Бачка

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 46° 0' СГ Ш, 19° 20' ИГД

Бачка
Мапа Бачке у географским границама.
Мапа Бачке у географским границама.
Највећи градови Нови Сад
Суботица
Сомбор
Баја
Држава Србија
Мађарска
Регион Војводина
Регија велике јужне равнице
Административна јединица Јужнобачки округ
Западнобачки округ
Севернобачки округ
Севернобанатски округ
Жупанија Бач-Кишкун
 Број становника 1.022.524 (у Србији)
113.432 (у Мађарској)
Окрузи и географски региони у Војводини

Бачка је географски регион, административно подељен између Србије и Мађарске. Српски део Бачке је лоциран у Аутономној Покрајини Војводини, док је мађарски део Бачке укључен у мађарску жупанију Бач-Кишкун. Јужну и западну границу Бачке чини река Дунав, а источна граница је река Тиса.

На територији Војводине, Бачка је административно подељена на округе: Јужнобачки, Севернобачки и Западнобачки, док један мањи део регије припада Севернобанатском округу. Јужнобачки округ се мањим делом простире и у Срему.

Име[уреди]

Бачка је добила име по граду Бачу. Ово је типична словенска именска форма са суфиксом „ка“, коју су касније усвојили и Немци и Мађари.

Називи Бачке на другим језицима - мађарски: Bácska, буњевачки: Bačka, хрватски: Bačka, словачки: Báčka, русински: Бачка, немачки: Batschka.

Историја[уреди]

У Бачкој се налазе трагови насеља још из каменог доба, највише покрај Дунава и Тисе, а најважнија су код Гомбоша (Богојево), Апатина, Аде, Сенте и Титела. Има много трагова из бронзаног доба, као и трагова присуства разних народа: Илира, Келта, Дачана, Римљана, Сармата (Јазига), Хуна, Гепида, Словена, Авара, Бугара, Мађара итд. Први Индоевропљани су населили ово подручје у три миграциона таласа који су датирани у 4200. п. н. е., 3300. п. н. е. и 2800. п. н. е. Словени се у Бачкој први пут помињу у 6. веку.

Средњи век[уреди]

Српски деспот Ђурађ Бранковић, који је у поседу имао један број насеља на подручју Бачке.

Прве словенске државе које су управљале Бачком биле су Бугарско царство и Велика Моравска. У деветом веку, Бачком је владао бугарски војвода Салан, а главни град његове војводине био је Тител.

После заузимања већег дела Панонског басена од стране Мађара, јављају се као становници Бачке, поред Словена, и Мађари, Печенези и други. Према једном мишљењу, мађарски владар, Стефан I (Вајк), основао је градове Бач и Бодрог, као главне градове истоимених жупанија у Угарској. Према другим изворима, Бач је постојао и пре досељења Мађара као словенско-аварски град и имао је име Багасин. Град Бодрог је добио име по Бодрићима, словенском племену које је становало у Бачкој. Између поменутих жупанија ишла је граница приближно данашњим каналом Дунав—Тиса—Дунав. Први жупан Бачке жупаније забележен 1074. године носио је име Вид, за које се мисли да је словенско.

Досељавање Срба са јужних српских политичких области почело је у већој мери у 15. веку за владавине угарског краља Жигмунда. У 15. и 16. веку, у Бачкој су имали поседе српски деспоти. Места која су била у поседу деспота су Апатин, Бач, Кулпин, Чуруг, Стари Бечеј, Петрово Село, итд.

Нови век[уреди]

Споменик цару Јовану Ненаду у Суботици.

У првој половини 16. века становништво Бачке је страдало приликом сељачке буне Ђерђа Доже 1514, а затим и приликом провала Турака Османлија.

1526. године, након угарског војног пораза на Мохачу, Бачка је постала централни регион једне краткотрајне независне српске државе (постојала од 1526. до 1527. године), којом је владао самозвани српски цар, Јован Ненад. Престоница његове државе била је Суботица. После смрти Јована Ненада и његова држава је нестала, а Бачка за кратко време поново долази под угарску власт.

После пада Будима и Сегедина (1542), Бачка долази под турску (османлијску) власт односно постаје део Османског царства. Током османлијске управе, на територији Бачке је постојао Сегедински санџак, који је био подређен Будимском пашалуку. Бачка се делила у 6 нахија и то: бајску, суботичку, сегединску, сомборску, бачку и тителску. Поред Срба, који су били већинско становништво, у Бачкој је тада било и муслимана. Крајем 17. века, Бачка постаје део Хабзбуршке монархије. Године 1687. у Бачку се под вођством Доминика (Дуја) Марковића и Јура Видаковића насељавају Буњевци и то у околини Суботице, Сомбора и Баје. У то доба је Бачка у етничком смислу била скоро искључиво српска област, а овакво етничко обележје је имала и 1720, када од 3.456 пописаних домова налазимо само 166 мађарских и 25 немачких.

Битка код Вилова између српске и мађарске војске, мај 1849.

