Трансхумација
| Трансхумација | |
|---|---|
 Кретање оваца на путу у Централном масиву у Француској | |
| Нематеријално културно наслеђе | |
| Регион | Аустрија, Грчка, Италија Европа и Северна Америка |
| Светска баштина Унеска | |
| Листа уписа | УНЕСКО |
| Унеско ознака | 01470 Репрезентативна листа нематеријалног културног наслеђа човеченства |
| Датум уписа | 2019. |
| Локација уписа | https://ich.unesco.org/en/RL/transhumance-the-seasonal-droving-of-livestock-along-migratory-routes-in-the-mediterranean-and-in-the-alps-01470 |
Трансхумација или трансхумантно сточарство [1] (према фр . transhumant, од trans- + лат. humus - земља) [2] представља сезонско кретање људи и стоке између сталних летњих и зимских пашњака, што је типично за Медитеран. Најчешће се користи у овчарству, а укључује два смера кретања, током топлијег дела године одлази се у више планинске пределе, а у хладнијем делу године спушта се у низијска, котлинска подручја. Узгајивачи стоке углавном имају пребивалиште у нижим пределима. Током паше у планинама живе у сезонским насељима где се баве и пољопривредом.
Трансхумација је 2019. године уврштена Унескову листу нематеријалног културног наслеђа света.[3]
Облик сточарства
[уреди | уреди извор]У Хрватској се овај облик сточарства користио у Лици, Приморју и унутрашњости Далмације . Лички овчари задржавали су се на велебитским пашњацима од јуна до јула, а због оштре климе зими би се спуштали у Приморје. На пролеће су обални сточари одлазили у подножје Велебита где су обрађивали земљу, а лети би одвели стоку на испашу у брда, изнад 1000 метара надморске висине, да би се на јесен вратили у стална насеља. У Загори и Равним котарима пастири би ишли у групама са стадима у сезонска насеља на јужном Велебиту, Биокову или Динари . У сезонским насељима сакупљало се млеко од којег се касније правио сир. [2]
Нематеријално културно наслеђе
[уреди | уреди извор]Године 2019. трансхумација је уписана на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства[4] као заједничка номинација Аустрије, Грчке и Италије. Од 2023. на листи земаља у којима се ова пракса спроводи су Албанија, Андора, Аустрија, Хрватска, Француска, Greece, Италија, Луксембург, Румунија и Шпанија.[3]
Готово иста пракса позната је и у Србији, под називима бачијање или уздиг и уврштена је 2024. године на листу нематеријалног културног наслеђа Србије.[5] Пракса је, под називом бачијање, позната и у Северној Македонији, на Шар-планини.[6] Под термином издиг и данас се практикује у Црној Гори.[7]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Transhumanca ili transhumantno stočarstvo, proleksis.lzmk.hr, preuzeto 11. listopada 2014.
- ^ а б Transhumantno stočarstvo, enciklopedija.hr, preuzeto 11. listopada 2014.
- ^ а б „UNESCO - Transhumance, the seasonal droving of livestock”. ich.unesco.org (на језику: енглески). Приступљено 2025-03-17.
- ^ „UNESCO - Decision of the Intergovernmental Committee: 14.COM 10.B.2”. ich.unesco.org (на језику: енглески). Приступљено 2025-03-17.
- ^ „Сезонске сеобе стоке – издиг, здиг / бачијање”. nkns.rs. Приступљено 17. 3. 2025.
- ^ Милосављевић, С. М. (1928). „БАЧИЈАЊЕ НА ШАР-ПЛАНИНИ” (PDF). Гласник Скоиског научног Друштва. 19: 210—236.
- ^ „Stočarima još 211.000 eura za izdig stoke na katun”. RTCG - Radio Televizija Crne Gore - Nacionalni javni servis. Приступљено 2025-03-17.
