Болеслав IV Пјаст

Болеслав IV Пјаст
Болеслав IV Пјаст, рад Јана Матејка
Лични подаци
Датум рођења	(1121-00-00)1121.
Датум смрти	5. јануар 1173.(1173-01-05) (51/52 год.)
Гроб	вероватно Катедрала у Плоцку, а можда у Кракову
Породица
Супружник	Вјачеслава-Анастасија Всеволодовна, Марија Пољска
Потомство	Leszek, Duke of Masovia
Родитељи	Болеслав III Пјаст Салома фон Берг-Шелкинген
Династија	Пјастови
велики војвода Пољске
Период	1146 - 1173.
Претходник	Владислав II Пјаст
Наследник	Мјешко III Пјаст
војвода Мазовије
Период	1138 - 1173.
Претходник	нико
Наследник	Лешко Мазовски
војвода Шлезије
Период	1146 - 1163.
Претходник	Владислав II Пјаст
Наследник	Болеслав I Вроцлавски
војвода Сандомјежа
Период	1166 - 1173.
Претходник	Хенрик Сандомјешки
Наследник	Казимир II Пјаст

Болеслав IV Пјаст или Болеслав IV Коврџави (1121/1122 - 5. јануар 1173) је био велики војвода Пољске (1146—1173), војвода Мазовије (1138—1173), Шлезије (1146—1163) и Сандомјежа (1166—1173) из династије Пјаст.

Порекло и младост

Болеслав Коврџави је рођен 1121. или 1122. године као треће дете и други син пољског великог војводе Болеслава III Кривоустог, а његово прво дете са другом женом Саломом, ћерком Хајнриха Млађег, грофа Берга.

После очеве смрти 28. октобра 1138. године постао је постао господар Мазовије. О Болеславу потом неколико година нема готово никаквих података, све док 1141. године није учествовао на сабору у Ленчици. На том сабору браћа су заједно са својом мајком Саломом одлучивали о удаји своје сестре Агнесе за кијевског великог кнеза Всеволода II Олеговича. Следеће зиме Всеволодов син Свјатослав је са Изјаславом Давидовичем и Владимиром Галичким, а у савезу са Владиславом II Пјастом извео једну експедицију против Болеслава у Мазовији. Овај савез је разорио, освојио и уништио град Черск. Пред њим се повукла Болеслављева војска.

Рат са Владиславом

Године 1142. и 1143. Владислав је ратовао са полубраћом покушавајући да их покори и тако учврсти своју власт. О томе се говори у мајстор Винсентовој Пољској хроници речима:

Владислав је угушио осећање братске љубави непријатељском настројеношћу и с окрутношћу и свирепошћу прогањао своју браћу малолетнике, и узевши им замкове, он одлучује да их лиши наследства.

Да ствар буде још гора, 27. јула 1144. године умрла је Салома од Берга, Владислав осваја Ленчицу, а нептријатељство између њега и браће се још више продубљује. По Краковским летописима, почетком 1145. године, Всеволода је Владислав опет позвао против своје браће, а његов брат Игор је повео војску. Игор је са собом повео свог брата Свјатослава из Владимира, Изјаслава Мстиславича и Свјатослава Всеволодовича. Ова је продрла у срце Пољске, у земљу Ленчицко-Сиерадску, где су се њене вође састале са Болеславом и његовим братом Мјешком. Браћа су им се поклонила и целивала им крстове, а онда рекла:

Ако је преступ целивање крста, биће све.

Потом су Владиславу браћа предала читири града, а Руси узели град Визну. Руси су потом победнички напустили Пољску. Пољска хроника каже да је Владислав, не верујући браћи, наставио рат и био разбијен од шачице људи своје браће у бици на реци Пилици. После тога долази до мира међу браћом. Тим миром Владислав се повлачи из четири града, укључујући и Ленчицу, али Болеслав признаје Визну Русима. Кнежеви победитељи су онда 23. априла сазвали дводневни конгрес у Гњезну и Тшемешну.

