Fluorid
| Fluorid | |
|---|---|
| Naziv po klasifikaciji | Fluorid[1] |
| Identifikacija | |
| CAS registarski broj | 16984-48-8  |
| PubHem | 28179 |
| HemPauk | 26214 |
| KEGG | |
| MeSH | |
| ChEBI | 17051 |
| SMILES |
|
| Gmelin Referenca | 14905 |
| Svojstva | |
| Molekulska formula | F− |
| Molarna masa | 18.9984032 g mol-1 |
| Tačna masa | 18.998403205 g mol-1 |
| Termohemija | |
| Standardna molarna entropija S |
145.58 J K-1 mol-1 |
| Srodna jedinjenja | |
| Drugi anjoni | Bromid, Hlorid, Jodid |
|
|
|
| Infobox references | |
Fluorid je anjon F−. On je redukovani oblik fluora kad je on u obliku jona ili vezan za neki drugi element. Termin fluorid se koristi za organofluorna jedinjenja i neorganska jedinjenja fluora.[2] Fluorid, poput drugih halida, je monovalentni jon (−1 naboj). Njegova jedinjenja često imaju osobine koje su znatno razlikuju od ostalih halida. Strukturno, i u nekoj meri hemijski, fluoridni jon podseća na jon vodonika. Jedinjenja koja sadrže fluor pokrivaju opseg od potentnih toksina kao što je sarin do lekova poput efavirenz, i od inertnih materijala kao što je ugljenik tetrafluorid do visoko reaktivnog sumpor tetrafluorida. Opseg jedinjenja flora je tako širok jer fluor ima sposobnost formiranja jedinjenja sa svim elementima izuzev helijuma i neona.[3][4]
Zastupljenost [уреди]
Rastvori neorganskih fluorida u vodi sadrže F− i bifluorid HF2−.[7] Mali broj neorganskih fluorida je rastvoran u vodi bez podleganja znatnoj hidrolizi. Primeri neorganskih fluorida su fluorovodonična kiselina (HF), natrijum fluorid (NaF), i uranijum heksafluorid (UF6). U pogledu reaktivnosti, fluoridi se znatno razlikuju od hlorida i drugih halida, i znatno su jače solvatisani usled manjeg odnosa radijusa i naboja. Veza Si-F je jedna od najjačih jednostrukih veza. U kontrastu s tim, drugi silil halidi se lako hidrolizuju.
Mnogi fluoridni minerali su poznati. Među njima fluorit i fluorapatit imaju najveći komercijalni značaj.[5] Fluorid se prirodno javlja u niskim koncentracijama u vodi za piće i hrani. Fluoridi se javljaju u vodi iz podzemnih izvora. Njihova koncentracija u morskoj vodi je u proseku 1.3 ppm.[8][9]
Reference [уреди]
- ^ „Fluorides - PubChem Public Chemical Database“. The PubChem Project. USA: National Center for Biotechnology Information
- ^ Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (2nd ed.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419.
- ^ Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (2nd ed.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419. p. 804
- ^ Khriachtchev, Leonid; Mika Pettersson, Nino Runeberg, Jan Lundell & Markku Räsänen (24 August 2000). „A stable argon compound“. Nature 406 (6798): 874–876. DOI:10.1038/35022551. PMID 10972285.
- ^ а б Ullmann’s Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. 2005.
- ^ Villalba, Gara; Ayres, Robert U.; Schroder, Hans (2008). „Accounting for Fluorine: Production, Use, and Loss“. Journal of Industrial Ecology 11: 85–101. DOI:10.1162/jiec.2007.1075.
- ^ Holleman, A. F.; Wiberg, E. "Inorganic Chemistry" Academic Press: San Diego, 2001. ISBN 0-12-352651-5.
- ^ Fluoride in Drinking-water: Background document for development of WHO Guidelines for Drinking-water Quality. World Health Organization, 2004, page 2. Page accessed on February 22, 2007.
- ^ Environmental Health Criteria 227: Fluorides. World Health Organization, 2002, page 38. Page accessed on February 22, 2007.
