Уретерални стент

С Википедије, слободне енциклопедије
Уретерални стент
(интервентна урологија)
Уретерални стент
ICD-9-CM00.40
MeSHD015607
MedlinePlus002303

Уретерални стент је танка цев (врста стента) која се умеће у мокраћовод или уретер да спречи или лечи застоје у излучивању мокраће из бубрега и штити његове функције, које могу бити угрожене, нпр. бубрежним каменом, крвним угрушком, након трансуретералне ендоскопске литотрипсије итд. [1]

Посебну врсту уретралних катетера чине двоструки - Ј стентови који се пласирају у пијелон бубрега, а другим крајем завршавају у мокраћној бешици. Након њихове апликације и вађења мандрена, они се својим крајевима савијају попут удице, што их одржава у траженом положају. Служе за континуирану деривацију мокраће у одређеном временском периоду, а ваде се из мокраћне бешике радним цистоскопом.[2]

Примена[уреди | уреди извор]

3 Д ЦТ снимак; на коме се види уретерални стент у левом уретеру
Уретерални стент

Трансуретерална ендоскопска литотрипсија (ТУЕЛ) је тренутно терапија избора код лечења калкулуса мокраћовода, поготово оних у средњем и дисталном делу, и сматра се првим видом лечења, јер представља терапијску опцију без специфичних контраиндикација. Може се извести било као планирана или ургентна интервенција у акутним стањима. ТУЕЛ брзо, једном процедуром, ефикасно и безбедно решава уретералну литијазу и њене пратеће манифестације. Сама интервенција има мали утицај на квалитет живота. Међутим, метод постоперативне уретералне дренаже може имати значајно негативни ефекат на квалитет живота, и зато се у циљу њеног успостављања у преко 66% случајева након трансуретералне ендоскопске литотрипсије пласира уретерални стент.[2]

Уретерални стент се традиционално примењује након уролошких интервенције (нпр литотрипсија) након које се пласира уретерални стент у циљу превенције компликација (редукција ризика постоперативног уретералног зачепљења) и олакшане пасаже малих фрагмената камена.

У клиничкој пракси око 66% уролога пласира стент у више од 50% случајева након рутинске ТУЕЛ, док 13% уролога пласира стент након сваке уролошке процедуре [Cohen SA and Sur RL].

Не постоји сагласност струке у погледу потребе за пласирањем уретералног стента након некомпликоване ТУЕЛ, због појаве могућих компликација.[3]

Општа разматрања[уреди | уреди извор]

Уретерални стент (детаљ)

Стентови који се користе код одраслих пацијената су различите дужине која варира између 24 и 30 cm и различитог пречника или ширине, како би својим димензијама одговарали различитим промерима лумена уретера. Уретерални стент се обично умеће уз помоћ уролошког инструмента цистоскопа. Један или оба краја стента могу бити са „кружним омчама“ које треба да спрече померање стента са места. Ове врсте стентова се зову ЈЈ стент, дупли Ј стент или прасећи реп стент (енгл. JJ stent, double J stent or pig-tail stent).[4]

Компликације[уреди | уреди извор]

Расположиве студије указују да је употреба стента повезана са појавом компликација у 10-85% случајева.[5] Доказано је да стент доприноси значајном постпроцедуралном морбидитету:

  • 78% болесника има узнемиравајуће уринарне симптоме (симптоми пуњења и пражњења мокраћне бешике, инконтиненција, хематурија)
  • 80% болесника има бол који утиче на свакодневне активности
  • 32% се жали на сексуалну дисфункцију
  • 58% има смањену радну способност и последично смањен приход.[6]

Инкрустација стента се јавља код 15% болесника након 4 недеље од пласирања стента па до 75% након 3 месеца и потенцијално угрожава функцију бубрега.

Неки од поремећаја, као што су фрагментација стента, мигрирање и везивање (уплитање) проксималног краја стента захтевају инвазивне процедуре у решавању ових проблема.

Једна по живот угрожавајућа компликација, након уградње уретералног стента је перфорација уретера са формирањем фистулозне формације, која може довести до неконтролисаног крварења или изливања мокраће.