Долазак на власт

Следећа година почела је феудалним устанком против Владислава, који то користи да би раскинуо мир с браћом и напао их у марту са великим почетним успехом. Великопољска хроника каже да Владислав, никако верујући у подршку Пољака, довлачи хорде других народа (у овом случају руску војску) да би изазвао пропаст браће. Браћа, с друге стране, не очекују да ће да се одрже и не очекују да ће после пораза наћи уточиште и склањају се у Мјешков Познањ, једини град који је икако могао да се одржи. Док је Владислав опседао Познањски дворац, а његови пратиоци су пленили Пољску, Јаков I, надбискуп Гњезна, дошао је у Владислављев логор и прекорио га због напада на браћу и под претњом Бога покушао да га одговори од даље опсаде и прогона браће, Владислав је презриво одбацио његове предлоге и наставио опсаду.

У Пољској хроници се каже да је Владислав је развио уметност опсаде и имао је више пута већу војску од опсеђених. Додуше, браћа су имала око себе људе искусне у борби, а и та шачица људи није била мала колико се чинило. Једне мајске ноћи, док је логор спавао, један део те шачице људи је изашао из дворца и везао стражаре. Овом непажњом стражара цела опсада била је осуђена на пропаст. Ови људи су потом почели сурово клање по логору, у коме им се придружила градска посада. Непријатељ се све даље потискивао и расипао. Владислављева војска бежала је као стадо дивљих коза пред лавовима.

Магдебурши анали кажу да је Владислав видевши овај обрт ратне среће, затражио мир. Мир није дого трајао, с обзиром да је браћи претила немачка инвазија, ратна дејства су настављена у јуну. Браћа су до јула Владиславу одузели све веће градове у Шлезији и Малопољској. Пољска хроника говори како су, сада већ одрасла браћа Болеслав и Мјешко, најхрабрији међу њима, снажно опсели Краков. Даље се наводи како су људи из градске посаде као тигрови бранили опсеђени градски дворац, али су се морали предати. Владислав је са женом прогнан и лишен имовине.

Она је коначно расељених дворац и лишен имовине, она је морала да прате свог мужа и, заједно са њом губи међу невоља изгнанства. После заузимања града, Болеслав је завладао Пољском као Болеслав IV.

Владавина

Прве године

Први Болеслављев акт као великог војводе било је проглашење брата Хенрика за кнеза Сандомјежа. Већ 16. августа на Пољску је кренуо немачки краљ Конрад III, да поврати престо Владиславу. Према Магдебуршким аналима, да би се спасла, браћа су дошла краљу и одала му почаст. Потом су му платили да напусти Пољску и већ у септембру краљ се повукао. Хроника Јана Длугошча каже да, иако је изгледало да ово није донело никакву корист Владиславу и да је заборављен, Конрад му је дао део својих снага. Уз њихову помоћ он је саградио градове Немце и Гродек, да би контролисао Шлезију, а и као базе за будуће нападе у покушају поновног освајања Пољске. Ово му није успело и крајем те или почетком следеће године, ти градови, а са њима и цела Шлезија, су прешли Болеславу.

Негде у то време Болеслав је склопио савез са новим кијевским кнезом Изјаславом II Мстиславичем у циљу заједничке борбе против Пруса, која је почела 1147. године. Према магдебуршким аналима пољску војску против безбројне војске Пруса, најсвирепијих варвара, водио је Мјешко. Борба се јако одужила. Против њих такође је ишао велики број наоружаних Руса.

Дана 6. јануара 1148. године у Крушвици је склопљен мир са Светим римским царством у циљу спречавања опсаности од немачке војне интервенције у Пољској. Уклањањем овог проблема јавио се други велики проблем - црква. Она није оправдавала насилно преузимање власти браће. Стога је 1149. године, папски легат Гвидо бацио анатему на браћу, а да ствар буде још гора у томе му се придружио и папа Евгеније III. Браћа и пољско племство су на ово одговорила бојкотом папе и црквених институција.

