Бања Лука

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили јединицу локалне самоуправе (некадашњу општину), погледајте чланак Град Бања Лука.
Бања Лука

Бања Лука
Бања Лука

Грб
Основни подаци
Држава Застава Босне и Херцеговине Босна и Херцеговина
Ентитет Застава Републике Српске Република Српска
Град Бања Лука
Становништво
Становништво (2013) 150.997[1]
Положај
Координате 44°46′N 17°12′E / 44.77, 17.20
Временска зона централноевропска:
UTC+1
Надморска висина 163 m
Бања Лука на мапи БиХ
{{{alt}}}
Бања Лука
Бања Лука на мапи БиХ
Остали подаци
Поштански број 78000
Позивни број 051


Координате: 44° 46′ 12" СГШ, 17° 11′ 60" ИГД

Бања Лука или Бањалука је градско насеље, односно насељено мјесто у саставу Града Бање Луке као јединице локалне самоуправе у Републици Српској и Босни и Херцеговини. Представља политички, административни, финансијски, универзитетски и културни центар Републике Српске. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у овом насељеном мјесту пописано је 150.997 лица.

Бања Лука је некада била снажан привредни центар са развијеном машинском, текстилном, прехрамбеном, дрвопрерађивачком и електроиндустријом. Ратна збивања (19921995) и послијератна друштвена транзиција узроковали су пропадање већине индустријских капацитета и тржишта.[2] У овом граду и његовој околини преплитале су се различите културе, обичаји и утицаји. Све то је оставило трага на архитектури појединих дијелова града, али и на великом броју културно-историјских споменика као свједока различитих епоха и људског стваралаштва. Због многобројних зелених површина (паркова и алеја), Бања Лука је позната као град зеленила.

Географија[уреди]

Положај[уреди]

Положај насељеног мјеста Бање Луке у Граду Бањој Луци

Бања Лука је смјештена на обалама Врбаса, који у овом граду губи особине планинске ријеке и улази у низију на свом путу ка ушћу у Саву.[3] Врбас у Бањој Луци прима притоке Сутурлију, Црквену и Врбању.[4] Средишњи дио града лежи на надморској висини од 163 m и окружен је терцијарним брежуљцима.[5] Град се у почетку развијао низводно од некадашњег Горњег Шехера пратећи ток Врбаса, а стамбена насеља која су се градила послије Другог свјетског рата развијала су се у ширину према брдима која окружују урбано језгро. Бања Лука је посебно изложена ризику од земљотреса, а најснажнији земљотрес у овом граду забиљежен је октобра 1969. године (6,3 Рихтера). Први забиљежени већи земљотрес је погодио Бању Луку 1888, а његова магнитуда је износила 5,5 степени Рихтерове скале.[6] Године 1935. потрес је био јачине 5,5 Рихтера, а 1981. око 5,4 Рихтера.[6]

Клима[уреди]

Клима Бање Луке је умјерено континентална уз утицај климе панонског појаса. Средња годишња температура је 10,7 °C, средња јануарска -0,8 °C, док је средња јулска 21,3 °C.[2] Средња годишња облачност износи 62 %. Бањолучки крај одликују изразите зиме, топла љета, знатна колебања температуре, те обилне падавине почетком љета.[7] Најчешћи су вјетрови из сјеверног квадранта, а већи дио године у Бањој Луци влада тихо вријеме.[8]


Клима Бање Луке
Показатељ Јан Феб Мар Апр Мај Јун Јул Авг Сеп Окт Нов Дец Годишње
Апсолутни максимум, °C 22,3 25,2 27,6 31,4 35,4 39,2 41,4 41,4 38,3 34,8 26,7 23,5 41,4
Средњи максимум, °C 3,7 6,8 12,0 17,2 22,0 25,0 27,2 26,9 23,3 17,4 10,8 5,2 16,5
Средњи минимум, °C −4,6 −2,3 0,7 4,7 9,0 12,4 13,7 13,3 10,1 5,7 1,6 −2,6 5,1
Апсолутни минимум, °C −26,4 −27,4 −18,2 −5,9 −1,4 0,9 5,3 1,8 −1,4 −6 −14,3 −20,4 −27,4
Количина падавина, mm 70,5 62,6 77,7 89,2 95,7 111,8 93,6 83,6 95,0 83,3 97,7 88,9 1.049,6
Извор: Републички хидрометеоролошки завод Бања Лука. Посматрани период: 1961—2003.


Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Бање Луке

У граду и његовој околини откривена су богата археолошка налазишта која говоре о прастановницима простора око Врбаса. На простору тврђаве Кастел, у данашњем средишту града, пронађен је знатан фонд каменог оруђа и оружја за које се претпоставља да се користило у млађем палеолиту.[9] На истом мјесту утврђено је постојање баденског насеља из нешто млађег периода, енеолита (између 2000. и 1800. године п.н.е).[10] Поред остатака кућа са дрвеном конструкцијом, облијепљених блатом, откривени су и керамички предмети типични за тај период, као што су шоље са високим цилиндричним вратом и орнаментима, те купасти глинени тегови, који су могли служити у риболову или у примитивној технологији ткања.[10]

Римски војсковођа Германик заузео је подручје данашње Бање Луке првих година нове ере, након гушења познатог Батоновог устанка.[11] На мјесту Кастела био је подигнут римски војни логор, утврђење Кастра (лат. Castrum Castra), поред кога је никло и цивилно насеље. Публије Корнелије Долабела, намјесник цара Тиберија у провинцијама Илирик и Далмација, изградио је око 20. године тзв. Пут соли који је повезивао Салону са Сервицијумом, а Кастра је постала важно урбано насеље на том путу. То се може закључити по налазима касноантичког новца, керамике, камена, остатака циглана, зграда и гробница у граду и оближњим селима. У близини Кастела је пронађен Јупитеров жртвеник из другог вијека, који се чува у сарајевском Земаљском музеју. Римљани су спознали и користили љековита својства термоминералних вода у Српским топлицама, те на извориштима у околини града — Слатини и Лакташима.

Град се под данашњим именом први пут помиње 1494. године када угарски краљ Владислав II Јагелонац, у повељи упућеној локалним заповједницима Јајачке бановине, наводи име Јураја Микулашића као каштелана Бање Луке.[12] Лингвисти сматрају да је име града настало од ријечи „бан“ (односно, архаичног придјева „бања“, у значењу „банова“ ) и „лука“, при чему је лука означавала ливаду у близини воде. Град се налазио на подручју Горњег шехера, данас Српских топлица, с лијеве и десне стране Врбаса. [13]

Османско царство[уреди]

Турци Османлије су освојили Бању Луку 1528. године.[14] Град се снажније развијао од 1553. године, када је сједиште Босанског санџака премјештено из Сарајева у Бању Луку.[13] Први санџак-бег у Бањој Луци био је Софи Мехмед-паша. У његово вријеме се нагло повећао обим трговачких послова, саграђене су ћуприје преко Врбаса и караван-серај.[15] У периоду од 1579. до 1587. године Ферхат-паша Соколовић је изградио чаршију на идеалном простору за развој насеља, на ушћу ријеке Црквене у Врбас (Доњи Шехер).[16] Тада је подигнуто 216 јавних грађевина, од којих су најпознатије: Џамија Ферхадија, караван-сарај, око 200 занатских и трговачких дућана, те амбари за жито. Године 1583. Бања Лука је постала сједиште Босанског пашалука, што је била све до 1639. године.[17]

Градска ношња у Бањој Луци крајем 19. вијека

У вријеме аустријско-турских ратова Бања Лука је била више пута пустошена, а њено становништво побијено или растјерано. Нарочито је значајна битка која се водила око бањолучке тврђаве 1737. године у којој су обје стране претрпјеле велике губитке.[18] Бању Луку су поред војничких похода пустошиле и велике епидемије куге, од којих је највећа била она између 1813. и 1816. као и чести разорни земљотреси. Крајем турске владавине град је имао 1.126 кућа од којих су 103 биле у српској вароши. Овај период бањолучке прошлости обиљежио је и Васо Пелагић, први управник православне богословије, основане 1866. године.[19] Пелагић је за школске потребе и ради ширења просвјете у народу штампао 1867. године у Београду „Руковођу за српско-босанске, херцеговачке, старосрбијанске и македонске учитеље“. Примио је чин архимандрита да би заштитио Богословију у Бањој Луци од противника из редова све три вјере, којима се није допадао његов слободоуман школски програм. Муслиманска средња школа првог степена, руждија, почела је са радом 1862. године.[20]

