Полојка
| Полојка | |
|---|---|
.jpg)
| |
| Полојка
| |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Тип: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | A. hypoleucos
|
| Биномно име | |
| Actitis hypoleucos | |
| Синоними | |
Полојка (лат. Actitis hypoleucos) је птица селица из реда шљукарица. Име потиче од назива за плавну терасу река - полој, на којој се ова птица храни и гнезди. Честа је врста влажних станишта, а највише воли муљевите обале река, бара и језера на којима тражи храну.
Опис[уреди | уреди извор]
Дужина тела је 18 - 20,5 cm, а распон крила је од 35 cm до 39 cm. Пропорционално величини, врат и кљун су кратки, а реп је дугачак. Има зеленкасте ноге. Леђа су јој светлосмеђе боје, док је стомак бео. Од спрудника пијукавца је разликује бели „трегер” на раменима. Док је на обали, креће се брзо, са повременим заустављањем и померањем задњег дела тела горе-доле. Лети цик-цак и то тик изнад површине воде. У лету јој се примећује карактеристична бела пруга на крилима.[2]
Распрострањење и станиште[уреди | уреди извор]
Гнезди се у скоро целој Европи, већем делу умерене и централне Азије, и у неким областима Блиског истока и Мале Азије. Упркос величини, ова барска птица лети до Африке, Јужне Азије и Аустралије где проводи зиму.[3]
Неке од интересантних држава и острва где су забелажене на лутању су: Ангола, Аустралија, Боцвана, Брунеј, Вануату, Гуам, Јордан, Кокосова острва, Микронезија, Мадагаскар, Сао Томе и Принципе, Северна Маријанска Острва, Ускршња острва. Неке птице су залутале чак до САД, Фиџија и Новог Зеланда.[1]
Насељава морске обале и континентална влажна станишта. Гнезда гради на шљунковитим и пешчаним обалама брзих планиниских потока и река, најчешће окружених шумама, као и на бранама, коповима шљунка и песка, заклоњеним морским обалама, али су гнезда налажена и на сувим планинским ливадама на 4000 метара надморске висине. У периоду сеобе је присутна на готово свим влажним стаништима.[4][1]
Биологија[уреди | уреди извор]
Јаја полаже у плитка удубљења на земљи или шљунку, обично заклоњена травом, грмљем или у шумарку. Храни се малим бескичмењацима које проналази у муљу, као што су ларве инсеката, мекушци и црви. Ређе једе мале жабе, пуноглавце и рибе, али се се такође храни и бобицама и семењем биљака. Одрасле птице почињу са сеобом средином јула, док се млади селе у августу, када сакупе довољно масних наслага. Најчешће се селе ноћу. Процењује се да у Европи има од 794 000 до 1 460 000 парова.[1]
Полојка у Србији[уреди | уреди извор]
Крајем 19. и у првој половини 20. века полојка је сматрана чак и бројном гнездарицом у Србији. У другој половини 20. века у Војводини је сматрана пролазницом. Неретко су бележени парови током репродуктивног периода уз речице и потоке у брдско-планинским подручјима. Сматра се вероватном гнездарицом јер никад до сада није пронађено гнездо, полог или младунци. Процена орнитолога је да се у Србији гнезди од 500 до 800 парова. Нажалост, тренд популације је оцењен као благо опадајући. Највише гнездећих парова има у Западној Србији (30—50 гнездећих парова). Врста је на зимовању евидентирана у малом броју. У Специјалном резервату природе „Засавица" су забележене, свега, две гнездеће територије ове врсте.[5][6][7]
-
Полојка на Црном Тимоку -
Одрасла и млада полојка. Птице су маркиране алуминијумским прстеновима у Специјалном резервату природе „Лабудово окно". -
Полојка на Ђердапу -
Полојка на Ђердапу -
Полојка на Ђердапу -
Полојка на Ђердапу -
Полојка снимљена на Дунаву у Београду
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д BirdLife International (2016). „Actitis hypoleucos”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2013.2. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 15. 9. 2018.
- ^ Collins bird guide 2nd edition
- ^ Hayman, Peter; Marchant, John; Prater, Tony (1986). Shorebirds: an identification guide to the waders of the world. Boston: Houghton Mifflin. ISBN 978-0-395-60237-9.
- ^ Hadden, Don W. (2004). „Birds of the northern atolls of the North Solomons Province of Papua New Guinea” (PDF). Notornis. 51 (2): 91—102. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 01. 2020. г. Приступљено 16. 09. 2018.
- ^ Шћибан, М. (2017): Атлас птица гнездарица Засавице. Покрет горана Сремске Митровице, Сремска Митровица
- ^ Пузовић, С., Радишић, Д., Ружић, М., Рајковић, Д., Радаковић, М., Пантовић, У., Јанковић, М., Стојнић, Н., Шћибан, М., Туцаков, М., Гергељ, Ј., Секулић, Г., Агоштон, А., & Раковић, М. 2015. Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008-2013. Друштво за заштиту и проучавање птица Србије и Природно-математички факултет, Департман за биологију и екологију, Универзитет у Новом Саду, Нови Сад.
- ^ Шћибан, М., Рајковић, Д., Радишић, Д., Васић, В. и Пантовић, У. (2015):Птице Србије - критички списак врста. Покрајински завод за заштиту природе и Друштво за заштиту и проучавање птица Србије, Нови Сад.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Ageing and sexing (PDF; 5.5 MB) by Javier Blasco-Zumeta & Gerd-Michael Heinze
- Common sandpiper species text in The Atlas of Southern African Birds
- Actitis hypoleucos на BirdLife.org (језик: енглески)
- „Actitis hypoleucos”. Avibase.
- „Полојка”. Internet Bird Collection.
- Полојка фото галерија на VIREO (Drexel University)
- Интерактивна мапа на IUCN Red List maps
- Аудио запис на Xeno-canto.
- Полојка media at ARKive
