Софија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили друго значење, погледајте чланак Софија (вишезначна одредница).
Софија
буг. София
Sofia 555.jpg
Колажни приказ градских знаменитости
Грб Софије Застава
Мото „Расте, но не старее“
(„Расте, али не стари“)
Основни подаци
Држава  Бугарска
Област Софија-престоница
Становништво
Становништво 1.263.328
Агломерација 1.370.000
Густ. нас. 2,378 ст./km2
Географске карактеристике
Координате 42°41′50″ СГШ; 23°19′24″ ИГД / 42.697222° СГШ; 23.323333° ИГД / 42.697222; 23.323333Координате: 42°41′50″ СГШ; 23°19′24″ ИГД / 42.697222° СГШ; 23.323333° ИГД / 42.697222; 23.323333
Надморска висина 550 m
Површина 492 km2
Софија на мапи Бугарске
Софија
Софија
Софија на мапи Бугарске
Остали подаци
Градоначелник Јорданка Фандакова
(од 2009.)
Поштански код 1000
Позивни број (+359) 02
Регистарска ознака С, СА (А, ААВ, АВС)
Веб-сајт sofia.bg

Софија (буг. София) је главни и највећи град Републике Бугарске. Има 1.370.000 становника (2011). Софија је и седиште два округа, града Софије и Софијске области, кога чине градска предграђа. 13.[тражи се извор] је по величини од главних градова Европске уније.

Географија[уреди]

Планина Витоша чини јужну границу Софије
Храм светог Александра Невског

Град Софија сместио се у крајње западном делу Бугарске, на свега 50 km од српске границе. Обала Црног мора је на око 450 km источно.

Као један од најстаријих градова у унутрашњости Балкана, Софија ову особеност дугује веома повољном положају. Заправо, град се налази на укрштању више важних саобраћајних праваца. Софија је смештена у средишњем делу пространог Софијског поља, које се везује клисурама и превојима ка Влашкој низији и Дунаву на северу, ка долини Мораве на западу, ка долини Струме и Егејском мору на југу и ка Тракији на истоку.

Софија спада у највише престонице Европе. Надморска висина града је 550 m, а околне планине досежу и преко 2000 метара. Најближа граду планина Витоша налази се непосредно јужно од града и висока је чак 2.290 m. И поред тога град је у равном Софијском пољу, које је затворено са свих страна планинама.

Кроз Софију протиче неколико малих река попут Владајске и Перловске, док највећа бугарска река Искар протиче источно од града. Околина града богата је минералним изворима и бањским лечилиштима.

Клима[уреди]

Клима Софије
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 17,8
(64)
22,0
(71,6)
27,5
(81,5)
30,3
(86,5)
34,0
(93,2)
38,0
(100,4)
41,0
(105,8)
39,4
(102,9)
36,1
(97)
33,9
(93)
25,5
(77,9)
20,1
(68,2)
41,0
(105,8)
Средњи максимум, °C (°F) 4,0
(39,2)
5,8
(42,4)
12,1
(53,8)
16,6
(61,9)
21,9
(71,4)
25,4
(77,7)
28,4
(83,1)
28,5
(83,3)
23,3
(73,9)
17,7
(63,9)
11,1
(52)
4,5
(40,1)
16,7
(62,1)
Просек, °C (°F) −0,5
(31,1)
1,1
(34)
5,4
(41,7)
10,6
(51,1)
15,4
(59,7)
18,9
(66)
21,2
(70,2)
21
(70)
16,5
(61,7)
11,3
(52,3)
5,1
(41,2)
0,7
(33,3)
10,6
(51,1)
Средњи минимум, °C (°F) −3,9
(25)
−2,2
(28)
1,6
(34,9)
5,6
(42,1)
10,1
(50,2)
13,3
(55,9)
15,5
(59,9)
15,4
(59,7)
11,2
(52,2)
6,7
(44,1)
2,2
(36)
−2,4
(27,7)
6,1
(43)
Апсолутни минимум, °C (°F) −24,0
(−11,2)
−25,0
(−13)
−16,1
(3)
−6,0
(21,2)
−2,0
(28,4)
1,4
(34,5)
4,0
(39,2)
3,9
(39)
−1,0
(30,2)
−6,0
(21,2)
−15,0
(5)
−20,0
(−4)
−25,0
(−13)
Количина падавина, mm (in) 28
(11)
31
(12,2)
38
(15)
51
(20,1)
73
(28,7)
75
(29,5)
63
(24,8)
51
(20,1)
38
(15)
35
(13,8)
48
(18,9)
40
(15,7)
571
(224,8)
Извор: worldweather.org, Погода и Клима

Историја[уреди]

Поглед на град
Дворац културе

Током времена је имала више имена. Остаци старог града су и данас видљиви.

