Пређи на садржај

Вук Мандушић

С Википедије, слободне енциклопедије
Вук Мандушић
Биста Вука Мандушића на Цетињу
Лични подаци
Место рођењаДалматинска Загора, Османско царство
Датум смрти31. јул 1648.
Место смртиЗечево, Османско царство
Војна каријера
СлужбаМлетачка република
1645—1648.
ВојскаМорлачка војска
Чинcapo direttore de Morlacchi del territorio di Sebenico[1]
Учешће у ратовимаКандијски рат

Вук Мандушић (умро 31. јула 1648) био је capo direttore Морлачке војске, један од најистакнутијих харамбаша у Далматинској Загори, који се борио против Османског царства у Кандијском рату. Он је један од чувених јунака српске епске поезије. Петар II Петровић Његош обесмртио је Вука Мандушића у „Горском вијенцу”.

Рани и лични живот

[уреди | уреди извор]

Вука Мандушића су називали Морлахом или Влахом,[2] а његово родно мјесто је непознато, али генерално се сматра да је рођен негдје у Далматинској Загори.[2] Неколико мјеста у залеђу данашње Шибенско-книнске жупаније се сматра могућим мјестима рођења, међу којима су: Рупе код Скрадина, према усменој традицији коју је 1756. године сачувао франачки монах Андрија Качић Миошић,[3][4] и Петрово поље.[5] Пошто је Вук Мандушић опјеван у Његошевом дјелу, које је из 19. вијека, дјело је било под утицајем додатних теорија,[2] да је из Велестова и да је хајдуковао у Котарима[6][7] или да су поријеклом из Тетова (данашња Северна Македонија), прије него што су се населили у Средску код Призрена,[8] док остали трвде да је то друга особа са истим именом.[7]

Усвојио је свог нећака Тадију Вранчића,[2][9] који се касније потписивао као Мандушић. Након Вукове смрти Тадија га је замијенио на мјесту команданта шибеничких ускока.[9]

Крајем фебруара 1648. године, упао је у млетачку Далмацију са Власима из Петровог поља, гдје је борбе водио око пет мјесеци.[10]

Каријера

[уреди | уреди извор]

Током Кандијског рата (1645—1669), била је потребна чврста организација, са официром који је био командант неколико харамбаша.[9] У почетку је ова позиција била неутврђена.[9] Свештеник Стјепан Ш/Сорић се наводио као governator delli Morlachi, Петар Смиљанић као capo, Вук Мандушић као capo direttore, Јанко Митровић као capo principale de Morlachi, Јован Драчевац као governator и многи други.[9] „Ускочка” или „морлачка” војска имала је мање од 1.500 бораца.[11]

Прве информације о Мандушићу датирају из фебруара 1648. године, када се помиње млетачки напад на Дрниш и Книн, у коме је Мандушић имао значајну улогу. У марту и мају исте године, учествовао је у ослобађању Клиса и Кључа (са 175 бораца). Млетачки командант Леонардно Фосколо спомиње Мандушића у свом обавјештењу од 3. јула због пљачкања Кључа и и осменске територије.[12]

Фосколо 11. јула спомиње златну медаљу коју је Стјепан С/Шорић добио исте године у јуну, иако је храбар војник и има нешто присташа, не може да рачуна на послух, јер са војницима није дарежљив,[13] док би за капетана Мандушића дошла друга колајна једнака Шорићевој, а он је занаго заслужује, то би њему приштедило горчину искључења, а нацији би послужило на велику утјеху, јер је он на Крајини цијењен више него иједан други.[14]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Aubin 1974, стр. 243.
  2. ^ а б в г Десница 1991, стр. 89—97.
  3. ^ Matić 1942, стр. 24, 492–493.
  4. ^ Mandušić 1998, стр. 37.
  5. ^ Историски записи 1948, стр. 37.
  6. ^ Томовић 1999, стр. 514.
  7. ^ а б Стварање 1964, стр. 701.
  8. ^ „Презимена, село Средска (Призрен) - Порекло”. Порекло (на језику: српски). 5. 5. 2012. Приступљено 27. 12. 2017. 
  9. ^ а б в г д Прилози 1958, стр. 111.
  10. ^ Прилози 1954, стр. 78.
  11. ^ Samardžić, Radovan (1981). Istorija srpskog naroda, Volume 3, Part 1. Srpska književna zadruga. 

    Ускочку војску, у којој укупно није било ни 1.500 људи, предводили су, поред осталих, харамбаше Петар Смиља- нић, поп Стеван Суботић (Сорић) и калуђер Петроније Селаковић.
  12. ^ Desnica 1998: vlaški kapetan Mandušić, iskušan u svim potrebama, doista vrlo hrabar, ali ujedno i smotren, što je neobično svojstvo kod ljudi njegova kova
  13. ^ Desnica (b) 1998: da bi taj znak vanredne ljubavi prema tom licu, mogao da oneraspoloži koga drugog koji služi jednako kao on (Šorić) ako ne i bolje od njega, jer iako je Šorić hrabar vojnik i ima nešto pristaša, ne može da računa na posluh, jer sa vojnicima nije darežljiv.
  14. ^ Desnica (c) 1998: Kad bi za kapetana Mandušića došla druga kolajna jednaka Šorićevoj, a on je zanago zaslužuje, to bi njemu prištedilo gorčinu isključenja, a naciji bi poslužilo na veliku utjehu, jer je on na Krajini cijenjen više nego ijedan drugi.

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вук_Мандушић&oldid=28563639”