Sintski romski jezik

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије

Sintski romski jezik (takođe poznat kao Sintitikes, Manuš) vrsta je romskog jezika kojim govori narod Sinti u Nemačkoj, Francuskoj, Austriji, Belgiji, Holandiji, nekim delovima severne Italije i drugim susednim regionima. Sintski romski karakteriše značajan nemački uticaj i nije međusobno razumljiv sa drugim oblicima romskih jezika[1]. Jezik se piše latiničnim pismom.

Istorijat[уреди | уреди извор]

Ime romski potiče od pojma řom, istorijskog samoimenovanja govornika romske jezičke grupe. Istorijski gledano, romski narodi su pretežnno bili nomadski, ali danas je samo mali procenat Roma nenaseljen[2] zbog prisilne asimilacije i intervencija vlasti u državama u kojima žive.

Sintski romski jezik je dijalekat romskog jezika i pripada grupi severozapadnih romskih dijalekata, koja uključuje i finski kalo[3]. Sinti je termin koji se koristi za samoimenovanje velike romske populacije koja je počela da napušta Balkan rano u disperziji romske jezičke grupe, od kraja 14. veka pa nadalje, i migrirala na teritorije nemačkog govornog područja[4][5]. U sintskom jeziku postoji i nekoliko dijalekata, među kojima su manuški, kojim govore Romi Manuši (Sasítka Romá) u Poljskoj, Francuskoj i na području Kazahstana; dijalekt lallere u Češkoj; u Nemačkoj se govore dijalekti gadschkene, estracharia, krantiki, kranaria, eftawagaria i praistiki; u Srbiji takođe ima nekoliko dijalekata; u Italiji je zastupljen piedmontski sintski[1][3][4]. Sinti čine najveću podgrupu Roma u Nemačkoj, a Nemačka je, stoga, dom najvećeg broja govornika sintskog jezika[4][5]. Skoro svi izvorni govornici sintskog govore više jezika, a preovlađuje jezik zemlje u kojoj žive[4][6].

Brojno stanje govornika iznosi oko 319 000. U Nemačkoj 80 000 (2000.; etnički 200 000), Francuskoj 28 400 (2000), Srbiji 31 000 (sa 1000 Manuša), Švajcarskoj 21 000 (1993), Italiji 14 000 (1980.; 10 000 Manuša[5][7] i 4000 slovensko-hrvatskih Sinta), Češkoj 5100 (2004), Austriji 4350 (popis iz 2001.), Kazahstanu, u Holandiji gde je i jedan od službenih 1220 (2000), Poljskoj, Sloveniji i Hrvatskoj.

Fonologija[уреди | уреди извор]

Sintski romski jezik je jezik sa 25 suglasnika, 6 samoglasnika i 4 diftonga.[4]

Rečnik[уреди | уреди извор]

Primer rečnika sintskog romskog jezika dat je u tabeli, na osnovu uzoraka iz Austrije, Italije i Albanije, sakupljenih u Romskoj morfosintaksičkoj bazi, (RMS) pri Univerzitetu u Mančesteru.

Sintski romski rečnik[8]
Austrija Italija Albanija
imenice Sinti/Rom sinto sinti gipter / sinto
ne-Rom gadžo gadžo xujle
drug mal mal māl
otac dad dat dād
baba mami nonna** mami
konj graj graj graj
pas džukel / džuklo džukal džuklo
jež borso niglo* niglo*
krzno hauta* xauta* hauta*
šaka vast vas vas
noga heri xeri pīru
stomak buko stomako** magaker muj
srce zi zi zi
vreme ciro siro ciro
Mesec čon luna** montu*
mesec enja/čon monato* čon
kupus šax kavolo** šax
jaje jāro jaro jāro
maslac khil kil butro**
glagoli govoriti rakar- rakarava rakr-
zvati khar- karava ker- pen
živeti dživ- vita** dži-
voleti kam- kamava kam-
prilozi danas kau dives kava divas kaldis
sutra tajsa tejsa tajsa
juče tajsa u war divas vāverdis
malo je bisla* ja pisal* pisa*
dovoljno dosta doal doha
pridevi dug laung** lungo** dur

