук парне локомотиве.

Парна локомотива је железнички локомотива која за свој погон користи снагу из парне машине. Ове локомотиве користе за гориво неки запаљив чврст материјал, обично је то угаљ, дрво или кокс, а ради добијања водене паре у котлу, која под притиском врши механички рад, односно окреће точкове. Чврсто гориво и залихе воде се преносе са локомотивом, на самој локомотиви или на вагонима које вуче за собом.

Парне локомотиве су прво развијене у Великој Британији током раног 19. века и доминирале су железничким превозом до средине 20. века. Од 1920-их су постепено замењиване дизел и електричним локомотивама.

Порекло и развој[уреди]

Унион пацифик "Велики дечак" израђено је само 25 локомотиве ове класе, 1940-их. Ове велике локомотиве имају дужину 40 метара, 5 метара висине, и тежину од 534 тона. Погон од 7000 коњских снага и максималне брзине 130 километара на час.
Реконструкција прве успешне парне локомотиве Тревтика из 1804. данас је изложена у Народном музеју Велса.

Како је развој парних машина напредовао у 18. веку, бројни покушаји су начињени за њихову примену на друму или железничку употребу. Године 1784., Вилијам Мурдоч, израдио је прототип парне друмске локомотиве у Британији. Један од првих радних модела парне железничке локомотиве конструисан је од стране пионира у изради пароброда Џона Фича у САД-у највероватније између 1780-их и 1790-их. Његова парна локомотива још увек постоји у Историјском музеју државе Охајо. Године 1802., Ричард Тревитик, енглески проналазач унапредио је парну машину увођењем бројних значајних иновација, а које су се тицале принципа рада под високим притиском паре што је довело до смањење тежине машине али и до повећања радне ефикасности. Тревитик је склопио пословни уговор да са једном својом парном машином високог притиска превози руду гвожђа у Јужном Велсу. Уз помоћ Реса Џонса, металског радник и под надзором Семјула Хомфра, власник рудника, Тревитик је монтирао своју парну машину на точкове и на тај начин претворио је у локомотиву. Наредне године 1803., Тревитик је продао патенте Семјуел Хомфру чиме је овај постао власник локомотиве. Хомфри је толико био одушевљен са Тревитиковом локомотивом да се опкладио, у висину од 500 гвинеја, са својим конкурентом и власником рудника гвожђа, Ричардом Крејсом, да ће његова парна локомотива вући гвоздену руду тежине 10 тона на удаљености од 16 километара. Уз велико интересовање јавности, 21. фебруара 1804. године, успешно је превезла на целој деоници 10 (десет) тона гвожђа, 5 вагона и 70 мушкараца у времену од 4 часа и 10 минута, просечном брзином од 3,9 километара на час. Догађај је био толико успешан да је Енглеска постала водећи центар за експериментисање и развој парне локомотиве.

Тревитик је наставио своје огледе на парни погон, израдом још три локомотиве, закључно са „Ухвати ме, ко може“, 1808. Само четири године касније, дво-цилиндрична локомотива „Саламанка“ израђена од Метју Муреја је представљена 1812. године за Мидлтон Железницу. Године 1825., Џорџ Стивенсон је израдио „Локомотиву“ за железницу Стоктон - Дарлингтон, у североисточној Енглеској, која је прва јавна железничка пруга у свету. Године 1829., израдио је „Ракету“ са којом је победио на јавном такмичењу у брзини са другим локомотивама, а за пругу Рејнхил, завршену деоницу будуће главне пруге Ливерпул - Манчестер. Ови успеси довели су Стивенсона у ситуацију да оснује фирму која ће постати најеминентнији произвођач парних локомотива коришћеним на пругама Велике Британије, Сједињених Држава и широм Европе. У САД прве локомотиве су почеле да се праве 1829. године у Балтимору и Охају. Мада су бројне прве локомотиве у раним данима америчке железнице увежене из Британије.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]