Аустроугарска[уреди]

Разгледница из 1903. године

Године 1878. Бању Луку је окупирала Аустроугарска. Иако је за вријеме турске власти била административни центар регије, Бања Лука је аустроугарску окупацију дочекала као заостало оријентално насеље са мање од 10.000 становника. Под новом влашћу град је значајно напредовао. Добио је нове саобраћајнице, водовод, канализацију, електричну расвјету, а развијале су се и привреда и трговина. Жељезничким путем се извлачило дрвно богатство, које се пласирало даље у све крајеве „Двојне монархије“. За вријеме аустроугарске владавине отворена је и гимназија („Велика реалка“, 1895)[21], фабрика дувана (1888)[22], жељезничка станица (1891)[23] и дрвопрерађивачко предузеће „Босна холц“. Аустроугарски генерал Алфред фон Јелзон је покренуо акцију садње дрвореда, у којој је до 1885. године засађено 4.714 стабала, а Бања Лука је постала препознатљива по својим алејама, чија је укупна дужина тада износила 17 километара.[24] Најзначајнији Бањолучанин тог времена је свакако писац и народни трибун Петар Кочић, рођен у оближњим Стричићима на планини Мањачи, који је оставио велики и трајни печат у културном и политичком животу овог краја, као и у српској књижевности уопште.

Почетак Првог свјетског рата у Бањој Луци обиљежио је тзв. велеиздајнички процес. Наиме, по објављивању рата Србији, Аустроугарска је у овом граду похапсила 156 виђенијих Срба и оптужила их за велеиздају. Коначном пресудом, изреченом 1916. године, 16 лица осуђено је на смрт, а 87 их је добило затворске казне. Помиловање осуђених на смрт успио је да издејствује Алфонсо XIII, тадашњи краљ Шпаније, и то преко своје мајке, Марије Кристине, која је била поријеклом са аустријског двора. Захвална Бања Лука и данас има улицу у самом центру града која носи име овога владара. Аустроугарска власт у Бањој Луци окончана је уласком српске војске у град 21. новембра 1918. године.

Краљевина Југославија[уреди]

Бански двор 1944. године

У доба Краљевине Југославије град се убрзано развијао, поготово за вријеме управе енергичног и предузетног Бана Светислава Тисе Милосављевића, првог бана тадашње Врбаске бановине. Тада су изграђене зграде Хипотекарне банке, Банске управе, Банског двора, Соколског дома, Хигијенског завода, Народног позоришта Врбаске бановине и цркве Свете тројице, која је срушена у њемачком бомбардовању (данас Саборни храм Христа спаситеља). Отворен је велики број нових школа, Етнографски музеј Врбаске бановине, подигнут Градски парк, те изграђен градски мост (мост града Патре), један од првих пројеката чувеног инжињера Бранка Жежеља.[25] Све то је утицало и на процват културног живота Бање Луке.

Напредак града зауставио је Други свјетски рат и њемачко бомбардовање 9. априла 1941. са великим разарањима, а потом и савезничко бомбардовање 1944. У Другом свјетском рату Бања Лука је била у оквиру Независне Државе Хрватске. Многе српске и јеврејске породице су протјеране, а неке од њих су завршиле у концентрационом логору Јасеновац. Некада бројна јеврејска заједница (углавном Сефарда) у Бањој Луци готово сасвим је нестала. Припадници „Поглавниковог тјелесног сдруга“ (Павелићеве гарде) и VIII усташке бојне (батаљона), починили су у зору 7. фебруара 1942. у бањолучким насељима Дракулић, Шарговац и Мотике, најмасовнији једнодневни покољ у Другом свјетском рату.[26] У овом масакру хладним оружјем је убијено око 2.500 мушкараца, жена и дјеце српске националности.[26] Починиоце овог покоља предводио је натпоручник (капетан) Јосип Мишлов у пратњи петрићевачког жупника, фратра Томислава Филиповића.[27] Преживјело је врло мало свједока,[28] а овај покољ је за вријеме СФРЈ деценијама минимизиран и заташкаван.[29] Порушен и осиромашен, град је ослобођен 22. априла 1945. Године 1961. на оближњем Бањ брду подигнут је споменик у знак сјећања на неколико хиљада крајишких бораца који су погинули у Другом свјетском рату.