После завршетка турске владавине, српско становништво Бачке је много страдало у време Ракоцијевог устанка (17021704). Бачка је у оквиру Хабзбуршке монархије била административно подељена на цивилни (Бачка и Бодрошка жупанија) и војни део (Војна граница). Жупаније су биле административно подређене хабзбуршкој Угарској, док је Војна граница била директно подређена Бечу. После развојачења потиске војне границе (1751. године), ова подручја такође долазе под цивилну (жупанијску) власт. У саставу Војне границе остаје једино подручје Шајкашке, које је било организовано као Шајкашки батаљон (овај батаљон је формиран 1763. године). Од дела подручја некадашње Војне границе у Потисју, формиран је 1751. године коморски округ (од 1794. називан је Потиски крунски округ), а састојао се од места: Мартоноша, Старе Кањиже, Сенте, Аде, Петровог Села, Мола, Србобрана, Бачког Градишта, Турије и Старог Бечеја, као главног места. Услед развојачења потиске границе, Срби из Бачког Потисја су се у великим масама одселили у Русију (Нову Србију и Славеносрбију), Банат и каснију Шајкашку, тако да ти потиски крајеви губе српски етнички карактер. Уместо ових Срба, почиње масовно насељавање Мађара, Немаца, Словака, Малоруса и других народа на те територије. 1802. године спојене су бачка и бодрошка жупанија у јединствену Бачко-бодрошку жупанију. Током 1848. и 1849. године, Бачка је улазила у састав Српске Војводине и била је поприште крвавих борби између Срба и Мађара. 1849. године ушао је највећи део Бачке (изузев Шајкашке) у оквир Војводства Србије и Тамишког Баната. Када је укинуто ово војводство (1860. године), ове територије у Бачкој су поново устројене као Бачко-бодрошка жупанија. 1873. године припојено је подручје некадашњег Шајкашког батаљона овој жупанији.

Након 1918. године[уреди]

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана у Новом Саду 25. новембра 1918. Скупштина је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.

Након распада Хабзбуршке монархије (Аустроугарске) 1918. године, Бачка (као део покрајине Банат, Бачка и Барања) улази у састав Краљевине Србије, а потом и у састав Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Пошто је Тријанонским споразумом из 1920. године било предвиђено да северни делови Бачке и Барање (који су тада били под управом Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца) буду у саставу независне Мађарске, део локалног становништва ових територија незадовољан оваквим решењем прогласио је 1921. године на северу Барање и Бачке краткотрајну Барањско-бајску републику. Након пада ове републике, северни део Бачке долази под управу Мађарске. Између 1918. и 1922. године, Бачка је чинила део покрајине Банат, Бачка и Барања; између 1922. и 1929. је била подељена између Бачке и Београдске области, док је између 1929. и 1941. била део Дунавске бановине. Између 1941. и 1944. године Бачка се налазила под окупацијом Хортијеве Мађарске, а од 1944. године, део је Аутономне Покрајине Војводине у оквиру нове социјалистичке Југославије и (од 1945. године) социјалистичке Србије.

Географски облици[уреди]

У Бачкој се издвајају следећи карактеристични рељефни облици:

Демографија[уреди]

Српске ношње у Бачкој, 19. век.

Према попису становништва из 2002. године, у српском делу Бачке живе: Срби (55%), Мађари (22%), Словаци, Буњевци, Шокци, Хрвати, Русини, Црногорци, Роми, Југословени и остали. У мађарском делу Бачке најбројнији су Мађари, а присутна је и буњевачка мањина.

Градови[уреди]

Већи градови српског дела Бачке су: Нови Сад (231.798), Суботица (97.910), Сомбор (47.623), Бачка Паланка (28.239), Врбас (24.112), Бечеј (23.895), Темерин (19.661), Сента (18.704), Футог (18.641), Кула (17.866), Апатин (17.411) и други. У мађарском делу Бачке, најзначајније насеље је град Баја (38.143).

Привреда[уреди]

Поље засејано пшеницом у Бачкој.
Сателитски снимак Бачке.

Бачка, а нарочито њен јужни део, врло је плодна, и спада међу најплодније делове Европе. Становништво се бави у првом реду земљорадњом. Производе се све врсте житарица, а нарочито су чувени бачка пшеница и кукуруз. У мањим количинама култивишу се и остала жита. Пиринач успева око Руског Крстура и Савиног Села. Знатна је производња кудеље, шећерне репе, купуса и бостана. Веома је развијено вртларство, а значајно је и воћарство. Виноградарства има нешто око Суботице. Шума има нешто покрај Дунава, иначе је Бачка готово потпуно без шума и руда. Сточарство је све до краја 19. века било главно занимање становништва. Нарочито је знатно гајење коња, рогате марве крупног зуба, оваца и свиња. Бачки су коњи чувени у Европи, а најбоље се тимаре у кулској и бечејској општини. Има неколико државних ергела, а има и чувених приватних стаја са гласовитим светским расама. Код рогате марве је више заступљена марва беле боје (такозвана подолска раса), нарочито у ритовима, као врло издржљива, док се у стајама држе западне, племенитије врсте. Свињогојство је веома важно. Знатно је заступљено гајење живине, рибарство, свиларство, лов. Највећи део становништва се традиционално бавио земљорадњом и сточарством, а у много мањој мери занатством, трговином и индустријом.

Од индустрије је значајна млинска, а важна је и индустрија кудеље, свиле и уопште текстилна индустрија. Исто тако значајна је лончарска, цементна, цигларска, пиварска, кожна, итд. Трговина је врло жива, нарочито пољопривредним производима, стоком и индустријским производима.

Бачка, као део »житнице Србије«, на Дунаву, између богатих и културних региона, са веома културним становништвом, најразноврснијом и најбогатијом индустријом, развијеним занатством и најгушћом железничком мрежом, са посебно живом индустријом и у широј околини Београда, — спада међу најважније регионе Србије и Војводине.

Литература[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :