Банат

Из Википедије, слободне енциклопедије
За остала значења назива Банат, видети: Банат (вишезначна одредница).
Банат
Мапа Баната у географским границама са приказом већих градова.
Мапа Баната у географским границама са приказом већих градова.
Највећи градови Темишвар
Решица
Зрењанин
Панчево
Лугож
Кикинда
Вршац
Борча
Држава Застава Румуније Румунија
Застава Србије Србија
Застава Мађарске Мађарска
Регион Западни развојни регион
Југозападни развојни регион
Војводина
Град Београд
Регија велике јужне равнице
Административна јединица Округ Тимиш
Округ Караш-Северин
Округ Арад
Округ Мехединци
Севернобанатски округ
Средњебанатски округ
Јужнобанатски округ
Жупанија Чонград
 Број становника 1.011.145 (у Румунији)
665.397 (у Србији)
Окрузи и географски региони у Војводини
Сателитски снимак Баната

Банат је географски регион, административно подељен између Србије, Румуније и Мађарске. Историјска престоница Баната је Темишвар, који се данас налази у Румунији. Српски део Баната је углавном лоциран у Аутономној Покрајини Војводини, док мали југозападни део Баната (познат као Панчевачки рит) административно припада Београдској општини Палилула. На територији Војводине, Банат је административно подељен на три округа: Севернобанатски, Средњобанатски и Јужнобанатски. Највећи град српског Баната је Зрењанин (79.773 становника по попису из 2002. године).

Име[уреди]

Банат је добио име по владарској титули „бан“, односно по историјској покрајини названој Тамишки Банат.

Географија[уреди]

Српски Банат[уреди]

У Србији, географско подручје Баната је подељено између 4 округа:

Српски Банат је већим делом у саставу Војводине, а ограничен је токовима Тисе на западу, Дунава на југу, српско-мађарске границе на северу и српско-румунске на истоку. Рељеф Баната је монотон изузев неколико морфолошких целина:

1. Вршачке планине (641 м.н.в.), укључују Гудурички врх, највишу коту Војводине.

2. Белоцркванска котлина, налази се јужно од Вршца и формирана је крајем неогена.

3. Источнобанатска утолеглица, пружа се северно од Вршца, све до Темишвара, представља плитку потолину спуштену дуж раседа на чијим су се вишим странама почели формирати први пешчани акомулативни облици, претеча је данашње Делиблатске пешчаре.

4. Делиблатска (Велика) пешчара, представља једну од највећих европских пешчаних акомулација. Акомулација песка почела је у време млађе ришке глацијације, након ишчезавања Панонског мора (у то време језера) и успостављања тока Дунава у низији. Изглед пешчаре није ни налик пустињским пејсажима како их иначе неупућени замишљају. Пешчара је култивисана, пошумљена, те јој је песак умртвљен како га не би ветар разносио и на тај начин мењао рељеф. Банатска пешчара се налази у југоисточном Банату, протеже се од југоистока ка северозападу скоро 60 км, а омеђена је са равни Дунава на југоистоку и Тамиша на северозападу, као и насељима Делиблато, Мраморак, Дубовац и Алибунар. Надморске висине пешчаре варирају између 120 и 240 м.н.в., површине је око 300 км квадратних. Пешчара у ужем смислу има дужину од 38 км и ширину од 11 км.

5. Банатска лесна зараван, опкољава Банатску пешчару и представља акомулацију лесне прашине, ситнијег и финијег материјала од песка, који је услед мање тежине, ношен даље од песка пешчаре и таложен тамо где је слабила транспортна моћ ветра.

Румунски Банат[уреди]

Географско подручје румунског Баната административно је подељено између жупанија Тамиш, Караш-Северин, Арад и Мехединци.

Мађарски Банат[уреди]

Мађарски део Баната административно припада жупанији Чонград.

Историја[уреди]

Рана историја[уреди]

Индоевропски народи населили су територију данашњег Баната у три миграциона таласа који се датирају у 4200., 3300. и 2800. годину пре нове ере. Пре римског освајања у другом веку нове ере, територију данашњег Баната су насељавали индо-европски народи трачког (Агатирзи, Гети, Дачани) и келтског (Боји, Ерависци) порекла. Трачки народи се помињу у Банату од шестог века пре нове ере, а Келти од трећег века пре нове ере. Средином првог века пре нове ере, дошло је до велике битке између Келта и Дачана, које је предводио Буребиста. Битка се одиграла на доњој Тиси, а поражени Келти су, после битке, напустили ове крајеве. По трачким Дачанима названа је каснија римска провинција Дакија.