СФР Југославија[уреди]

Небодери у Борику, саграђени за вријеме СФР Југославије

Живот Бање Луке у социјалистичком југословенском раздобљу могао би се подијелити у два периода: од 1945. до разорног земљотреса 1969. и од 1969. до избијања рата у Босни и Херцеговини. До 1948. у Бањој Луци је основано тридесет државних (општенародних) предузећа међу којима и: Руди Чајавец, Крајина, Витаминка, Аутопревоз ... А предузеће Сточар проглашено је 1950. најбољим откупним предузећем у Југославији. Послије ослобођења активне су биле: Комунистичка партија Југославије, Народни фронт, Савез синдиката, Савез социјалистичке омладине, Савез бораца, Антифашистички фронт жена и још неке организације. Градско средиште се територијално ширило а упоредо с тим и водоводна и канализациона мрежа. Градска расвјета је располагала са 150 класичних расвјетних тијела у неком првобитном периоду након ослобођења а 1965. постојало је већ 1500 расвјетних тијела. У оквиру традиционалних и основних градских привредних дјелатности - занатства и трговине, главне постратне промјене односиле су се на нови својински карактер производних средстава. Дакле укинуо се приватни и успоставио општедруштвени сектор. Основана су нова занатска предузећа: 1. мај, 29. новембар, 22. децембар, Елмонт, Пољоремонт, Нова радиност ...[30]

Најтежи ударац у послијератном периоду (СФРЈ) граду је задао катастрофални земљотрес 1969. године, након којег је град коначно добио свој препознатљиви изглед и значај. Година 1969. дубоко је урезана у историју града и свијест становништва. Најразорнији удар погодио је град 27. октобра 1969. године. Почело је у ноћи 26. октобра у 2.55 ч. јаким „претходним ударом“; подрхтавање се наставило до 8.53 ч. када је град погодио земљотрес јачине 8° Меркалијеве скале, односно 6° Рихтерове скале с епицентром у самом центру града (гдје се данас налази зграда робне куће Боска). Захваљујући правовременим мјерама, број људских жртава је сведен на минимум (15 погинулих, а близу 1.000 рањених). Материјална штета је била огромна. Укупно је оштећено 112 привредних организација, 36.267 станова, 131 школска зграда, сви објекти културе, социјалне заштите, јавних служби. Медицински центар је до темеља срушен. Привреда је претрпјела значајне губитке. Након земљотреса је дошло вријеме велике обнове града, када је изграђено мноштво нових објеката и стамбених насеља.[31]

Године 1971. насељено мјесто Бања Лука је увећано припајањем дотадашњих насеља Брда, Буквалук, Чесма, Чифлук, Делибашино Село, Дервиши, Мађир, Новаковићи, Петрићевац, Пресначе, Ребровац, Шибови, Врбања и Вујиновићи, те диијела насељеног мјеста Дракулић. Ово припајање је извршено прије пописа становништва 1971. године, па је тако у периоду од 1961. до 1971. године забиљежен највећи раст броја становника насељеног мјеста Бања Лука, са 50.650 на 90.831.

Скорашња историја[уреди]

Административни центар Владе Републике Српске

За вријеме ратног сукоба на подручју БиХ (1992–1995) у Бањој Луци није било директних дејстава, али је дошло до значајних промјена у националној структури становништва.[2] У град је дошао велики број избјеглих и расељених Срба, а из њега је исто тако избјегао велики број Хрвата и Бошњака. Поред тога, овај период бањолучке историје обиљежио је још један трагичан догађај. Од 22. маја до 19. јуна 1992. године у Клиници за дјечје болести у Бањој Луци умрло је 12 новорођенчади. Свима је кисеоник за инкубаторе био неопходан. Због прекида коридора кроз Посавину према Србији, услијед свакодневних борби, била је онемогућена достава кисеоника копненим путем, којим је Бања Лука до тада била снабдијевана. Једина могућност допремања кисеоника била је ваздушним путем, али је на снази била забрана летења изнад БиХ. Авион са боцама кисеоника је на батајничком аеродрому неколико дана чекао посебно одобрење за полијетање од Савјета безбједности. Упркос бројним апелима за помоћ, ово одобрење никада није стигло.[2]

