Владимир I Велики

С Википедије, слободне енциклопедије
Владимир I Велики
St. Volodymyr.jpg
Свети Владимир, икона (Новгород, 16. век).
Пуно имеВладимир Святославич
Датум рођења958.
Место рођењаБудутин
Датум смрти15. јул 1015.(1015-07-15) (56/57 год.)
Место смртиБерестево
ДинастијаРјуриковичи
ОтацСвјатослав I Кијевски
МајкаМалуша
СупружникРогњеда Рогволодовна, Ана Порфирогенита и 5 жена којима историја није запамтила име
Потомствосинови: Вишеслав Новгородски, Изјаслав Владимирович, Јарослав Мудри, Свјатополк Окајани, Всеволод Владимир-Волински, Светослав Древљански, Мстислав Тмуракански, Борис, Глеб, Станислав Смоленски, Позвизд Владимир-Волински, Судислав Псковски; кћерке: Предслава, Премислава, Мстислава, Доброњега-Марија и још 5 кћери којима нису забележена имена
велики кнез Кијевске Русије
Период978 - 1015.
ПретходникЈарополк I Кијевски
НаследникСвјатополк I Кијевски

Владимир I Велики, Владимир Свјатославич, Свети Владимир или Владимир Крститељ (9581015) је био велики кнез Кијева, који је прешао на хришћанство 988. године и после тога је покрстио целу Кијевску Русију[1]. У народној епици се поистовећује са ликом Владимира Црвеног Сунца. Слави се као равноапостолни и у православљу и у католичанству[2] - 15. (28). јула и у Саборима Галицких, Псковских, Кијевских и Волинских светитеља.

Порекло[уреди | уреди извор]

Владимир је био најмлађи син Свјатослава I Кијевског (945—972)[3][4]. Свјатослав је одредио да Владимир буде владар Новгорода, а Јарополк да буде владар Кијева. Након Свјатослављеве смрти 972. избија сукоб међу браћом 976. године. Прво су се сукобили Јарополк и Олег. Владимир је изгубио Велики Новгород, па је побегао 977. у скандинавске земље, а у повратку у Отаџбину сакупља војску састављену од Варјага, Новгородаца, Чудза и изборско-псковских Кривича. Са њима креће против Јарополка[5].

На путу за Кијев тражио је руку Рогњеде, кћерке Рогволода, кнеза Полоцка. Према летописима, у тренутку када Владимир проси Рогњеду, она је већ испрошена, и то баш за Јарополка. Владимира одбија речима: Нећу да изујем робињиног сина, али за Јарополка хоћу, алудирајући на дворјанско порекло његове мајке. Владимир је напао Полоцк, освојио га, а по савету стрица Добриње силује Рогњеду пред њеним родитељима, а потом наређује да буду убијени и они и Рогњедина браћа[6][7][8]. Полоцк је био кључни град на путу за Кијев. После Полоцка заузима Смоленск. Кијев заузима 980. године, убија Јарополка и проглашава се великим кнезом Кијевске Русије[9].

Године паганске власти[уреди | уреди извор]

Крштење кнеза Владимира, Фреска

Поставши новим кијевским кнезом, Владимир се трудио да обновио старе идоле: Перуна, Хорса, Дажбога, Стрибога, Симаргла, Мокоша и Велеса, а постоје и докази да је овим божанствима приносио животињске и људске жртве. Постоје и подаци о интересовању претходног кнеза Јарополка према хришћанству, тако да је то могло да проузрокује Владимирову жељу да вратио паганске идоле у Кијев[10].

У Летописима тог времена говори се и о навикама Владимира пре примања хришћанске вере:

Био је Владимир побеђен љубомором, и имао је он жене […], а љубавница је имао 300 у Вишгороду, 300 у Белгороду и 200 на Берестови, у селу, које се сада назива Берестовоје. О био је несит у блуду, приводећи к себи удате жене и кварећи девојке.