У другом веку нове ере, Банат освајају Римљани и регион постаје саставни део римске провинције Дакије. У трећем веку, германски Готи и ирански Сармати истерују Римљане са територије Баната и насељавају се на том подручју. Од сарматских племена која су становала на овом подручју, познати су Јазиги, Роксолани и Лимигани. Око 370. године, Готи су покорили Јазиге, којима се касније, у време хунског освајања, губи сваки траг.

Пошто су 375. године упали у Европу, Хуни освајају готску државу и заузимају Банат, стављајући под своју власт племена Гота и Сармата. Спасавајући се пред Хунима, један део Гота, до тада насељених по северном Банату, пробио се преко Дунава и населио у Тракији. После смрти хунског вође Атиле, антихунска коалиција германских народа предвођена Гепидима и њиховим краљем Ардорихом, у одлучујућој бици на реци Недао у јужном Банату срушила је моћ хунске државе. Преживели хунски ратници нашли су тада спас у бекству према обалама Црног мора. После победе над Хунима, Гепиди на овом подручју успостављају своју државу која је у почетку обухватала Банат и Трансилванију, а касније такође Бачку и Срем.

557. године, у Панонској низији се појављују Авари, који су у савезу са Лангобардима поразили Гепиде. У 8. веку се помиње аварски племић Бута-ул, који влада Банатом и Бачком. 796. године, Франци наносе коначан пораз Аварима, када је Пипин, син франачког владара Карла Великог, продро до аварске престонице на Тиси и успео да савлада отпор Авара и заплени непроцењиво аварско благо, које су они довлачили са својих пљачкашких похода.

Досељавање Словена[уреди]

Словенска племена су населила територију данашњег Баната током 6. и 7. века, пре преласка Дунава и Саве и насељавања на Балканско полуострво (Словени се на територији Баната први пут појављују у 4. веку, док се прва масовнија насељавања дешавају почетком 6. века). Преци ових Словена првобитно су живели негде између Хуна и Гепида, а после пада гепидске државе, кренули су са Аварима према западу и југу. Међу овом словенском масом налазили су се у највећем броју преци данашњих Срба, који су, користећи слабост Византије, до 8. века постепено населили Балканско полуострво. На подручју данашњег Баната живела су Словенска племена Бодрићи (Бодричи), Северани, Браничевци и Тимочани.

У 9. веку, после пропасти Авара, јављају се и први облици словенске државности на овом подручју. Прве словенске државе које су управљале територијом данашњег Баната биле су Бугарско царство и Велика Моравска. По запису Мађарске историјске хронике Геста Хунгарорум (Gesta Hungarorum), за време бугарске управе (9. век), територијом Баната је владао бугарски војвода Глад, који је био вазал бугарског цара Симеона. Гладов потомак је био банатски војвода Ахтум, последњи владар који се супротставио успостављању непосредне власти Угарског краљевства у 11. веку. Ахтум је био православни хришћанин.

Угарска управа[уреди]

Вршачка кула из 15. века

Оснивањем Краљевине Угарске, Банат око 1028. године, потпада под угарску власт. Становништво средњовековне Угарске било је етнички мешовито и укључивало је Мађаре, Словене, Кумане, Сасе, Секеље, Јасе, Влахе, итд. Мађари су у почетку чинили владајући слој угарског друштва, док су кметови били углавном Словени. У тринаестом веку, на подручју данашњег Баната налазиле су се следеће угарске жупаније: ковинска, крашовска, тамишка и чанадска.

Иако су Срби на територији Баната били део староседелачког словенског становништва, већи број Срба почиње да се насељава на ово подручје почевши од четрнаестог века. Непосредно пред отоманско освајање ових простора, Срби су чинили знатан део становништва данашњег Баната. У првој половини петнаестог века, неки градови и места на територији данашњег Баната били су у поседу српских деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. У поседу Стефана Лазаревића била су места Бечеј (данас Нови Бечеј) и Велики Бечкерек (данас Зрењанин). Ова места су такође била у поседу Ђурђа Бранковића, који је, поред наведених градова, у поседу имао и места Перлек, Арач, Вршац, итд.