* Reči koje sadrže uticaj iz starog germanskog

** Reči koje sadrže uticaj iz savremenih dominantnih jezika (nemački, italijanski, albanski)

Vidi još[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б International Encyclopedia of Linguistics: AAVE - Esperanto. Oxford University Press. 14. 3. 2018. ISBN 9780195139778 — преко Google Books. 
  2. ^ Peter Bakker, Donald Kenrick et al.: What is the Romani language? Series: Interface Collection. Centre de recherches tsiganes and University of Hertfordshire Press, Hatfield (Hertfordshire) 2000, p. 44 (ISBN 1-902806-06-9).
  3. ^ а б „Varieties, Dialects, and Classification”. Romani Project. University of Graz (Austria). Архивирано из оригинала 30. 03. 2019. г. Приступљено 2019-03-27. 
  4. ^ а б в г д „Romani, Sinte”. Ethnologue, Languages of the World. 15. 3. 2014. 
  5. ^ а б в Margalit, Gilad; Matras, Yaron (2007). „Gypsies in Germany-German Gypsies? Identity and Politics of Sinti and Roma in German”. Ур.: Stauber, Roni; Vago, Raphael. The Roma: A Minority in Europe: Historical, Political and Social Perspectives. Budapest: Central European University Press. стр. 103—116. ISBN 9781429462532. OCLC 191940451. 
  6. ^ Engbring-Romang, Udo (децембар 2016). „Romani, the Language of the Sinti and Roma: Preferably, Only Spoken”. Das Goethe. Goethe-Institut. Приступљено 2019-03-27. 
  7. ^ „Romani Dialects”. ROMLEX (Romani Lexicon). University of Gratz. Приступљено 2019-03-28. 
  8. ^ „ROMANI Project - Manchester”. romani.humanities.manchester.ac.uk. Архивирано из оригинала 27. 03. 2019. г. Приступљено 2019-03-27. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Daniel Holzinger, Das Romanes. Grammatik und Diskursanalyse der Sprache der Sinte, Innsbruck 1993
  • Norbert Boretzky/Birgit Igla, Kommentierter Dialektatlas des Romani, Teil 1, Wiesbaden: Harrassowitz, 2004
  • Acton, T. A., & Mundy, G. (1997). Romani culture and Gypsy identity. Hatfield: University of Hertfordshire.
  • Peter Bakker, Donald Kenrick et al.: What is the Romani language? Series: Interface Collection. Centre de recherches tsiganes and University of Hertfordshire Press, Hatfield (Hertfordshire) 2000, p. 58.
  • Gilbert, J. (2014). Nomadic peoples and human rights. New York, NY: Routledge.
  • Guy, W. (2001). Between past and future: The Roma of Central and Eastern Europe. Hatfield: University of Hertfordshire Press.
  • Matras, Y. (1999). „Writing Romani: The pragmatics of codification in a stateless language”. Applied Linguistics. 20 (4): 481—502. doi:10.1093/applin/20.4.481. 
  • Matras, Y. (2002). Romani: A linguistic introduction. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Matras, Y. (2010). Romani in Britain: The afterlife of a language. Edinburgh: Edinburgh University Press.
  • Saul, N., & Tebbutt, S. (2004). The role of the Romanies: Images and counter-images of "Gypsies"/Romanies in European cultures. Liverpool: Liverpool University Press.
  • Smith, T. (1997). „Recognising Difference: The Romani 'Gypsy' Child Socialisation and Education Process. British”. Journal of Sociology of Education. 18 (2): 243—256. JSTOR 1393193. doi:10.1080/0142569970180207. 
  • Wells, R. S.; Yuldasheva, N.; Ruzibakiev, R.; et al. (август 2001). „The Eurasian heartland: a continental perspective on Y-chromosome diversity”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 98 (18): 10244—49. Bibcode:2001PNAS...9810244W. PMC 56946 Слободан приступ. PMID 11526236. doi:10.1073/pnas.171305098 Слободан приступ. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sintski_romski_jezik&oldid=26785193”