Трачани

С Википедије, слободне енциклопедије
Трачански војник
Трачки шлем од бронзе и сребра - 4 век пре наше ере.

Трачани (лат. Thraci; ангрч. Θρᾷκες) су група индоевропских или јафетитских племена или који су у антици населили источне, средње и јужне делове Балкана, као и неке делове источне Европе и Анадолије. Средиште им је било подручје данашње Бугарске.

Најпознатија трачка племена су Одризи, Трибали, Дачани, Мези, Беси, Гети и Сарди. Одризи су у 5. веку п. н. е. основали прву трачку државу на територији Тракије, а Дачани су у 1. веку п. н. е. створили моћну државу Дакија на територији данашње Румуније. Та земља је касније постала римска провинција Дакија.

Општи опис[уреди | уреди извор]

У земљама испод Карпата, где му је била прадомовина, трачки народ је живео сточарским животом. Као што сведочи разглоб трачких личних имена, коњ је у народном животу имао исто тако важну улогу као код Грка и Арја. Кад су као освајачи дошли на Балканско полуострво, затекли су по језику и крви сродна фрижанско-мизијска племена; али се ускоро име почело употребљавати колективно од Босфора до Струме. Пошто се нису могли мерити са осталим поморским народима, држали су се копна, иако им се име пренело и на нека острва Егејског мора, Самос и Самотраку и на северни део мора (грч. Ορηίκος ποντος, Θρᾳκια θάλασσα).

Трачани су остали у новој домовини, као што су дошли, пастири и ратници, док су њихови сродници, фрижанско-мизијска племена, дошавши у додир са другим народима са југа (Хеленима и Феничанима), па, потпавши под њихов утицај, стајали на вишем културном ступњу, у својим рукама имали земљорадњу, рударство, занатство и трговину. Супротност се између двеју ових племенских група се огледа и у митолошким творевинама, сваке понаособ: фрижанско-мизијска племена из Егејског приморја, по својим митовима и по својем оргијастичком култу природе и природног живота, стоје у тесној вези са азијским сродницима, и преко њих с културним истоком; трачки пак митови више наликују, сроднији су с митовима северних, нарочито германских народа. То што је Хомер[1] у погледу ратне опреме и материјалне културе описивао Трачане као Ахајце, многима је било необично, па су мислили, да су онај напредак постигли под феничанским утицајем у доба када су Феничани били главни носиоци културе на обалама Средоземног мора. Кад су Феничани морали своје место да уступе Хеленима, Трачани су се тобоже вратили старом варварству. У ствари то није било тако, јер су трачка племена, у земљама удаљенијим од мора, имала увек културу на врло високом ступњу, с главним обележјима старе индоевропске културе. На вишем ступњу културе су били само приморска племена фрижанска — Хомерови Трачани грч. καἰ ὲξοχήν.

Трачанин се нерадо бавио тешким пословима. Позив му је био рат, брига — коњ, уживање — лов. Поданицима је требало радити земљу, занате и све ниже послове. Само синови Марсови су били племенити (γηνέσιοι, трач. ζιβυθίδες). Ктистаји су били друштвена класа Миза у античкој трачкој култури. Херодот[2] наводи: Најслађи им живот беше у рату и да плене, управо не радити ништа пристојно и достојно, мало часно тежачке послове радити. У овом погледу, Трачанин је много личио на Бастарна или старога Германца. Одриски кнезови живели су углавном од експлоатације својих поданика. Како је било стање ствари у Тракији, најбоље се види из оних сеоба у Малу Азију: племенске борбе и међусебице, освајачки и утамањивачки ратови никако нису престајали, па зато није било могућности за напредак и развитак културни ма у ком погледу.

Трачани у ширем смислу[уреди | уреди извор]

Стари народи су имали обичај по себи најближем племену именовати сва друга сродна племена, по језику, обичајима. Тако су Ромејима сви западњаци били Франци, Грцима сви Словени Трачани. Херодот је о Трачанима записао: „Народ Трачана је после Хиндуса најмногобројнији. Када би њима владао један човек и једна мисао, били би непобедиви и јачи од свих народа — по мом мишљењу... имена имају многа и различита према областима, али су им обичаји у свему код свих исти...” Георгије Гемистос Плетон на сахрани Јелени Драгаш њу, иако је Српкиња родом назива Трачанком,[3] а из говора се види да под Трачанима мисли на Србе јер их смешта на простор где и данас живе. Плетон их смешта и у дубоку старину па сматра да су Грци много тога од Трачана примили (култура). Такво је било владајуће мишљење о Илиро-Трачанима као Словенима и код далматинске интелигенције (Винко Прибојевић, Мавро Орбини... све до Људевита Гаја) у разна времена, а Тома Архиђакон поистовечује Готе и Словена (Gothi qou est Sclavi).

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Хомер: Илијада, књига X. (око 800. п. н. е.)
  2. ^ Херодот: Историја (приповедање), књига V. (око 440. п. н. е.)
  3. ^ Анастасијевић, Драгутин (2004). Српкиња византијска царица pp. 82., 83. Београд: Свет књиге. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Thomas Hoving, et al. (1977): The Thracians; The Metropolitan Museum of Art Bulletin, New Series, Vol. 35, No. 1, New York
  • Срејовић, Драгослав (2002). Илири и Трачани. Београд: Српска књижевна задруга. ISBN 978-86-379-0755-8. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Трачани на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Трачани&oldid=27513029”