Срби су као већинско становништво у Банату били активни чинилац у унутрашњим дешавањима Угарске краљевине. Њихово примање хришћанства започиње у 10. веку крштењем војводе Ахтума по грчко-византијском обреду, а већ у наредном веку јављају се први отпори и буне против покушаја латинизације. Масовнија насељавања Срба са југа у ове крајеве почела су још у време краља Лудовика I (1356. године), а наставила се после битке на Косову и у време владавине деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, као и после пада Смедерева (1459. године). Као последица турских освајања, мађарски етнички елемент брзо је ишчезао са подручја Баната, а на њихово место населили су се Срби. Присуство већинског српског становништва на овом подручју, разлог су што се у многим историјским изворима и мапама насталим између петнаестог и осамнаестог века територија данашњег Баната помиње под именом Расција (Рашка, Србија) и Мала Рашка (Мала Србија).

Цар Јован Ненад[уреди]

Цар Јован Ненад, рођен у Липови у северном Банату

Убрзо после Мохачке битке (1526. године) и војног пораза који је Угарској нанело Османско царство, на историјску сцену излази самозвани српски цар, Јован Ненад. Уз помоћ војске првобитно састављене од српских плаћеника, Јован Ненад успоставља своју власт у Бачкој, северном Банату и делу Срема и ствара једну пролазну независну државу, чији је главни град била Суботица.

На врхунцу моћи, Јован Ненад се у Суботици крунисао за српског цара. Ова српска држава била је кратког века. Угарски племићи су се удружили против Јована Ненада и поразили његову војску у лето 1527. године, а цар Јован Ненад је убијен. Током времена, цар Јован Ненад је постао легендарна фигура за Србе. Многи историчари га сматрају зачетником данашње Војводине, а у Суботици му је подигнут споменик са натписом: „Твоја је мисао победила“ (ово се тумачи као мисао српске самосталности у данашњој Војводини у односу на Угарску/Мађарску). После пропасти цареве државе, Бачка и делови Баната којима је управљао долазе за кратко време поново под угарску управу, да би убрзо дошли под директну отоманску управу.

Отоманска управа[уреди]

Мехмед паша Соколовић, освајач Баната

Од 1552. до 1717. године, Банат је био под отоманском влашћу као Темишварски вилајет (Темишварска покрајина), подељен на санџаке, а санџаци на нахије. Банат је у име Отоманске империје освојио муслимански Србин Мехмед паша Соколовић, а у његовој војсци било је тада 8.000 јаничара и 100.000 акинџија, међу којима и 20.000 Срба. Уочи похода, Мехмед паша Соколовић је издао проглас Србима у Банату, написан ћирилицом на српском језику, којим је Србима обећао повластице, знатна ослобођења од намета и пореза и пуну заштиту имовине и живота.

Око половине 16. века западни (равни) Банат био је етнички доминантно српски, а источни (планински) Банат доминантно румунски. Срби су претежно живели у селима, док је градове настањивало етнички и верски мешовито становништво, које је укључивало Србе, муслимане (Турци, исламизовани Срби, Арапи), Роме, Грке, Цинцаре, Јевреје, итд. Бечкерек (данашњи Зрењанин) био је тада једно од најзначајнијих насеља у Банату, а због заслуга које су му локални бечкеречки Срби учинили приликом освајања Баната, Мехмед паша Соколовић претворио је овај град у своју задужбину (вакуф), а његове становнике ослободио од свих војних намета.

После обнове Пећке патријаршије 1557. године, које је издејствовао Мехмед паша Соколовић, православни Срби са подручја Баната дошли су под њену јурисдикцију, а поглавар патријаршије имао је тада титулу „патријарха Срба, Бугара, поморских и северних страна“. Из тога доба на територији Баната су познате српске епископије: липовска, вршачка, бечкеречка и темишварска.

У другој половини 16. века, источни део Баната је, за кратко време, био под управом вазалне отоманске кнежевине Трансилваније, која је на овом подручју организовала административну покрајину познату као Лугошки и карансебешки Банат.

Срби у Банату су, под вођством великобечкеречког владике Тодора, подигли велики устанак против турске власти 1594. године, а царевина им се осветила спаљивањем моштију Светог Саве – највеће српске реликвије, коју су поштовали чак и муслимани српског порекла. Устанак се се несрећно завршио, а владика бива ухваћен и жив одран од стране Турака. Ово је био један од највећих устанака у српској историји, а свакако највећи пре Првог српског устанка који је предводио Карађорђе.

