Слободан Којић

С Википедије, слободне енциклопедије
Слободан Којић
Лични подаци
Пуно имеСлободан Којић
Датум рођења(1944-08-31)31. август 1944.(79 год.)
Место рођењаКикинда,

Слободан Којић (Кикинда, 1944) српски је вајар, редовни професор на Факултету ликовних уметности на Цетињу и директор Центра за ликовну и примењену уметност Тера у Кикинди.

Образовање[уреди | уреди извор]

Дипломирао је 1971. године на Академији ликовних уметности у Београду, одсек вајарство. На истој Академији је 1974. године завршио постдипломске студије у класи професора Миодрага Поповића.

Стваралаштво[уреди | уреди извор]

Вајарски опус Слободана Којића почиње седамдесетих година прошлог века. Учествовао је на бројним колективним изложбама у тадашњој Југославији, али и у иностранству. Аутор је самосталних изложби у Београду (1985. у галерији Коларчевог народног универзитета и 1990. у Галерији ликовних уметности Културног центра), Загребу (1987. у Салону галерије Карас), Новом Саду (1994. године у галерији „Златно око“). Учествовао је на следећим симпозијумима и колонијама: Интернационални симпозијум Тера (Кикинда), Борска ликовна колонија Бор – Бакар (Бор), Интернационални симпозијум скулптуре „Нанто Пиетра“ (Венеција), Апатински вајарски сусрет „Меандер“ (Апатин). Опробао се у раду различитим материјалима: мермеру, бронзи, дрвету, угљу, камену, глини.[1][2]

Скулптуре на јавним местима[уреди | уреди извор]

Најзначајније изведене и постављене скулптуре на јавним местима су:

  • Велики рељеф, теракота, испред градске пивнице, Зрењанин
  • Породица, фонтана у бронзи, Кикинда
  • Споменик кикиндским интернирцима у Норвешкој, мермер, Кикинда
  • Већи број скулптура у дворишту атељеа Тера, теракота, Кикинда
  • Споменик мокринском партизанском одреду, мермер, Мокрин
  • Споменик Братство и јединство, мермер, Банатска Топола
  • Скулптура у теракоти, Нови Сад
  • Скулптура у дрвету, Бањалука
  • Скулптура у камену, Вићенца
  • Скулптура у теракоти, Венеција

Аутор је и већег броја биста посвећених јавним личностима и револуционарима.

Скулптуре у збиркама[уреди | уреди извор]

Којићеве скулптуре налазе се и у збиркама Музеја савремене уметности Војводине, Савремене галерије у Зрењанину, Галерији савремене уметности Народног музеја у Кикинди, Центру за ликовну и примењену уметност Тера у Кикинди, Савременој галерији у Панчеву, Музеју мира у Шпанији, Градској кући у Израелу, у музејима и галеријама у бившим републикама СФРЈ и приватним колекцијама у Јапану, Италији, Норвешкој, Израелу, Шпанији, САД.

Тера[уреди | уреди извор]

1982. године, Слободан Којић, покренуо је симпозијум скулптуре у теракоти - Тера. Симпозијум има интернационални карактер. Јединственост овог симпозијума огледа се у томе што је ово једини симпозијум скулптуре великог формата у теракоти. Од оснивања, Којић је на челу симпозијума, односно Центра за ликовну и примењену уметност Тера, под чијим окриљем се симпозијум одржава.[3]

Награде[уреди | уреди извор]

  • 1984. Награда УЛУВ-а за скулптуру, Нови Сад
  • 1987. Награда критике на VIII југословенском бијеналу мале пластике, Мурска Собота
  • 1988. III награда на Интернационалном симпозијуму скулптуре у камену „Нанто Пиетра“, Венеција
  • 1989. Награда за скулптуру на V Панчевачкој изложби југословенске скулптуре
  • 1990. Награда Фонда за финансирање културе Београда
  • 1990. Награда за најбољу самосталну изложбу
  • 1993. Награда „Искра културе“ КПЗ Војводине
  • 1993. Награда XXXIV октобарског салона, Београд
  • 1994. Награда за најбољу изложбу „Златно око“
  • 2014. Награда Сава Шумановић[4]

Члан је Удружења ликовних уметника Србије и Удружења ликовних уметника Војводине. Живи у Кикинди.

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Виртуелни град; Изложба рељефа и скулптура Слободана Којића”. Архивирано из оригинала 10. 07. 2015. г. Приступљено 08. 07. 2015. 
  2. ^ „Беларт; Награда Сава Шумановић за 2014. Слободану Којићу”. Архивирано из оригинала 10. 07. 2015. г. Приступљено 08. 07. 2015. 
  3. ^ „Радио Кикинда; Симпозијум Тера”. Архивирано из оригинала 10. 07. 2015. г. Приступљено 08. 07. 2015. 
  4. ^ Beograd, Beta, N1 (2021-03-25). „Urošu Đuriću nagrada "Sava Šumanović". N1 (на језику: српски). Приступљено 2024-01-26. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Весна Мајхер - Казивања и искази српских вајара (pp. 236), Београд 2006.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]