Амет-кан Султан

С Википедије, слободне енциклопедије
амет-кан султан
Амет-кан Султан
Лични подаци
Датум рођења(1920-10-25)25. октобар 1920.
Место рођењаАлупка, Крим, Руска Империја Бели Југ
Датум смрти1. фебруар 1971.(1971-02-01) (50 год.)
Место смртиМосква, Совјетски Савез СССР
Професијавојно лице
Деловање
Учешће у ратовимаВелики отаџбински рат
СлужбаСовјетска армија
Херој
Херој СССР од24. августа 1943.
29. јуна 1945.

Одликовања
совјетска одликовања:
Херој Совјетског Савеза
Херој Совјетског Савеза
Херој Совјетског Савеза
Херој Совјетског Савеза
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден Лењина
Орден црвене заставе
Орден црвене заставе
Орден црвене заставе
Орден црвене заставе
Орден црвене заставе
Орден црвене заставе
Орден црвене заставе
Орден црвене заставе
Орден црвене звезде
Орден црвене звезде

Амет-хан Султан (рус. Амет-хан Султан; 25. октобар 1920. Алупка, Крим – 1. фебруар 1971) је био совјетски пилот- ловац и пробни пилот. Његова мајка је била Кримска Татаркиња, а отац је био припадник народа Лак из Дагестана.[1]

Пред рат[уреди | уреди извор]

Године 1938. Амет-кан је дипломирао на железничкој индустријској школи и кратко време је радио у железничком депоу као помоћник мајстора који је правио котлове за парне локомотиве. Током овог периода учланио се у аеро-клуб и научио је да пилотира. 1939. године пријавио се у армију. Његов захтев да буде упућен на обуку за пилоте је уважен и 1940. године заршио је летачку обуку у пилотској школи у Качинску.[2]

Други светски рат[уреди | уреди извор]

Ахмет-хан је 1940. године завршио војну школу за пилоте. Немачки напад на СССР, у јуну 1941. године затекао га је у 4. ловачком пуку који је био базиран у близини Одесе и који је био наоружан ловачким авионима Поликарпов И-16. Своју прву ваздушну победу постигао је 31. маја 1942. године[3] када је извршио "таран", односно намерно ударио својим ловцем Хокер Харикен у немачки бомбардер Ју-88. Наводно је био приморан на овако драстичан потез након што се опкладио у сребрну табакеру са политичким официром да ће до краја месеца постићи своју прву ваздушну победу.[3] Након обарања, успео је да искочи из оштећеног авиона, али су га на земљи дочекали сељани који су га због његовог неуобичајеног изгледа и непознатог акцента заточили заједно са посадом немачког бомбардера којег је управо оборио. Непосразум је решен након доласка совјетских јединица. До краја месеца оборио је укупно 7 непријатељских авиона.

У октобру 1942. године пребачен је у елитни 9. гардијски ловачки пук који је током рата био опремљен различитим типовима авиона од Јак-1, П-39 Еракобра па све до Лавочкина Ла-7. Добио је чин капетана и команду над 3. ескадрилом. До времена када је његов пук извршио према пренаоружање на ловце америчке производње П-39 Еракобра, самостално је оборио 19 непријатељских авиона и учествовао у обарању 11. 24. августа 1943. године, по први пут је одликован Орденом Златне звезде и проглашен за Хероја Совјетског Савеза.[3]

У марту 1944. године његова ескадрила послата је на тајни аеродром у немачкој позадини. Задатак ексадриле био је да прекине снабдевање Крима из ваздуха које су вршили немачки транспортни авони Јункерс Ју-52/3m чији пилоти су сматрали да су безбедни јер су летели у подручју које је било изван долета совјетских ловачких авиона. Током ове операције Амет-хан је оборио немачког ловца Фв-190, који се срушио у близини његовог родног места Алупка.

По ослобођењу Крима, породица Амет-хана је позвала целокупни 9. гардијски ловачки пук на прославу која је трајала три дана. Славље је покварила одлука Јосифа Стаљина да све кримске Татаре прогласи кривим за сарадњу са непријатељем, због чега су били депортовани у логоре у централно Азијском делу СССР. Само је интервенција команданта 8. ваздухопловне армије генерала Хрјукина спасила Амета-хана и његову породицу, али је његов брат ипак био депортован.[3]

Пред крај рата 9. гардијски ловачки пук извршио је пренаоружање на нове совјетске ловачке авионе Лавочкин Ла-7.

Током Другог светског рата Амет-хан је обавио 603 борбена лета, учествовао у 150 ваздушних борби, самостално је оборио 30 непријатељских авиона и учествовао у обарању још 19.[4]

Када је Амет-хан прекомандован из 4. ловачког пука у 9. гардијски ловачки пук, један од његових бивших колега изјавио је:

Пук без Амет-хана је као свадба без музике.[3]

После рата[уреди | уреди извор]

Године 1946. пребачен је у резерву и постао је пробни пилот у Ваздухопловно-истраживачком институту „Громов“. Погинуо је у авионској несрећи 1. фебруара 1971. године, док је тестирао авион Тупољев Ту-16ЛЛ.[5] Током свог живота лично је тестирао преко 100 авиона.

Приказан је 2013. године у филму „Хајтарма“.[6]

Одликовања и признања[уреди | уреди извор]

  • Херој Совјетског Савеза, два пута
  • Почасни пробни пилот СССР
  • Орден Лењина, три пута
  • Орден Црвене заставе, пет пута
  • Орден Александра Невског
  • Орден Патриотског рата I класе
  • Орден Црвене звезде
  • Орден Значке части

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Amet-khan Sultan at the site 'Heroes of the country' (in Russian)
  2. ^ Sakaida 2004, стр. 12.
  3. ^ а б в г д Patton 2001, стр. 72.
  4. ^ Mellinger & Stanaway 2001, стр. 85.
  5. ^ Sakaida 2004, стр. 14.
  6. ^ „Production news: Haytarma”. Ukraine Film Office. 05. 10. 2012. Приступљено 19. 06. 2013. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Patton, Wayne W. (2001). Aces 2. Carrollton, Texas, USA: Squadron/Signal Publications, Inc. ISBN 978-0-89747-423-8. 
  • Juszczak, Artur and Pęczkowski, Robert. Bell P-39 Airacobra. Sandomierz, Poland/Redbourn, UK: Mushroom Model Publications. 2003. ISBN 978-83-916327-9-6..
  • Loza, Dmitriy and Gebhardt, James F. (transl.). Attack of the Airacobras: Soviet Aces, American P-39s & the War Against Germany. Lawrence, Kansas: University Press of Kansas. 2002. ISBN 978-0-7006-1140-9. .
  • Mellinger, George; Stanaway, John (2001). P-39 Airacobra Aces of World War 2. Botley, Oxford, UK: Osprey Publishing Ltd. ISBN 978-1-84176-204-3. 
  • Morgan, Hugh (1998). Soviet Aces of World War 2. London: Reed International Books Ltd. ISBN 978-1-85532-632-3. .
  • Sakaida, Henry (2004). Heroes of the Soviet Union 1941-45. Oxford UK: Osprey Publishing Ltd. ISBN 978-1-84176-769-7. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]