Хабсбуршка управа[уреди]

Статуа војводе Стевана Шупљикца у Панчеву

Пошто је Хабзбуршка монархија избацила Турке из Баната, војно их поразивши, успостављен је Пожаревачки мир (1718. године), према којем Банат постаје посед Хабсбуршке монархије. Банат је тада уређен као посебна војничка провинција под именом Тамишког Баната, те је подељен на 11 округа. 1751. године, Марија Терезија изузима 8 (северних) округа из надлежности војних власти, те уводи цивилну администрацију, док је од остала 3 (јужна) округа, касније (1768—1773. године) успоставила банатску војну границу. Покрајина Тамишки Банат је укинута 1778. године. а њена територија је прикључена Угарској (у то време хабсбуршкој провинцији). Јужни делови Баната остају у саставу војне границе све до њеног укидања 1873. године.

После развојачења поморишке и потиске границе, многи Срби са тих простора су се преселили у Банат и насељени су у места поред Тисе. Приликом стварања банатске војне границе, у њен састав нису ушли северни делови данашњег Баната, а Срби су због тога били незадовољни. Да би стишала незадовољство Срба, који нису ушли у састав границе формирала је Марија Терезија 1774. године Великокикиндски привилеговани диштрикт са седиштем у Великој Кикинди, а диштрикт се састојао од 10 општина: Велика Кикинда, Мала Кикинда, Карлово, Кумане, Караш, Обилићево (Јосефово), Српски Крстур, Врањево, Меленци и Мокрин. Овај диштрикт је постојао све до 1876. године. У то доба у Банату се већ спроводила снажна колонизација Немаца. Поред Немаца, на подручје Баната се, затим, досељавају и Мађари, Словаци, Хрвати и други. Због међусобног мешања Срба и Румуна, простори средњег Баната, који су до тада били мешовитог српско-румунског карактера, добијају претежан румунски карактер.

За време аустријске управе, Срби са подручја Војводине и Баната су остварили црквену самосталност у оквиру Карловачке митрополије, која је 1848. године уздигнута у ранг патријаршије. Јурисдикција митрополије је захватала подручје од Јадранског мора до Буковине и од Дунава и Саве до Горње Угарске, а карловачки митрополит је имао црквену власт над православним Србима, Румунима, Грцима и Цинцарима, који су живели у границама Хабсбуршке монархије.

Током 1848—1849. године, западни део Баната био је у саставу Српске Војводине, а градови Велики Бечкерек и Темишвар су једно време служили као престонице Српске Војводине.

У новембру 1849. године, створена је нова аустријска покрајина „Војводство Србија и Тамишки Банат“, која је, поред делова Бачке и Срема, заузимала и већи део Баната (изузимајући војну границу). Главни град покрајине је био Темишвар. Ова покрајина је укинута 1860. године, затим је 1873. године развојачена банатска војна граница, а 1876. године је престао да постоји Великокикиндски привилеговани диштрикт, те је читав Банат подељен на три жупаније: торонталску, тамишку и крашовску и подређен је централној државној угарској управи. Од Аустроугарске нагодбе (1867. године), Угарска почиње да спроводи снажну колонизацију Мађара у Банат.

Јужнословенске државе[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Банат у Другом светском рату
Споменик Жарку Зрењанину

После пропасти Аустроугарске, у Банату је 31. октобра 1918. године проглашена краткотрајна Банатска република (трајала је неколико дана) са седиштем у Темишвару. Овом акцијом су руководили локални Немци и Мађари, а република је расформирана када је, почетком новембра 1918. године, српска војска посела територију Баната. После потписивања Београдског примирја и успоставе демаркационе линије, српска војска је контролисала већи део Баната, који се 25. новембра 1918. године, као део покрајине назване Банат, Бачка и Барања уједињује са Краљевином Србијом, а затим 1. децембра 1918. године постаје део Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, касније познатог као Краљевина Југославија. Мировним уговорима у Версају (1919. године) и Тријанону (1920. године) одређене су границе нове државе према Румунији и Мађарској. Према овим мировним уговорима, територија Баната подељена је између Краљевства СХС, Румуније и Мађарске. Касније су учињене још неке мање корекције границе Краљевства СХС према Румунији (Модош, Пардањ).