Оснивањем Републике Српске, Бања Лука, као највеће градско насеље овог ентитета, постала је сједиште већине републичких институција. Године 2007. у Бањој Луци је свечано отворен Административни центар Владе Републике Српске.[32]

Становништво[уреди]

Насељена мјеста Града Бање Луке

Према попису становништва из 1991. године, насељено мјесто Бања Лука је имало 143.079 становника[33]

Националност
(насељено мјесто)
[34]
1991. 1981. 1971.
Срби 70.155 (49,03%) 51.839 (41,82%) 41.297 (45,46%)
Муслимани 27.689 (19,35%) 20.916 (16,87%) 23.411 (25,77%)
Хрвати 15.700 (10,97%) 16.314 (13,16%) 17.897 (19,70%)
Југословени 22.645 (15,82%) 30.318 (24,46%) 4.606 (5,07%)
остали и непознато 6.890 (4,81%) 4.550 (3,67%) 3.620 (3,98%)
укупно 143.079 123.937 90.831


Демографија
Година Становника
1879. 9.650
1885. 11.375
1895. 13.566
1910. 14.800
1921. 18.001
1931. 22.165
1948. 31.223 [34]
1953. 38.135
1961. 50.650
1971. 90.831
1981. 123.937
1991. 142.644

Мјесне заједнице[уреди]

Mapa položaja Banja Luka.png
Насељено мјесто Бања Лука

Мјесне заједнице које су формиране на простору насељеног мјеста Бања Лука:

Панорама Бање Луке
Панорама Бање Луке

Архитектура[уреди]

Господска улица
Музеј савремене умјетности Републике Српске

Најстарије грађевине у Бањој Луци, које су сачувале аутентични изглед, потичу из периода Османског царства. Бања Лука је тада егзистирала као турска тврђава, војнички логор и касаба, насеље подређено стратешким циљевима, без праве традиције европског града.[35] Нагли урбанистичкоархитектонски развој насеља је започео са јачањем хришћанског грађанског слоја на размеђу турске и аустроугарске окупације у 19. вијеку.[35] Грађевине из аустрогарског периода су Бањој Луци дале изглед европског града у општем урбанистичком концепту и у архитектонским и стилским облицима.[36] Неке од најпознатијих грађевина из тог периода су зграде у Господској улици и зграда старе жељезничке станице из 1891. године[23] (данас Музеј савремене умјетности РС). Крајем XIX вијека у Господској улици (улица Веселина Маслеше) подигнут је низ једноспратних неоренесансних зграда, а доцније и зграда са стилским елементима сецесије, намијењених трговини и становању. Већи број ових објеката сачувао се до данас и својим богатим украсима на вијенцима око прозора и балкона и са декоративним торњићима на угловима чини репрезентативну пјешачку зону у средишту града. Данас се у овим објектима дуж Господске улице налазе многе банке и трговачке радње које нуде робу домаћих и свјетских произвођача. Зграда старе жељезничке станице изведена је као монументално здање, са истакнутим средишњим улазом и бочним крилима на којима су такође репрезентативни портали, са лучним отворима богато украшених архиволти у приземљу, наглашеним профилисаним вијенцима и складним ритмом правоугаоних прозора на спрату, док је перонска страна првобитно имала тријем на челичним стубовима са украсним капителима. Грађена је у неоренесансном маниру, а позицијом је омогућила формирање првог градског трга везаног за Царски друм.

Структура и урбана морфологија града настала у периоду аустроугарске окупације била је основа за даљи развој града који је услиједио у периоду Врбаске бановине.[36] У овој фази развоја доминирају нови архитектонски изрази са елементима преузетим из средњовјековног српског градитељства и духа функционализма.[36] Градитељским подухватима из овог периода је заокружена примјена новог урбанизма која је почела у аустроугарском раздобљу, чиме је формиран данашњи европски изглед центра града.[37] У најпознатије репрезентативне јавне објекте Врбаске бановине спадају зграде Градске палате и Банског двора, Палата Републике (тада Хипотекарна банка) и Зграда Народног позоришта РС. Радови на Банском двору почели су у марту 1931, а свечано отварање здања је било 8. новембра 1932. године. Диспозиције овог објекта и Градске палате ријешене су блоковским системом, са свјетларницима уз наглашено централно постављено степениште, смишљено и креативно, са задовољењем свих функција. Габарити обухватају углове улица, код којих се, излазећи фасадама на три стране, формирају затворени блокови. Ово архитектонско рјешење у себи садржи архитектонски израз обједињеног класицизма и елемената српског средњовјековног градитељства, са извученим и наглашеним пиластрима, те са декоративно обрађеним капителима и архиволтама које уоквирују полукружне отворе. Монументални објекат Хипотекарне банке изграђен је 1936. године, а у њему су, поред елемената Баухауса, наглашени и неокласицистички елементи. Двије бронзане фигуре крајишких сељака, које фланкирају репрезентативни портал, израдио је Владимир Загородњук. Од краја априла 2008. године ова зграда постаје Палата предсједника Републике Српске,[38] да би крајем маја исте године била преименована у Палату Републике[39]. На земљишту уступљеном од градске општине, у периоду од августа 1933. до септембра 1934. године, према пројекту инж. Јосифа Голднера, изграђена је зграда под називом Дом краља Петра I Великог Ослободиоца (данас зграда Народног позоришта РС) у којој су били смјештени позориште, музеј, друштво Змијање, КАБ, а од 1935. године и Народна библиотека Краља Петра I Великог Ослободиоца. Зграда позоришта из 1934. године је репрезентативно јавно здање, стилски одређено елементима Баухауса, али уз задржавање неких одлика неокласицизма. Зградом позоришта бан Милосављевић заокружио је цјелину осмишљеног градског језгра.

Вјерски објекти[уреди]

Саборни храм Христа Спаситеља саграђен на мјесту цркве Свете тројице која је срушена 1941.

У Бањој Луци највећи број вјерских објеката имају Српска православна црква, Исламска заједница и Римокатоличка црква. Ту су и сједшта Епархије, Бискупије и Муфтијства. Поред објеката три најбројније вјерске заједнице, у Бањој Луци су прије Другог свјетског рата постојала и два јеврејска храма (сефардски и ашкенаски),[40] те једна евангелистичка црква. За вријеме Другог свјетског рата су порушене православне цркве у граду, а за вријеме рата у БиХ, на овом подручју су срушене џамије и неке католичке цркве. Већина њих је обновљена или је њихова обнова у току.

Највише џамија изграђено је у 16. и 17. вијеку, а најпознатија међу њима је Ферхат-пашина џамија или Ферхадија. Најпознатија православна црква у Бањој Луци је саборни храм Христа Спаситеља, а од римокатоличких цркава највећи значај за вјернике, али и за развој Бање Луке и околине имао је чувени трапистички самостан Марија Звијезда.

Џамија Ферхадија
Самостан Марија Звијезда

Црква Христа Спаситеља је израђена у српско-византијском стилу, који се код нас јавља у архитектонској пракси крајем XIX и почетком XX вијека. Срушена је у Другом свјетском рату, а обнова је почела тек 1992. Зидана је тзв. травертином, вулканским каменом са Блиског истока. На фасади храма налазе се портали, розете, стубови, крстови, бифоре и архиволте које су рађене од карарског бијелог мермера. Стубови (шест великих и четири мала) направљени су од гранита из мјеста Ђадоне, Сардинија. Иако њена унутрашњост још увијек није уређена, данас црква Христа спаситеља архитектонски представља једну од најљепших и највећих православних грађевина на Балкану. Приликом обнове храма 1992. године, одлучено је да он буде посвећен Христу Спаситељу, а да у складу са тим крсна слава града буде Спасовдан.[41]

Ферхат-пашина џамија или Ферхадија је изграђена 1579. у класичном отоманском стилу. У својој дугој историји више пута је била оштећена и реновирана. Најозбиљнија оштећења претрпјела је у земљотресу 1969. године. Тада јој је поломљен минарет, али је темељно рестаурирана и осликана. У рату (1992—1995), заједно са осталих 15 бањолучких џамија била је потпуно срушена, а данас се приводи крају њена обнова.[42]

Самостан Марија Звијезда је основан 1869. године.[43] Старохришћански и романички елементи обликују огроман простор тробродне базилике на тачно промишљен, оригиналан начин, с обзиром на то да је средишња лађа дугачка шездесет, а широка 10 метара. Унутрашњост самостана одликује се смислом за уређење простора, њежним колоритом и необично умјетничким уобличењем.

