Агатирси
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Агатирси или Агатирзи су били народ Скитског или Трачког поријекла. Живјели су почетком историјске ере око данашње ријеке Мориш (Банат, Ердељ), а касније у крајевима јужне Русије. Остаци њихове културе нађени су и у Винчи. За вријеме Даријевих похода на Ските нису учествовали у борбама против Персијанаца. Агатирси су се више пута сукобљавали са Дачанима, а после једног већег окршаја били су потиснути на сјевер. Према античким изворима живјели су раскошно, а посебно су цијенили злато које су посједовали у великим количинама и којим су украшавали тијела. Жене су им биле заједничке.
Агатирси су били први познати становници подручја данашње Војводине. Њима су вероватно били подређени Бачка и Срем. Први подаци о Агатирсима датирају из краја 6. века п. н. е. а последњи спомен се везује за 2. век нове ере. Агатирси су потиснути са подручја данашњег Баната у 4. веку п. н. е.
Извори[уреди | уреди извор]
- Херодот их помиње у свом дјелу Историја на више мјеста. О њима између осталог каже:
"Кад су Агатирси видјели да им сусједи у паничном страху бјеже испред Скита, пошаљу, прије него што су Скити упали у њихову земљу, гласнике и забране Скитима да прелазе њихове границе, поручујући им да ће, у случају да покушају да пређу на њихову територију, прво морати са њима да се обрачунају. И Агатирси после те поруке заиста и поседну са војском своје границе са намјером да се одупру нападачима. А Меланхлени, Андрофаги и Неури нису се усудили да се бране приликом упада Скита и Персијанаца и, заборавивши на своје пријетње, јако се уплаше, те побјегну дубоко у пустињу у правцу сјевера. Скити пак не пређу на територију Агатирса, пошто су им ови то забранили, него намаме Персијанце из земље Неура у своју рођену земљу“.
Херодот је наводио мит по ком су Агатирси добили име по легендарном претку Агатирзису, сину Херакла и чудовишта Ехидне.
- Римски географ Помпоније Мела и историчар Плиније Старији, који пишу о првом вијеку, спомињу их међу степским племенима. Плиније посебно наглашава њихову „плаву косу“.
- Клаудије Птолемеј (географ) их наводи међу племенима Европске Сарматије између Висле и Црног Мора, вјероватно у вријеме када су били помјерени даље на сјевер.
Литература[уреди | уреди извор]
- Милан Туторов, Банатска рапсодија - историка Зрењанина и Баната, Нови Сад, 2001.
- Поповић, Душан Ј. (1957). Срби у Војводини. књ. 1: Од најстаријих времена до Карловачког мира 1699. Нови Сад: Матица српска.