Према попису, који је спровела Краљевина СХС (31. 1. 1921.), Банат је имао 9.776 km² и 582.571 становника (од тога 3.940 војника), од којих је било Срба око 240.000, Словенаца 2.139, Чеха 2.081, Словака 15.544, Русина 6, Бугара 2.277, Пољака 70, Руса 2.369, Мађара 102.104, Немаца 138.292, Јевреја 4.690, Албанаца 375, Турака 91, Румуна 72.305, и осталих oko 4.000. По вероисповести је било: православних 310.846, католика 225.000, грко-католика 1.649, евангелиста 39.210, муслимана 697, других 69, без вероисповести 590.

Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца било је у почетку подељено на округе и жупаније, а Банат је чинио једну жупанију, чији је центар био Велики Бечкерек. Од 1922. године, земља се административно делила на области, а подручје Баната припадало је следећим областима: Београдској области са седиштем у Београду (Град Београд, део Шумадије, западни део Баната и источни део Бачке) и Подунавској области са седиштем у Смедереву (део Шумадије и источни део Баната). Од 1929. године, земља је подељена на бановине (покрајине), а подручје Баната је углавном припало Дунавској бановини са седиштем у Новом Саду. Град Панчево није био у саставу Дунавске бановине, већ је припадао засебној Управи Града Београда.

После Априлског рата и војног слома Краљевине Југославије 1941. године, подручје Баната је окупирано од стране немачких трупа и, иако је формално било у саставу Недићеве Србије, фактички је представљало посебну аутономну област којом је управљала локална немачка национална мањина. Намера Немаца била је да претворе Банат у засебну државу Подунавских Шваба, повезану са Трећим рајхом. Због тога су локалне немачке власти почеле да прогоне Србе (који су били најбројнији народ у Банату), а такође и Јевреје и Роме. Током рата убијено је преко 7.500 становника Баната, а на подручју Баната су вршене и егзекуције становништва довођеног са других подручја. На месту Стратиште поред села Јабука немачке трупе су убиле око 20.000 људи, који су углавном довођени из концентрационог логора Сајмиште код Београда, а на истом месту немачке трупе су користиле и пећ за спаљивање. На стратишту је убијен и највећи број банатских Јевреја. У августу 1942. године, немачке власти су прогласиле да је Банат „judenrein“ или „очишћен од Јевреја“. Локални банатски Немци били су регрутовани у СС дивизију „Принц Еуген“, чије се седиште налазило у граду Панчеву, а ова дивизија је учествовала у операцијама немачке војске широм територије бивше Југославије, где је починила бројне злочине против цивилног становништва.

Банат је ослобођен од немачке окупације 1944. године, а од 1945. године део је Аутономне Покрајине Војводине у саставу Србије и нове социјалистичке Југославије. Мали део Баната у близини Београда (Панчевачки рит) није ушао у састав Војводине, већ постаје део такозване уже Србије.

Демографија[уреди]

Етничка мапа српског Баната према попису из 2002. године
Види још: Демографска историја Баната

Српски Банат[уреди]

Према попису из 2002. године, становништво српског дела Баната (изузев његовог дела који припада Београду) бројало је 616.202 становника, од чега:[1]

У већини градова и општина српског Баната већинско становништво су Срби. Мађари чине већинско становништво у општини Чока (51,56%), а Словаци чине релативну етничку већину у етнички мешовитој општини Ковачица (41,07%). Румуни чине етничку већину у појединим насељима, а Чеси у насељу Чешко Село.

Румунски Банат[уреди]

У румунском делу Баната већинско становништво су Румуни, али у појединим општинама већину чине и други народи (по попису из 2002. године): Срби чине апсолутну већину у општинама Пожежена (52,09%) и Свињица (87,27%), а релативну већину у општини Соколовац (49,54%); Хрвати (Крашовани) чине већину у општинама Крашова (84,60%) и Лупак (93,38%); Бугари чине већину у општини Старо Бешеново (50,95%); док Украјинци чине већину у општинама Штука (63,65%) и Цопацеле (65,21%).[2]

Мађарски Банат[уреди]

У мађарском делу Баната већинско становништво су Мађари, али је у неким селима у региону (Деска, Сириг, Сентиван) присутна и српска мањина.