Такође, стентови повећавају и трошкове неге и захтевају накнадну цистоскопију ради њиховог уклањања, што значајно повећава укупну цену лечења.[7]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Saltzman, Brian (1988). „Ureteral Stents”. Urological Clinics of North America. 15 (3): 481—491. doi:10.1016/S0094-0143(21)01594-9. 
  2. ^ а б Stainthorpe A, MacDonagh RP, Keeley FX Jr, Timoney AG, Barry MJ., Joshi HB (2003). „Indwelling ureteral stents: evaluation of symptoms, quality of life and utility.”. The Journal of Urology. J Urol. 169 (3): 1065—9; discussion 1069. PMID 12576847. doi:10.1097/01.ju.0000048980.33855.90. Приступљено 22. 3. 2016. 
  3. ^ Savić S, Lazić M, Mićić M, Vukotić-Maletić V, Paunović D: Jednogodišnji rezultati lečenja ureteralne kalkuloze endoskopskim pristupom. XV kongres urologa Jugoslavije. Beograd 1999. Urološki arhiv, 1999; 21 (Supp):66. (M64)
  4. ^ Having a Ureteric Stent - What to Expect and How to Manage. Authors: Mr. H. B. Joshi (Specialist Registrar in Urology, Cambridge. Formerly Research Registrar at Bristol Urological Institute), N. Newns (Staff Nurse), Mr. F. X. Keeley Jr. (Consultant Urologist), Mr. A. G. Timoney (Consultant Urologist), Bristol Urological Institute, Southmead Hospital, Westbury-on-trym, Bristol BS10 5NB, Приступљено 25. 4. 2013.
  5. ^ El-Faqih, S. R.; Husain, I.; Ekman, P. E.; Sharma, N. D.; Chakrabarty, A.; Talic, R. (1988). „Primary choice of intervention for distal ureteric stone: Ureteroscopy or ESWL?”. British Journal of Urology. 62 (1): 13—8. PMID 3408863. doi:10.1111/j.1464-410x.1988.tb04257.x. 
  6. ^ Bader, Markus J.; Eisner, Brian; Porpiglia, Francesco; Preminger, Glen M.; Tiselius, Hans-Goran (2012). „Contemporary management of ureteral stones”. European Urology. Eur Urol. 61 (4): 764—772. PMID 22266271. doi:10.1016/j.eururo.2012.01.009. 
  7. ^ Savić S, Vukotić V, Lazić M, Savić N: Retrograd semirigid ureteroscopy in menangement of ureteric calculi-our experience. 7th South Eastern European Meeting (SEEM) and EAU 11th Central European Meeting (CEM), Skoplje, Macedonia 2011; Eur Urol Supll, 2011; 10:S114. (M34)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Mardis HK, Kroeger RM: Ureteral stents- Materials; Urological Clinics of North America, 1988, Vol. 15, No.3, 471-479.
  • Saltzman, Brian (1988). „Ureteral Stents”. Urological Clinics of North America. 15 (3): 481—491. doi:10.1016/S0094-0143(21)01594-9. .
  • Mardis HK: Self retained internal ureteral stents: Use and complications: 1997, Lesson 29, Volume XVI.
  • MacAluso Jr, J. N. (1993). „External urinary diversion: Pathologic circumstances and available technology”. Journal of Endourology. 7 (2): 131—6. PMID 8518825. doi:10.1089/end.1993.7.131. 
  • Stenting the Urinary System, Second Edition. Yachia. 2004. ISBN 978-1-84184-387-2. .
  • Martin Dunitz, Retrieval Taylor WN, McDougall IT Minimally Invasive Ureteric Stent J UrolVol 168,2020-2013, November 2002.
  • Ureteral stents- Materials; Endourology update: Mardis HK, Kroeger RM: Urological Clinics of North America, 1988, Vol. 15, No.3, 471-479.
  • Saltzman, Brian (1988). „Ureteral Stents”. Urological Clinics of North America. 15 (3): 481—491. doi:10.1016/S0094-0143(21)01594-9. .
  • Self retained internal ureteral stents: Use and complications: Mardis HK: AUA update series, 1997, Lesson 29, Volume XVI.
  • MacAluso Jr, J. N. (1993). „External urinary diversion: Pathologic circumstances and available technology”. Journal of Endourology. 7 (2): 131—6. PMID 8518825. doi:10.1089/end.1993.7.131. 
  • Having a Ureteric Stent - What to Expect and How to Manage. Authors: Mr. H. B. Joshi (Specialist Registrar in Urology, Cambridge. Formerly Research Registrar at Bristol Urological Institute), N. Newns (Staff Nurse), Mr. F. X. Keeley Jr. (Consultant Urologist), Mr. A. G. Timoney (Consultant Urologist), Bristol Urological Institute, Southmead Hospital, Westbury-on-trym, Bristol BS10 5NB
  • Minimally invasive ureteric stent retrieval. W.N. Taylor. In "Stenting the Urinary System" 2E: Yachia. 2004. ISBN 978-1-84184-387-2. Martin Dunitz
  • Minimally Invasive Ureteric Stent RetrievalTaylor WN, McDougall IT J UrolVol 168,2020-2013, November 2002

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).