Краковски летописи говоре о томе да је Изјаслав те године дошао у Володимир и позвао Болеслава, Мјешка, Хенрика и бохемијског кнеза Владислава II Пшемисла да доведу коњицу и тако војно помогну његовог зета угарског краља. Болеслав и Хенрик су су одазвали и са својом војском отишли у Кијев, док је Мјешко морао остати у случају пруског напада. Убрзо су се због пруске најезде на Мазовију и Болеслав и Хенрик морали повући, па је до јесени и последњи пољски пук напустио Кијевску Русију.

Према Хроници Јана Длугошча, Хенрик је године 1154. као добар витез отишао у крсташки рат у Свету земљу са елитним војним одредом, а своје земље Сандомјерж и Лублин поверио је на чување Болеславу, који му их је вратио по његовом повратку следеће године.

Барбаросин поход

Дана 21. августа 1257. године цар Светог римског царства Фридрих Барбароса је напао Пољску. По Сазавској хроници цара је пратила јака војска у којој се налазио Владислав Пшемисл и његов брат Диполдом.

Из фрегмента из писма цара Фридриха Барабросе за Вибалда из Корвеја, писаног од стране опата Стаблоа, сазнајемо да су Болеслав и Мјешко, изненађени и уплашени, не очекујући ништа осим пропасти и уништења земље, из страха од непријатељског освајања спалили градове Глогов и Битом. Они су осим тога побегли и избегли већу битку са овом војском, али су, уз помоћ околних народа: Руса, Кумана, Поволаца, Пруса и Померанаца, окупили велику војску. За то време је царска војска продрла у Великопољску.

Дана 30. августа Болеслав је дошао у Кжашков и пао пред ноге Барбароси. Уз посредство принчева, Немцима је све ишло у корист. Заклевши се у своје име и у име свих Пољака да није прогнао свог брата Владислава. Болеслав се обавезао да ће платити одштету 2.000 гривна и казнити хиљаду племића. Због протеривања Владислављеве жене имала се платити одштета од 20 златних гривна и још 200 сребрних због немара. Тај новац никад није исплаћен, а Пољска не само да није била опустошена, већ је и сматрана Царству лојалном земљом. Болеслав се такође заклео да ће учествовати у експедицији у Италији. Онда се заклео да ће доћи у Магдебург на конгрес који ће се одржати на Божић дати свеобухватни одговор на питање шта треба радити са његовим прогнаним братом. Пошто је поднео заклетву, дао је за таоца брата Казимира и друге племиће.

Даља владавина

По Кијевским летописима 1158. Иван Ростиславич, кнез Дзвенигорода, се буни против власти свог брата од стрица Јарослава Галичког. Јарослав је против овог опасног непријатеља позвао руске кнезове, угарског краља и пољске кнезове. Од пољских кнезова једино су се одазвали Болеслав, Хенрик и Мјешко и 1159. године пружили му подршку. Потом је дана 21. маја 1161. године сазван је пјастовски конгрес у Ленчици.

У међувремену, након дугог изгнанства Владислав је умро, што је изазвало још већи царев притисак на Болеслава, којем овај није могао да одоли. Цар је мислио да би било исправно дати Шлезију да се утеше деца изгнаника. Тако су у августу/септембру 1163. године, његови синови Мјешко Плутоноги и Владислав Високи добили ту област. Међутим, због тога што су могли постати жариште немира, неки замкови су остали у Болеслављевим рукама. Ипак, они су добили највећи део те области са законитим правом сукцесије. Владислављеви синови и Болеслав повели су потом један рат, који се завршио 1164. или 1165. године, Болеслав, окупиран са више горућих сржавних питања, изгубио и да су Владислављеви синови постали господари целовите Шлезије, учврстивши се у њој, каже Пољска хроника.

Болеслав није намеравао да поврати изгубљену Шлезију, већ је 1166. године са братом Хенриком кренуо у експедицију против паганских Пруса, у област Гетов. Пруси су подмитили водиче који су водили Пољаке по непознатом терену, па су Болеслав и Хенрик упали у заседу. Ипак, пољска војска је успела да храбро одбије подмукао напад непријатеља, као да је знала за заседу каже Пољска хроника. У тој бици, која се десила 18. октобра, Хенрик је погинуо.

У фрагменту поглавља документа писаног у канцеларији у Кракову 31. децембра 1167. године говори о томе да је после Хенрикове погибије његова земља, пошто није имао наследника, подељена на три дела међу браћом Болеславом, Мјешком и Казимиром. Болеслав је добио Хенрикову импозантну престолницу Сандомјеж, говори фрагмент поглавља документа, са градом Лублином. Казимир је добио Висличку каштеланију, а Мјешко село Жарнув, Малогошч и Скрзино. Постоји вероватноћа да је Мјешко дао те области свом сину Стефану.

Дана 19. јуна 1167. или 1. марта 1168. године, вође племства Јакша од Мјехова и Сватослав од Лабедзова, дижу устанак у Јенджејову. Њих је подржала црква, скоро цело племство па и сам Казимир. Болеслав је онда, схативши шта се догађа, пожурио да се помири с братом, покушавши да што више удовољи племству, говори Пољска хроника.

Дана 14. октобра 1172. године цар Фридрих Барбароса поново је кренуо на Пољску, сад у циљу да Болеслава Високог прогласи великим војводом. Са њим су ишли кнез Бохемије и брат му Мјешко Плутоноги и син му Јарослав. О овој експедицији се говори у Прашком годишњаку. Болеслав и Мјешко су се спасли тако што су платили цару 8.000 гривна у замену на одустајање од освајања земље, а војска се потом повукла напустивши опсаду Влења и оставивши Легницу спаљену (Краковски годишњак).

Смрт

Дана 5. јануара 1173. године Болеслав је умро. Узрок смрти вероватно је била болест, јер према хроничару Винсенту Кадлубеком, он је умро не у старом већ у зрелом добу. Додуше, Болеслав је предодредио брата Мјешка за свог наследника, очекујући своју скору смрт. Сахрањен је у катедрали у Плоцку, али постоји вероватноћа да је сахрањен у Краковској катедрали.

Брак и породица

1136. или 1137. године Болеслав се оженио Вјачеславом-Анастасијом, ћерком Всеволода Мстиславича, кнезом Великог Новгорода. Према Кијевским летописаима венчање је одржано у Љахију. Деца рођена из овог брака била су:

• Болеслав (око 1150—1172)
• непозната кћерка (пре 1160 - ?)
• Вјачеслава (око 1160 - 2. јануар или 11./12. септембар 1212)
• Лешко Мазовски (око 1162—1186).

Дана 15. марта 1162. (могуће и 31. децембра 1167. године) умрла је Вјачеслава-Анастасија, а 31. децембра 1167. године Болеслав се оженио Маријом, женом непознатог порекла, са којом није имао деце.

Породично стабло

16. Мјешко II Пјаст, велики војвода Пољске

8. Казимир I Пјаст, велики војвода Пољске

17. Ричеза од Лотарингије

4. Владислав I Херман, велики војвода Пољске

18. Владимир I Велики, велики кнез Кијевске Русије

9. Марија Доброњега

19. Ана Порфирогенита?

2. Болеслав III Пјаст, велики војвода Пољске

20. Братислав I Пшемисл, кнез Бохемије

10. Вратислав II Пшемисл, краљ Бохемије

21. Јудит фон Швајнфурт

5. Јудита од Чешке

22. Андраш I, краљ Угарске

11. Аделаида од Угарске

23. Анастазија Јарославна

1. Болеслав IV Пјаст

12. Попо, гроф од Берга

6. Хајнрих, гроф од Берга

13. Софија

3. Салома фон Берг-Шелкинген

14. Диполд II, гроф од Кама

7. Аделаида од Ехингена

15. Лиутгарда од Церингена

Литература

• Magdalena Biniaś-Szkopek: Bolesław IV Kędzierzawy - książę Mazowsza i princeps. Poznań: Wydawnictwo Poznańskie. 2009. ISBN 978-83-7177-603-8.