Градови[уреди]

Српски Банат[уреди]

Највећи градови српског дела Баната су (број становника исказан према подацима са пописа из 2002. године):

Румунски Банат[уреди]

Највећи градови румунског дела Баната су (број становника исказан према процени из 2009. године): [1]

Мађарски Банат[уреди]

Једино значајно урбано насеље у мађарском делу Баната је Ујсегед ("Нови Сегедин"), кварт града Сегедина.

Привреда[уреди]

Банатска равница
Банатска поља

Некада је Банат био веома мочваран, а када је исушен, постао је једно од најплоднијих земљишта у Европи. Као и суседна Бачка, Банат је, осим нешто на истоку, раван, али без шума и руда. Становништво се бави у огромној већини ратарством, те се производе све врсте жита, нарочито пшеница и кукуруз. Знатна је и култура дувана и шећерне репе. Виноградарство је развијено код Вршца и Беле Цркве. Сточарство је такође врло важно, али не у оној мери као пре, када је било главно занимање становништва. Трговина је знатна, нарочито са житом и стоком. Индустрија је лепо развијена у градовима. Знатна је млинска, а и остала индустрија, као циглане, шећерна, пиварска, камена, кожна, дрвна, текстилна, керамичка и др.

Највећи град у српском Банату је Зрењанин, који је шести по величини град у Србији (по попису из 2002). Поред Зрењанина административни и културни центри Баната су Панчево, Вршац и Кикинда. Тренутно најразвијенија привреда је у Вршцу. У Банату се налазе и најбогатија налазишта нафте и земног гаса у Србији.

По вредности своје земље и положају између две пловне реке, усред богатих региона, близу Београда, са врло културним становништвом, богатом индустријом и врло знатном трговином, Банат, као регион, заузима видно место у Србији и Војводини.

Симболи[уреди]

Традиционални симбол Баната је лав, који се данас налази на грбу Војводине и грбу Румуније.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Попис становништва, домаћинства и станова у 2002, Становништво - књига 1: национална или етничка припадност - подаци по насељима, Република Србија, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  2. ^ Centrul de Resurse pentru Diversitate Etnoculturală

Литература[уреди]

  • Др Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књиге 1-3, Нови Сад, 1990;
  • Милан Туторов, Мала Рашка а у Банату, Зрењанин, 1991;
  • Милан Туторов, Банатска рапсодија - историка Зрењанина и Баната, Нови Сад, 2001;
  • Јован М. Пејин, Из прошлости Кикинде, Кикинда, 2000;
  • Василије Крестић, Из прошлости Срема, Бачке и Баната, Београд, 2003;
  • Миодраг Милин, Вековима заједно (Из историје српско-румунских односа), Темишвар, 1995;
  • Милојко Брусин, Наша разграничења са суседима 1919-1920, Нови Сад, 1998;
  • Др Миленко Палић, Срби у Мађарској - Угарској до 1918, Нови Сад, 1995;
  • Њагу Ђувара, Кратка историја Румуна за младе, Нови Сад, 2004;
  • Историјски атлас, Завод за уџбенике и наставна средства - Завод за картографију „Геокарта“, Београд, 1999;
  • Школски историјски атлас, Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије, Београд, 1970;
  • Денис Шехић - Демир Шехић, Историјски атлас Света, Београд, 2007;
  • The Times History of Europe, Times Books, London, 2002;
  • Народна енциклопедија (1927), чланак Душана Поповића;
  • L. Böhm, Delmagyarorszäg vagy az ugynevezett Bänsäg külön törtenelme (1867);
  • I. H. Schwicker, Geschichte des Temeser Banats (1861);
  • I. Szentklaray, Szaz es Delmagyarorszäg ujabb törteneteböl (1779-töl kezdve napjainkig (1879);
  • J. Radonić, Banat (Bratstvo. XV);
  • J. Radonitch, Le Banat (1919);
  • J. Wolf, Entwicklung der ethnischen Struktur des Banats 1890–1992 (Atlas Ost- und Südosteuropa / Hrsg.: Österreichisches Ost- und Südosteuropa-Institut; 2: Bevölkerung; 8 = H/R/YU 1, Ungarn/Rumänien/Jugoslawien), Gebr. Borntraeger Verlagsbuchhandlung, Berlin – Stuttgart (2004).

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :