Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи била је скупштина одржана у Новом Саду 25. новембра 1918. године, која је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.^[1]

Распад Аустроугарске

Све до 1918. године, целокупно подручје Баната, Бачке и Барање било је у саставу Краљевине Угарске, која се налазила у склопу двојне Аустроугарске монархије. На тим просторима постојало је пет угарских жупанија: Барањска, Бачко-бодрошка, Торонталска, Тамишка и Карашко-северинска. Крајем Првог светског рата, у Будимпешти је 31. октобра 1918. године дошло до политичког преврата, чиме је био убрзан процес распада Аустроугарске монархије. Након капитулације аустроугарске војске (4. новембар) и потписивања Београдског примирја (13. новембар), српска војска је запосела целокупну област Баната, Бачке и Барање, све до линије Арад-Сегедин-Суботица-Баја-Печуј. Потом је 16. новембра у Будимпешти проглашено укидање монархије и стварање Мађарске Народне Републике, чиме је историјска Краљевина Угарска престала да постоји.

У таквим околностима, разни народи Аустроугарске су на основу права на самоопредељење приступили остваривању својих политичких тежњи, било путем непосредног прикључивања својим матичним државама (Италијани, Пољаци, Румуни) или путем удруживања ради стварања нових држава (Чеси, Словаци и Русини, односно Срби, Хрвати и Словенци).

Сазивање скупштине

Током новембра 1918. године, подручје Баната, Бачке и Барање је по одредбама Београдског примирја запосела војска Краљевине Србије. У исто време, поред питања о организацији војне и цивилне управе покренута су и комплексна питања о будућем политичком статусу тих области. Политички прваци различитих народа на тим подручјима имали су специфичне ставове о кључним питањима. Мађарски политичари су се надали да ће све три области остати у саставу новопроглашене мађарске државе, док су се румунски прваци надали прикључењу банатских жупанија Краљевини Румунији. Локални немачки политичари су се опредељивали према промењивим приликама, док су представници Словена (Буњевци, Русини, Словаци, Срби, Чеси, Шокци и остали) тежили ка уједињењу у оквирима нове словенске државе, чију би окосницу представљала Краљевина Србија.

Иако је српско и остало словенско становништво долазак српске војске сматрало ослобођењем, локлана жупанијска администрација се и даље налазила под утицајем мађарских и немачких чиновника, услед чега су српски политички прваци приступили стварању народних одбора као нових органа власти, чиме је у разним срединама успостављена контрола над радом постојећих административних структура. Најзначајнију улогу у том процесу имао је Српски Народни Одбор из Новог Сада, који је предузимао кораке у циљу обједињавања и међусобног усклађивања рада свих народних одбора на подручју Баната, Бачке и Барање.

У том циљу, донета је одлука о избору посланика за Велику народну скупштину, а према прогласу објављеном 17. новембра, право гласа имали су Срби, Буњевци и остали Словени, оба пола, са навршених двадесет година. Посланици су бирани по општинама, по један посланик на хиљаду грађана, а изабрани су на јавним зборовима, акламацијом.^[2]^[3]

Након успрешно спроведених избора, сазвана је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која је одржана 25. новембра 1918. године у Новом Саду, уз присуство 757 делегата, од којих је било 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 6, Немаца, 3 Шокца, 2 Хрвата и 1 Мађар.

Велику народну скупштину отворио је гркокатолички прота Јован Храниловић као најстарији посланик по годинама. Посланици скупштине заступали су 211 општина из Баната, Бачке и Барање, а седници су присуствовали и представници Срема, чланови СНО Нови Сад, као и српски и француски официри који су се затекли у Новом Саду. Пошто је завршено конституисање Скупштине, председавање је преузео др Игњат Павлас, који је најавио Јашу Томића, председника СНО Нови Сад, као предлагача главних одлука. Јаша Томић се најпре краћим говором обратио овом историјском скупу, а потом је прочитао предлоге, које је Скупштина прихватила, прогласивши присаједињење тих области Краљевини Србији.

Велика народна скупштина је такође донела и одлуку о формирању покрајинских органа власти, формиравши „Велики народни савет” као главно представничко тело од 50 чланова, а за чијег је председника изабран др Славко Милетић, док је као главно извршно тело формирана „Народна управа за Банат, Бачку и Барању” са повереницима за разне ресорне послове, а за председника тог тела изабран је др Јован Лалошевић.

