Власи у средњовјековној Босни
Власи у Босни и Херцеговини су балканско становништво које поријеклом води од Илиро-романа и Трако-романа, као и других предсловенских романских народа.[1] Бавили су се трансхумацијом као сточари, пастири и фармери. Трговали су сточним производима. Влашки сир био је на угледу због своје масноће и високе цијене. Власи су са својим караванима чинили велики удио саобраћаја између унутрашњих и приморских градова, као што је Дубровник. Марко Вего наводи да у близини римских утврђења и споменика може утврдити влашка аутохтоност са влашким насељима именованим по влашким племенима, као што су Војнићи и Хардомиље. Богумил Храбак је подржао Вегове наводе, по којој су Власи у Захумљу претходили и Словенима и Турцима.[2] Доминик Мандић наводи да су се поједини Власи у Херцеговину доселили из Тесалије, Епира и Македоније прије османског освајања јужне Европе.[3] Такође тврди да су поједини дошли и са истока током ратова са Османлијама.[4]
Историја
[уреди | уреди извор]Власи у Босни се први пут помињу у повељи босанског бана Матеја Нинослава из око 1234. године. Извори из 1361, 1385, 1399, 1406, 1407, 1408. и 1417. године помињу их између осталог у вези са бановима и краљевима Босне.[2] Власи у Краљевини Босни за вријеме краља Твртка I сматрани су војним елементом.[5] Однос влашких катуна и феудалних посједа може се пратити од 14. вијека.[6] До 1382. били су под јурисдикцијом владара Босне, да би касније били додијељени великим земљопосједницима.[7] Однос Влаха и властелина указује да средњовјековна Босна није била компактна — неки влашки вазали (Глеђевићи) били су удаљени од краљевских посједа. Неки влашки вазали (Ненко Крајсалић, Радослав Боројевић) постали су вазали прилично касно, иако су Косаче петнаест година владале одређеним земљама у близини источне обале Неретве. Неки влашки вазали (Малеш) били су дијелом потчињени Павловићима, а дијелом Косачама, иако су радили на посједима Косача.[8]
Вукослава Пишчића је краљ Твртко I 1382. именовао за кнеза свих Влаха. Као први племићки земљопосједници, у Херцеговини се помињу Санковићи, са катуном Томић.[9] Када је Твртко I освојио дијелове Рашке и Зете 1409, постојало је око 100 катуна. Помињани су као Влацхорум цонгрегатионес ет цетус.[10] У околини Стоца и Жабљака било је толико Влаха да је крајем 15. вијека територија била позната као Доњи Власи. Горње Влахе је помињао само Мавро Орбин.[10]
У документима Дубровачке републике из 1376. и 1454. о трговини са Босном помињу се Влацхи ет Босгнани.[11] У документу Гргура Николића из 1418. јасно се разликују Власи, Срби и Дубровчани.[12] У документима из 14. вијека они се третирају као пастири с планина које раздвајају Хрватску и Босну.[13] Наводи се да је нека група Влаха у 14. вијеку мигрирала у Загору и Цетинску жупанију у Хрватској, након чега је услиједила изненадна појава стећака на територији на којој су живјели.[14] У Цетинској жупанији се 1436. помињу Власи, Хрвати и Срби који су били дио посједа грофа Ивана Франкопана.[15] У вријеме друштвених немира, Власи су често бјежали на подручје Дубровника или Котора, служили војску у Дубровнику за вријеме османских освајања, а када су Османлије заузеле већи дио Херцеговине до 1472, поново су бјежали на дубровачку територију.[16]
Према Сими Ћирковићу, етницитети које се јављају у средњовјековним текстовима из Босне укључујућу називе као што су „Бошњанин”, „Влах”, „Латин” и „Србин”.[17]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Вего 1957, стр. 128; Мужић 2010, стр. 19; 120–121.
- ^ а б Мужић 2009, стр. 319.
- ^ Мужић 2010, стр. 202, 204.
- ^ Мужић 2010, стр. 122.
- ^ Мужић 2010, стр. 203.
- ^ Куртовић 2011а, стр. 648.
- ^ Куртовић 2011а, стр. 694.
- ^ Куртовић 2011а, стр. 694–695.
- ^ Куртовић 2011а, стр. 649–650..
- ^ а б Вего 1957, стр. 128.
- ^ Мужић 2010, стр. 230.
- ^ Вего 1957, стр. 128–129.
- ^ Мужић 2009, стр. 318.
- ^ Мужић 2009, стр. 318–319; Мужић 2010, стр. 219.
- ^ Ћирковић 2004, стр. 117.
- ^ Вего 1957, стр. 129.
- ^ Ћирковић 2020, стр. 330.
Литература
[уреди | уреди извор]- Вего, Марко (1957). Насеља босанске средњевјековне државе (на језику: хрватски). Свјетлост. Приступљено 16. 11. 2021.
- Мужић, Иван, ур. (2010). Власи у старијој хрватској хисториографији (на језику: енглески). Музеј хрватских археолошких споменика. ИСБН 978-953-6803-25-5. Приступљено 16. 11. 2021.
- Мужић, Иван (2009). „Власи и старобалканска преткршћанска симболика јелена на стећцима”. Старохрватска просвјета (на језику: хрватски). III (36): 315—349. ИССН 0351-4536.
- Куртовић, Есад (2011а). „Есад Куртовић, Сениори херцеговачких влаха, „Хум и Херцеговина кроз повијест. Зборник радова с међународнога знанственог скупа одржаног у Мостару 5. и 6. студенога 2009”, Хрватски институт за повијест, Загреб 2011, 647-695.”. Хум и Херцеговина кроз повијест. Зборник радова с међународнога знанственог скупа одржаног у Мостару 5. и 6. студенога 2009 (на језику: хрватски): 646—695. Приступљено 16. 11. 2021.
- Ћирковић, Сима M. (2004). Тхе Сербс (на језику: енглески). Wилеy. ИСБН 978-0-631-20471-8. Приступљено 16. 11. 2021.
- Ћирковић, Сима (2020). Живети са историјом (на језику: енглески). Хелсиншки одбор за људска права у Србији. ИСБН 978-86-7208-217-3. Приступљено 15. 11. 2021.