Неки историчари су упоређивали кнеза Владимира са библијским царем Соломоном. У самом тексту Летописа давних година пише следеће: Јер је [Владимир] био женољубац, као и Соломон, јер је Соломон имао 700 жена, а конкубина 300[11].

Православни историчари тврде да је после крштења кнез ослободио од супружанских обавеза све паганске жене. Рогњеди је предложио да изабере мужа, али она је одбила и примила монашки постриг са именом Анастасија[12].

Покрштавање Русије[уреди | уреди извор]

Владимир на украјинској новчаници за 1 гривну.

У Летопису се помиње и избор вера, али оно носи карактеристике легенди. Наводно су на Владимиров двор долазили проповедници ислама, јудаизма, западног латинског хришћанства, али Владимир се одлучио за православље након разговора са једним грчим филозофом. Без обзира на клише у опису избора, у њему се ипак налази једно историјско зрно. Владимир је говорио Немцима који су долазили на двор: Вратите се назад, јер наши очи нису прихватали такву суштину'. У томе се могу видети одјеци догађаја из 962. године, када је немачки владар послао у Кијев епископа и свештенике по молби кнегиње Олге. Како нису били прихваћени у Русији, они су се једва спасили[13].

Детаљи о Крштењу, у којој тачно фази владања је Владимир примио крштење, да ли је то било у Кијеву, Васиљеву или Корсуну - изгубљени су у Кијевској Русији још на почетку XII века, када су настајали летописи о овом времену. Као датум Крштења Кијевске Русије традиционално се сматра летописна 988. година, иако историјски докази упућују на 987. годину као годину крштења самог кнеза Владимира, а 989. као годину Крштења Кијевске Русије[14].

У Кијеву је крштење прошло прилично мирно, док је у Новгороду, у којем је владао Владимиров стриц Добриња било побуна и устанака народа, који су гушени силом[15][16].

Владимир разговара са грчким филозофом о православној вери (руски летопис).

Кнез Владимир у уметности[уреди | уреди извор]

Лик кнеза Владимира често је инспирација многих уметника, како у прошлости, тако и данас. Његов поступак према Рогњеди тема је многих уметничких дела и дискусија.

У фолклору[уреди | уреди извор]

У епској поезији лик кнеза Владимира се повезује са ликом Владимира Црвеног сунца. У украјинској народној обредној поезији помињу се кнез и његова мајка Малуша[17].

У књижевности[уреди | уреди извор]

Своја дела су посвећивали кнезу Владимиру Теофан Прокопович (драма Владимир), Ј.Б. Књажњин, Ф.П. Кључарев, М.М. Херасков, А.С. Грибоједов и А.Н. Муравјов[18].

Радња Пушкинових Руслана и Људмиле смештена је у епоси Владимира Сунца.

У кинематографији[уреди | уреди извор]

  • Јарослав Мудри (1981; СССР), режисер - Григориј Кохан.
  • Легенда о кнегињи Олги (1983; СССР), режисер - Јуриј Иљенко.
  • Владимир Свети (1993; Русија), режисер - Јуриј Томошевски;
  • Сага древних Бугара (2004).
  • Викинг (2016; Русија), режисер - Андреј Кравчук.
  • Крштење Русије (2018; Русија) - документарна драма, режисер - Максим Беспали.
  • Рјуриковичи. Историја прве династије (2019; Русија) - документарна драма, режисер - Максим Беспали.

Лик кнеза Владимира је био и инспирација и за цртане филмове, почасне ордене, подигнути су му споменици у Русији, Пољској, Украјини, бројне улице данас носе његово име, популарни су и новчићи и поштанске маркице са његовим ликом.