Одлуке скупштине

Изводи из одлука Скупштине:

Молимо владу братске Србије, да на Конгресу мира заступа наше интересе.
Прикључујемо се Краљевини Србији, која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама, него и свима словенским па и несловенским народима, који с нама заједно живе.
Несрпским и несловенским народима, који остају у нашим границама, обезбеђује се свако право, којим желе да као мањина очувају и развијају своје народно биће.
Банат, Бачка и Барања у границама, које повуче Антантина балканска војска, проглашује се данас 12. (25) новембра 1918. на Великој народној скупштини на основу узвишеног начела народног самоодређивања отцепљеним, како у државно-правном, тако и у политичком и привредном погледу од Угарске.
Због тога Народна скупштина поставља Велики народни савет, којем је извршни орган Народна управа.
Народни савет чине 50 чланова, изабрани из ове Народне скупштине. Народни савет доноси потребне уредбе и наредбе, поставља Народну управу и врши надзор над њом.
Народна управа управљаће означеном територијом на основу начела потпуне слободе и равноправности за све народе. Сваки грађанин има неоспорно право, да на свом матерњем језику општи са свима властима.
Седиште Великом народном савету и Народној управи је Нови Сад.

Спровођење одлука

Након одржавања Велике народне скупштине и конституисања „Великог народног савета” и „Народне управе за Банат, Бачку и Барању”, нови органи су приступили спровођењу кључних одлука. У том циљу, успостављена је сарадња са државним властима Краљевине Србије, чиме је започео процес интеграције ових области. Када је 1. децембра 1918. године у Београду проглашено стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, подручја Баната, Бачке и Барање су као део Краљевине Србије ушла у састав новостворене државе, задржавши у првом периоду одређени степен самоуправе, до марта 1919. године.

Види још

Референце

^ Димић 2001, стр. 30-31.
^ Микавица 2005, стр. 194.
^ Дан када су први пут гласале жене из Суботице („Политика”, 20. децембар 2016)

Литература

Бјелица, Слободан (2018). „Радикалска концепција присаједињења Војводине Србији 1918. године” (PDF). Култура: Часопис за теорију и социологију културе и културну политику. 159: 11—26.
Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
Касаш, Јована (2018). „Самоопредељење темишварских Срба да се присаједине Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца” (PDF). Култура: Часопис за теорију и социологију културе и културну политику. 159: 37—50.
Крестић, Василије (2013). Срби у Угарској 1790-1918. Нови Сад: Матица српска.
Микавица, Дејан (2005). Српска Војводина у Хабсбуршкој монархији 1690-1920: Историја идеје о држави и аутономији пречанских Срба. Нови Сад: Stylos.
Микавица, Дејан (2017). Српска политика у Војводини 1526-1918. Нови Сад: Завод за културу Војводине.
Његован, Драго (1993). Присаједињење Срема, Баната, Бачке и Барање Србији 1918. (1. изд.). Нови Сад: Музеј Војводине.
Његован, Драго (2001) [1993]. Присаједињење Срема, Баната, Бачке и Барање Србији 1918: Документи и прилози (2. доп. изд.). Нови Сад: Музеј Војводине.
Његован, Драго (2004). Присаједињење Војводине Србији: Прилог политичкој историји Срба у Војводини до 1921. године. Нови Сад: Музеј Војводине.
Његован, Драго (2017). Документи о присаједињењу Срема, Баната, Бачке и Барање Србији 1918. Нови Сад: Музеј Војводине.
Његован, Драго (2018). Присаједињење Војводине Србији 1918. Нови Сад: Музеј Војводине; Школска књига.
Попов, Чедомир; Попов, Јелена (2000). Аутономија Војводине - српско питање (2. доп. изд.). Сремски Карловци: Кровови.
Radojević, Mira (1996). „Srpsko-hrvatski spor oko Vojvodine 1918-1941” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 14 (2): 39—73.
Харди, Ђура (2018). „Бачки Русини и Јован Храниловић у данима присаједињења Војводине Краљевини Србији 1918.” (PDF). Култура: Часопис за теорију и социологију културе и културну политику. 159: 70—92.
Хорват, Александар (2013). Барања 1918-1922. Нови Сад: Мало историјско друштво.
Хорват, Александар (2018). „Барања у време новосадске Велике народне скупштине и стварања југословенске државе 1918. године” (PDF). Култура: Часопис за теорију и социологију културе и културну политику. 159: 93—110.

Спољашње везе

[FOOTNOTEДимић200130-31-1] Димић 2001, стр. 30-31.

[FOOTNOTEМикавица2005194-2] Микавица 2005, стр. 194.

[3] Дан када су први пут гласале жене из Суботице („Политика”, 20. децембар 2016)

[1]

[2]

[3]