Шарганска осмица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Шарганска осмица
Sarganska osmica 2.jpg
Основне информације
Од: Шаргана
До: Вишеграда (првобитно, све до 2007.)
Ширина колосека: 760 mm
Највећи успон: 18
Намањи радијус: 120 m
Отварање: 15. јануар 1925. (Ужице-Вардиште)
Затварање: 28. фебруар 1974. (Ужице-Вишеград)
Поновно отварање: 30. август 2003. (Шарган-Мокра Гора)
Власник: Железнице Србије

Шарганска осмица је назив за музејско-туристичку жељезницу узаног колосек 760 мм, Мокре Гора - Кремна Витаси „Железница Србије“, обновљене дионице некадашње пруге Ужице - Вишеград - Сарајево, којом саобраћа музејски воз "Носталгија", у летњој сезони од априла до октобра и зимској од 25. децембра до 25. јануара.[1]. Стара пруга узаног колосека је уклоњена 1974. године, а на захтев групе ентузијаста из Удружења „Шарганска осмица“ обновљена је најатрактивнија дионица од Мокре Горе до станице Шарган и Витаси у дужини од 15.440 метара. Карактеристика шарганске пруге је да је једини начин да се савлада висинска разлика од само 300 метара била изградња петље - осмице дуге 15 километара. За сат времена вожње, воз пролази кроз 22 тунела и преко пет мостова, пругом која савлада висинску разлику и успон од 300 метара.[2] Ревитализација и обнова брдске деонице некадашње пруге узаног колосека завршена је 2003. године, а први воз, са музејском парном локомотивом ознаке ЈЖ 83 -173, кренуо је да превози туристе и љубитеље железнице 1. септембра 2003. године. Током летње сезоне превезе се у просеку око 80 хиљада туриста.

Историјат[уреди]

Шарганска осмица се налази на мјесту спајања пруга које су правиле Краљевина Србија и Аустроугарска. Краљевина Србија је до почетка Првог свјетског рата направила пругу од Београда до Мокре Горе, а Аустроугарска је направила пругу од Дубровника до Вишеграда преко Сарајева. Мокра Гора је била логично мјесто спајања двију пруга али пројектанти нису узели у обзир висинску разлику која је постојала и била је готово непрелазна препрека спајању двију пруга.

Изградња[уреди]

Током Првог свјетског рата Аустроугарска је 1916. године, када се Србија налазила под окупацијом, започела изградњу пруге која је требало да споји двије одвојене пруге. На изградњи пруге радили су италијански и руски заробљеници. Током изградње једног од тунела дошло је до урушавања када је око 200 заробљеника остало под рушевинама тунела. Због тога је на започетој дионици Шарган - Мокра Гора - Вардиште урађено свега девет километара пруге, и по томе се то мјесто данас симболично зове Девети километар. Након ове несреће Аусто-Угарска је прекинула даљу изградњу.

Након Првог свјетског рата, Краљевина СХС је поново кренула у реализацију спајања пруга. Градња је настављена 1922. године, а посао је добило предузеће „Феникс“. На доплола урађеном колосијеку, осталом од Аустријанаца, постављена је пруга која је стигла до самог подножја Шаргана. Да би се наставили радови, инсталирана је жичана железница са три крака: до највишег тунела на Шаргану (дугог 1.825 метара), до станице Јатаре (1.926 m) и до 13. километара у долини ријеке Камишине (1400 m). Међутим, пошто су ови радови за „Феникс“ били прескупи, посао је окончала држава.

Да би превазишли проблеме пројектовања понуђено је аустроугарском заробљенику, који је био осуђен на доживотну робију, да пројектује пругу а да заузврат буде ослобођен казне. Екипе које су копале шаргански тунел са обје стране нису се, међутим среле на средини, због чега је инжењер извршио самоубиство. Пребирајући по његовим прорачунима, један од његових колега уочио је грешку и потом наставио са радом. Аустријски инжењер се после ове грешке објесио а дан касније након кратког копања дошло је до пробијања тунела.

Послије скоро деценије изградње, она је постала градитељско чудо, што је остала до данас. Разлог за то је савладавање разлике од око 300 метара надморске висине између мокрогорске котлине и шарганског превоја, чак толико да су Аустријанци обећали слободу инжењеру, осуђеном на доживотну робију, ако тај проблем ријеши.

Употреба[уреди]

Име „осмица“ ова пруга је добила зато што је надморска висина од 300 метара савладана успоном идући преко брда у завијеним круговима правећи фигуру броја осам.

Воз је пругом саобраћао тачно 49 година и 25 дана од Ужица, преко Шарганског превоја према Вишеграду и даље према мору и Дубровнику. Тада се од београдске Чукарице до Плоча у дрвеним вагонима путовало два дана и двије ноћи. 28. фебруара 1974. воз је заједно са свим пругама уског колосијека укинут, јер су стручњаци процијенили да је неисплатив.

24 године касније, на иницијативу житеља овог краја и на пристанак ЖТП Београд, започета је реконструкција пруге. Из Музеја жељезница у Пожеги довучени су вагони и локомотива, па је „ћира“, како га народ прозвао, на делу трасе кренуо са радом годину дана касније, а на читавој обновљеној дионици од 15,5 километара 2003. године.

То је сада туристичка атракција у западној Србији коју годишње посјећује велики број људи возећи се овом јединственом пругом уског колосијека у Европи.

За потребе филма Живот је чудо направљена је станица Голубићи која се данас користи као туристичка атракција.

Септембра 2011. године је ова пруга продужена све до Вишеграда и успостављена је редовна линија Мокра Гора-Вишеград. Намера је да се ускотрачна пруга продужи до Ужица, на тај начин достижући дужину од око 50 км.[3]

Куриозитети[уреди]

  • Дио шина који прави „осмицу“ дуг је само 2,7 километара, а због стрмог терена на цијелој траси има чак 22 тунела од којих је шаргански најдужи.
  • На станици Јатаре, у планинском беспућу, нико никада није купио карту. Ту нити је ко ушао, нити ко из воза изашао.
  • Према предању Митар Тарабић је предвидео да ће се користи и да неће путовати „путници ради посла и потребе него људи од забаве сербез одморишта и уживанције“.

Галерија[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Желтурист "Воз Носталгија"
  2. ^ Опет Желтурист "Воз Носталгија"
  3. ^ Ћира од Мокре Горе до Вишеграда, Вечерње новости, 22. септембар 2011.

Спољашње везе[уреди]