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Рјурик
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Игор Кијевски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Свјатослав I Кијевски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Олга Кијевска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Владимир I Велики
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Малуша
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Андрей Сидорчик. „Викинг. 10 фактов из жизни князя Владимира Красное Солнышко”. Аргументы и факты. Приступљено 2017-07-12. 
  2. ^ Семененко-Басин И. В. Владимир Киевский // Католическая энциклопедия. — М.: Издательство Францисканцев, 2002. — Т. 1. — С. 1035.
  3. ^ Диба Ю. Історично-географічний контекст літописного повідомлення про народження князя Володимира Святославовича: Локалізація Будятиного села // Княжа доба. Історія і культура. Львів: Інститут українознавства ім. І. Крип'якевича НАН України. — Вип. VI. — С. 37-70
  4. ^ Диба Ю. Батьківщина святого Володимира: Волинська земля у подіях X століття (Міждисциплінарні нариси ранньої історії Руси-України). — Львів: Видавництво «Колір ПРО», 2014. — 484 с.: іл. — (Серія «Невідома давня Україна». — 1)
  5. ^ Олав Трюггвасон: Джаксон Т. Четыре норвежских конунга на Руси: из истории русско-норвежских политических отношений последней трети X — первой половины XI в. — М.: Языки русской культуры, 2002.
  6. ^ Лаврентьевская летопись в рассказе о смерти Бориса Всеславича полоцкого (1128).
  7. ^ Мачинский Д. А. Вновь открытые источники по истории Руси IX—XII вв. // Ладога первая столица Руси. 1250 лет непрерывной жизни. Седьмые чтения, памяти Анны Мачинской. — СПб.: Нестор-История, 2003. — С. 197.
  8. ^ Долгов В. В. Потаённая жизнь Древней Руси. Быт, нравы, любовь. — М.: Яуза, Эксмо, 2009. — С. 24—25.
  9. ^ Тимофеев В. П. Другое Слово о полку Игореве. ISBN 5-9533-1543-0
  10. ^ Cопоставление исторических персонажей с библейскими в летописании домонгольской Руси. Доклад аспиранта Исторического факультета Санкт-Петербургского государственного университета Д. Э. Ивкова, УДК 008 (94(47).02).
  11. ^ Cопоставление исторических персонажей с библейскими в летописании домонгольской Руси Доклад аспиранта Исторического факультета Санкт-Петербургского государственного университета Д. Э. Ивкова, УДК 008 (94(47).02).
  12. ^ Ольга Богданова. СВЯТОЙ ВЛАДИМИР И КРЕЩЕНИЕ РУСИ
  13. ^ М. Брайчевский, Утверждение христианства на Руси, гл. IV.
  14. ^ Владимир и крещение Руси. Интервью с И. Н. Данилевским в передаче «Дилетанты» на радиостанции «Эхо Москвы» // 15 января 2015 г.
  15. ^ Диба Ю. Інтерпретація Корсунської легенди в Будятицькій традиції вшанування Святого джерела // Старий Луцьк (Матеріали наукової конференції «Любартівські читання», 30-31 березня 2012 р.).- Луцьк, 2012.- Вип. 8.- С. 26-39 [1]
  16. ^ Терський С. Культ Св. Володимира у переказах та легендах Волині: Питання походження та поширення // Словянський вісник. Збірник наукових праць.- Рівне, 2012.- Вип. 13.- С. 108—111
  17. ^ Диба Ю. Образ матері святого князя Володимира Малуші в українській обрядовій поезії Архивирано на сајту Wayback Machine (14. новембар 2013)// Минуле і сучасне Волині та Полісся. Християнство в історії і культурі Володимира-Волинського та Волині. Науковий збірник. Випуск 47. Матеріали XLVII Всеукраїнської наукової історико-краєзнавчої конференції. — Луцьк, 2013. — С. 212—227
  18. ^ Гончарова О. М. Смысловое пространство русской культуры: Память. Традиция. Текст. — СПб.: Изд-во РХГИ, 2005. — С. 78; Минчик С. С. Грибоедов и Крым. — Симферополь: Бизнес-Информ, 2011. — С. 116—145; Хохлова Н. А. Об А. Н. Муравьеве и его поэтическом сборнике «Таврида» // Муравьев А. Н. Таврида. — СПб.: Наука, 2007. — С. 249—250.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Претходник:
Јарополк I Кијевски
Кијевска Русија
(980. — 1015.)

Наследник:
Свјатополк I Кијевски