Споменици и скулптуре[уреди]

Неки од најпознатијих споменика и скулптура у Бањој Луци су Споменик Петру Кочићу, Споменик Топола ужаса, Споменик Дванаест беба и Скулптура „Мир“. Споменик књижевнику и народном трибуну Петру Кочићу (1877—1916) налази се у Градском парку. Аутори споменика су Антун Аугустинчић и Вања Радауш. Постављен је и свечано откривен 6. новембра 1932. године.[44] Споменик Топола ужаса се налази на Тргу жртава Јасеновца испред зграде Народне скупштине Републике Српске у центру Бање Луке. Подигнут је у знак сјећања на жртве усташког логора смрти Јасеновац. Споменик Дванаест беба се налази испред Музеја савремене умјетности Републике Српске. Подигнут је 2008. године у знак сјећања на 12 беба, страдалих 1992. године. Скулптура мира постављена је поводом осамнаесте годишњице од потписивања Дејтонског споразума. Ради се о челичној скулптури у облику голуба који симболично шири крила ка слободи. Скулптура је дјело Миливоја Унковића а налази се у парку поред зграде Владе РС.

Занимљивости[уреди]

Двојак облик имена града[уреди]

Име града се појављује у два једнако призната књижевна облика:[45] као Бâњā Л́ука (вишечлани назив) и Бањал́ука (сложеница), који се различито акцентују[46] и деклинирају, а што утиче и на облик ријечи које се од њих изводе. Уколико се ради о вишечланом називу (Бања Лука), деклинирају се обје ријечи, на сљедећи начин:

Падеж Облик
Номинатив Бања Лука
Генитив Бање Луке
Датив Бањој Луци
Акузатив Бању Луку
Вокатив Бања Луко
Инструментал Бањом Луком
Локатив Бањој Луци

Присвојни придјев од овог облика гласи бањолучки. Међутим, наведени облик се користи претежно у званичној употреби, док је у свакодневној комуникацији много чешћа сљедећа употреба:

Падеж Облик
Номинатив Бањалука
Генитив Бањалуке
Датив Бањалуци
Акузатив Бањалуку
Вокатив Бањалуко
Инструментал Бањалуком
Локатив Бањалуци

Присвојни придјев у овом случају гласи бањалучки.

Учесници олимпијских игара рођени у Бањој Луци[уреди]

  1. Владимир Турина (1913—1968) — архитектура (посебни програм) ФНРЈ, ЛОИ Лондон 1948.
  2. Ото Ребула (1921—2001) — атлетика, десетобој, ФНРЈ, ЛОИ Лондон 1948. и ЛОИ Хелсин 1952.
  3. Томислав Кнез (1935) — фудбал, ФНРЈ, ЛОИ Рим 1960.
  4. Велимир Сомболац (1939) — фудбал, ФНРЈ, ЛОИ Рим 1960.
  5. Слађана Голић (1960) — кошарка, СФРЈ, ЛОИ Лос Анђелос 1984. и ЛОИ Сеул 1988.
  6. Антон Јосиповић (1961) — бокс, СФРЈ, ЛОИ Лос Анђелос 1984.
  7. Златан Сарачевић (1961) — рукомет, СФРЈ, ЛОИ Сеул 1988. и Хрватска, ЛОИ Атланта 1996.
  8. Ирфан Смајлагић (1961) — рукомет, СФРЈ, ЛОИ Сеул 1988. и Хрватска, ЛОИ Атланта 1996.
  9. Александар Кнежевић (1968) — рукомет, СЦГ, ЛОИ Сиднеј 2000.
  10. Бождар Јовић (1972) — рукомет, Хрватска, ЛОИ Атланта 1996.
  11. Андреј Голић (1974) — рукомет, Француска, ЛОИ Сиднеј 2000.
  12. Драган Шестић (1974) — рукомет, Аустралија, ЛОИ Сиднеј 2000.
  13. Саша Шестић (1978) — рукомет, Аустралија, ЛОИ Сиднеј 2000.
  14. Небојша Голић (1977) — рукомет, СЦГ, ЛОИ Сиднеј 2000.
  15. Иван Љубичић (1978) — тенис, Хрватска, ЛОИ Сиднеј 2000. и ЛОИ Атин 2004.