Софија је прво била трачка насеобина по имену Сердика, названа по трачком племену Серди. У доба Античке Македоније ова област представљала је крајњи север грчке цивилизације. Рим ју је освојио 29. године нове ере, и постала је главни град провинције Dacia Mediterranea. Хуни су је уништили 447. Град је поново изградио византијски император Јустинијан и преименовао у Триадица. И Бугари су град називали Срјадец и Триадна - по светој Тројици. Стари лингвисти сматрају на основу истраживања да се у Софији и другим градовима "Дарданије" (до Солуна и Видина) говорио "Шопско-маћедонски дијалекат", за разлику од Пловдива до Црног мора где је прави "Бугарски дијалекат".

Бугари су први пут заузели Сердику 809. године и град убрзо добија бугарски карактер. По једном бугарском историчару, они су одувек имали две престонице: Трново је било столица владара, а Средец столица народна.[1] Срби и Бугари су град назвали Средац (Средец), који се по Византинцима називао "Средица" што одговара имену "Сердица". Баш град Софија је додирна тачка два православна народа Срба и Бугара, чија је историја вековима, битисањем на истом простору и страдањем од истог азијатског непријатеља, превише испреплетена, да би се превидела или заборавила. Под Бугарима је име града било првобитно Средец, а касније је званично промењено у Софија (што на грчком значи „мудрост"). Грађани Средца и Турци су град преименовали - дали "калуђерско име" по тамошњој цркви, коју је назидао српски краљ Милутин.[2] Током касног средњег века град је захваљујући удаљености од царског Цариграда постао средиште бугарске власти, а тиме значајно трговачко и занатско средиште. Град је освојен 1180. године из руку Византије (Грка) од стране Стефана Немање и угарског краља Беле трећег. Због смрти жене Бела се вратио на свој двор, а Немања је наставио своја освајања.[3] Софија је град налазећи у "Старој Србији брдима на Средац", био у држави Стефана Немање, за коју се сматрало да од ње Срби нису имали сјајнију, моћнију и богатију. [4] На крају 13. века област Дарданија са софијском територијом, чинила је центар српске државе до турског освајања.[5] Српски краљ Милутин је у Средцу подигао највелелепнију цркву, по угледу на цркву Св. Софије у Цариграду. По њој је и сам град тада називан Софија. То је била саборна црква средачка, у којој је ктитор краљ Милутин, био у крипти сахрањен. Испунио му је завештање син Стефан Дечански, и три године после његове смрти, дао да се мошти пренесу из Скопља. Краљ је прво био сахрањен у скопском храму, својој задужбини посвећеној празнику Успењу Пресвете Богородице.[6] Средац је једно време био престоница краља Милутина. За време Турака, средачка саборна црква (је изгледала јадно): "је само гробница, која је уполак у углу једне баште."[7] По писању бугарског листа "Камбана" 1916. године - дочекао је светац да му "суде" Бугари, њихова шовинистичка влада. Дуго се крило да се у Софији заиста налазе мошти српског свеца. Њихове књиге и медији су писали о неком неименованом "краљу", све до Првог светског рата. Тада се на путу мржње према главном непријатељу Србији, нашао један од највећи православних ктитора храмова. Намеравали су да његове мошти (после дуге трпељивости - а као недостојног)избаце из његове задужбине, цркве зване "Свети Краљ". Успели су само толико да га "гурну у забачени кут", а цркви силом наметну старо име - "Света Недеља".[8] После потписивања мировног уговора на крају рата, мошти српског краља Милутина су изнете из крипте, и са великим пијететом у ћивоту постављене, са десне стране поред олтара. За цркву Светог Краља везује се један ужасан догађај из 1925. године, као и једно православно чудо. Бугарски терористи из друштва "Македонствујушћи" су извршили атентат у храму пуном народа, за време црквене службе, 16. априла у 15.30 часова поподне. Поставили су терористи "паклену машину" горе, између торња и олтара, која је експлодирала. У том невероватно смишљеном масакру учињеном из политичке и личне освете, погинуло је на светом месту, чак 150 људи а 200 било тешко рањено. Мада је страдао силан народ, и црква тешко оштећена, напола срушена - десило се велико чудо - само свете мошти су остале недирнуте.[9] Мошти Св. краља Милутина се и данас налазе у центру Софије, у храму Св. Недеље, који је одувек због њега, био место ходочашћа истинских православаца. На присуство краља Милутина у бугарској престоници подсећала је Србе песма са стиховима: "...Па испод Витоша Средац ил' Софија / где још лежи тело Душановог деда / А с Витоша вила на Србе изгледа..." [10] Други српски светац Св. Ђорђе Кратовац, родом из Кратова, спаљен је у граду Средецу.[11] Чешки барон Вратислав је на пропутовању 1591. године свратио у Софију, за коју пише: "То је велика и многољудна варош. У њој живи беглербег (румелијски) од Грчке. Варош је некад стојала под влашћу угарских краљева, а после под влашћу деспота или кнежева Србије, док је та владарска кућа трајала.[12] По српској епској песми у граду Средцу (Софији) владао је властелин Грчић Манојло.[13] Драгаш и Константин српски властелини су пре Косовске битке, изгубили Средац. Софију је 1382. освојило Османско царство, и постала је главни град турске провинције Румелије. Под Турцима Софија је доживела "најцрње дане", окупирана била безмало пет векова. У Софији је било увек становника Срба, али се о томе мало зна. Тако су 1852. године српску књигу "Дечански првенац", купили Јованче Ђорђевић и Василије Константиновић ученик, за свог деду Хаџи Нешу трговца софијског. Софију су ослободили Руси 1878. Следеће 1879. године Софија је проглашена главним градом кнежевине Бугарске. За потребе нове државе изглед града је радикално промењен за све 2-3 деценије добивши потпуно "европске" црте. Током овог времена град је доживео и нагли економски и демографски успон. Током Другог светског рата, Совјети су освојили Софију и пронемачку Бугарску. После тога је успостављена нова комунистичка држава, а град је наставио са растом и развојем. После отварања Бугарске ка Западу и демократизације друштва државу су захватили турбулентни процеси приватизације праћени великим привредним пропадањем и исељавањем становништва. Међутим, Софија је као главни град прошла много боље од остатка државе.

Становништво[уреди]

Парламентарни трг у средишту Софије са Спомен-Храмом Светом Александру Невском

Жером-Адолф Бланки, пролазећи кроз Софију, пише да је 1841. Софија бројала више од 20.000 становника.[14]

По званичном попису из 1999. године град Софија је имала 1.246.651 становника и густину насељености од 917 становника/км2. Огромна већина градског становништва били су етнички Бугари (96%) православне вероисповести. Остатак су Роми (1,5%), Турци и Руси.

Као цела Бугарска и Софија има веома негативан природни прираштај, али високо досељавање становништва из других делова земље надокнађује природне губитке. И поред тога може се рећи да је последњих деценија година град у стагнацији по броју становника у поређењу са брзим растом након Другог светског рата.

Привреда[уреди]

Новоградња у Софији

Софија је главни центар бугарског економског живота. Производни сектор представља преко 800 великих фабрика које између осталог производе металске, производе од текстила, гуме, и коже. Поред тога ту су и штампарска индустрија и електронска индустрија. Софија је такође и финансијско средиште земље, седиште Бугарске националне банке, бугарске берзе, као и неких од највећих бугарских комерцијалних банака (попут Булбанке, ДСК банке и Уједињене бугарске банке). Грађевина, трговина и саобраћај су такође важни сектори локалне економије.

Саобраћај[уреди]

Са својим стратешким положајем, Софија је важан центар међународних железничких и ауто-рута. Сви главни типови саобраћаја (осим воденог) постоје у граду који има 8 железничких станица, Центар за контролу лета и аеродром. Три транс-европска саобраћајна коридора пролазе кроз град: 4, 8 и 10.

Јавни саобраћај је добро развијен и важан за економију града. Чине га метро, аутобуси, трамваји и тролејбуси. Преко 15 000 таксија има дозволу за рад а на територији града регистровано је и преко 800.000 приватних аутомобила. Убрзан раст града у последњој деценији истиче лоше генерално стање инфраструктуре.

Градске знаменитости[уреди]

Богословски факултет у Софији

У граду има 16 универзитета, међу којима су Технички Универзитет као и Универзитет Софијски „Свети Климент Охридски“, основан 1888.

Ова православна метропола има и мноштво цркава, међу којима су значајније црква Светог Ђорђа, Свете Софије, Црква свете Недеље (или Светог Краља, позната по томе што у њој почивају мошти српског краља Стефана Милутина) и патријаршијска катедрала, Храм Александра Невског.

Занимљивости[уреди]

Неки бугарски националисти претендују на територију Србије до Велике Мораве , коју називају Бугарска Морава [15] , док надбискуп барски и примас Србије Марин Бици 1610. године у свом путопису Софију и Ћипровце смешта у Србију. [16]

Референце[уреди]

  1. "Србски летопис", Пешта 1846. године
  2. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1877. године
  3. Милан Милићевић: "Кнежевина Србија...", Београд 1876. године
  4. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1870. године
  5. "Правда", Београд 1917. године
  6. "Тежак", Београд 1898. године
  7. "Србски летопис", Пешта 1846. године
  8. "Велика Србија", Солун 1916. године
  9. "Време", Београд, 18-20. април 1925. године
  10. "Отаџбина", Београд 1888. године
  11. "Балкански рат у слици и речи", Нови Сад 1913. године
  12. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године
  13. Вук Ст. Караџић: "Српске народне песме, скупио их и на свијет издао...у којој су песме јуначке из најстаријих времена", Беч 1846. године
  14. Жером Адолф Бланки, Voyage en Bulgarie pendant l’année 1841, pp. 185: Sophie est bâtie en bois (...) On y compte plus de vingt mille habitants.
  15. Толева, Теодора (2016). Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације, 1896-1908. Београд: Филип Вишњић. 
  16. Бици, Марин (1985). Искушења на путу 1610. године, стр.102. Будва: Општински архив Будва и Лексикографски завод Црне Горе. 

Галерија[уреди]

Поглед са хотела "Москва".

Извори[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]