Филмови и серије снимани у Бањој Луци[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Попис становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013 на територији Републике Српске — Прелиминарни резултати, Републички завод за статистику, Бања Лука, 2013.
  2. ^ а б в г „Званична презентација Града Бање Луке“ (на ((sr))). Административна служба Града Бања Лука, Banjaluka.rs.ba Приступљено 6. 12. 2013.. 
  3. ^ „Хидроелектране на Врбасу, а.д. Мркоњић Град“. Henavrbasu.com. 2012. Приступљено 8. 1. 2014.. 
  4. ^ Спремо (1966), стр. 21.
  5. ^ Смлатић (1978), стр. 16—17.
  6. ^ а б „Тркуља: Нове зграде у РС не испуњавају стандарде трусних подручја“ (на ср). Радио-телевизија Републике Српске. 3. 6. 2012. Приступљено 5. 6. 2012.. 
  7. ^ Смлатић (1978), стр. 22.
  8. ^ Смлатић (1978), стр. 24.
  9. ^ Шево (1996), стр. 13.
  10. ^ а б Шево (1996), стр. 14.
  11. ^ Пејашиновић (2009), стр. 12.
  12. ^ Џаја (1962), стр. 5.
  13. ^ а б ХХС, Епархија бањалучка, СПЦ Hhsbl.org
  14. ^ Спремо (1966), стр. 155.
  15. ^ Микић (1995), стр. 74.
  16. ^ Равлић (1974), стр. 15.
  17. ^ „Енциклопедија Британика: Бања Лука“. Britannica.com Приступљено 8. 11. 2010.. 
  18. ^ Микић (1995), стр. 80.
  19. ^ Спремо (1966), стр. 84.
  20. ^ Џаја (1962), стр. 12.
  21. ^ Јеловац (1960), стр. 61.
  22. ^ Џаја (1962), стр. 18.
  23. ^ а б Равлић (1974), стр. 25.
  24. ^ Јеловац (1960), стр. 39.
  25. ^ Равлић (1974), стр. 72.
  26. ^ а б Лукајић (2005), стр. 29.
  27. ^ Лукајић (2005), стр. 17.
  28. ^ Лукајић (2005), стр. 31.
  29. ^ Лукајић (2005), стр. 158.
  30. ^ Ђуран, Горан (2013). „Бањалука за вријеме социјалистичке Југославије“. Глас Српске (Бања Лука: Glassrpske.com) Приступљено 30. 1. 2014. 
  31. ^ Равлић (1974), стр. 233—234.
  32. ^ Веселиновић, Тијана (2007). „Отворена нова зграда Владе“. Блиц (Blic.rs) Приступљено 30. 1. 2014. 
  33. ^ Завод за статистику Федерације Босне и Херцеговине, Приступљено 15. 11. 2007.
  34. ^ а б Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ, попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
  35. ^ а б Шево (1996), стр. 5.
  36. ^ а б в Шево (1996), стр. 7.
  37. ^ Шево (1996), стр. 8.
  38. ^ Марић, Б. (2008). „Отворена председничка палата“. Политика (Politika.rs) Приступљено 30. 1. 2014. 
  39. ^ „Извјештај са 3. тематске сједнице Владе Републике Српске“, Vladars.net, 27. 5. 2008, приступљено 28. 3. 2011.
  40. ^ „Јеврејска општина Бања Лука“. Jobl.org. 2011—2013 Приступљено 7. 1. 2014.. 
  41. ^ Пејашиновић (2009), стр. 138.
  42. ^ Пејашиновић (2009), стр. 24.
  43. ^ „Самостан Траписти“. Trapisti-banjaluka.org. 2009. Приступљено 7. 1. 2014.. 
  44. ^ „Туристичка организација Града Бања Лука“. Banjaluka-tourism.com Приступљено 9. 1. 2014.. 
  45. ^ Правопис српскога језика“, Матица српска, Нови Сад, 2010, стр. 268.
  46. ^ „Музика ријечи: ка говорној култури“, Милорад Телебак, БИНА, Бања Лука, 2001, стр. 128—129.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

title=Википутовања

Википутовања имају више информација на вези: