Книн

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Книн
Knin Croatia 01.jpg
Поглед на Книн са тврђаве
Административни подаци
Држава  Хрватска
Жупанија Шибенско-книнска
Становништво
Становништво
 — 2011. 10.633
 — густина 29,95 ст./km2
Агломерација (2011.) 15.407
Географске карактеристике
Координате 44°02′30″ СГШ; 16°11′56″ ИГД / 44.04163° СГШ; 16.19880° ИГД / 44.04163; 16.19880Координате: 44°02′30″ СГШ; 16°11′56″ ИГД / 44.04163° СГШ; 16.19880° ИГД / 44.04163; 16.19880
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина 355 км2
Книн на мапи Хрватске
Книн
Книн
Остали подаци
Градоначелник Марко Јелић
Поштански број 22300

Книн је град у Хрватској у Шибенско-книнској жупанији. Према резултатима пописа из 2011. у граду је живело 15.407 становника, а у самом насељу је живело 10.633 становника.[1]

Книн је од 1991. до 1995. године, током рата у Хрватској, био главни град Републике Српске Крајине.

Географија[уреди]

Книн се налази у средњој Далмацији, 15 km југозападно од границе са Босном и Херцеговином (село Стрмица).

Удаљеност Книна од већих градова:

У селу Топољу источно од Книна, испод водопада на речици Крчић, налази се извор реке Крке.

По опису из 1838. године варошица Книн се налази на десној обали реке Крке, где се у њу улива поток Бутижница. Околина Книна је плодна равница звана Косово поље.[2]

Историја[уреди]

У историји, име Книн се први пут спомиње у 10. веку од стране византијског цара Константина VII Порфирогенита, у његовом дјелу De administrando imperio (Управљање царством), као центар округа Тнена. Његово латинско име је било ' ' ' Ticinium ' ' '.[3] Но живот је у ужем и ширем подручју Книна много старији, што показују бројни археолошки налази. Неки сматрају да је на том месту био антички град "Ардуба", који је разорио римски војвода Германик. Книн је у прошлости био утврђени град који је по положају, одбрамбеној снази и наоружању био најмоћнија тврђава у Далмацији. Од оснивања, Книн се бранио од многих непријатеља о чему сведочи добро очувана книнска тврђава са чврстим бедемима. Браниоци су тврђаву стално дограђивали према тадашњим одбрамбеним потребама.

Неколико римских гробова откривених испод тврђаве и остаци архитектуре на брду Спас потврђују да је ту било римско насеље.

У доба ране хрватске државе ту је повремено боравиште народних владара (Трпимир, Мунцимир, Светослав Суроња, Стјепан Држислав, Дмитар Звонимир и Петар Свачић). Године 1075. хрватски краљ Крешимир је град проширио и уздигао. Након погибије краља Петра Свачића 1097. и уласком у персоналну унију са Угарском 1102, Книн губи статус престонице.

Године 1312. Младен, син Павла Субића (Шубић) био је бан Кнински, Скрадински идр. Ујединили су се 1322. године Шибенчани и Трогирци пришли су Млетачкој држави која је уништила Младенове бродове на мору. Затим је у Книн дошао са војском мађарски краљ Карољ и заробио бана Младена и одвегао у ропство мађарско.[4]

Године 1514. Турци су безуспешно опседали Книн, па су са великим људским губицима одступили. Готово два века је под Турцима, а 11. септемба 1688. године заузимају га Млечани и држе све до 1797. године. Западно од Книна уздиже се средњовековна тврђава подигнута средином 10. века, коначни је изглед добила почетком 18. века., када је вештачким просеком подељена од брда Спас, које се на њу надовезује са северне стране. Тврђава је једна од највећих фортификацијских грађевина у Далмацији. Подељена је на горњи, средњи и доњи град, који су међусобно повезани дрвеним мостовима. Најстарији је горњи град на северном делу тврђаве, док су средњи и доњи град саграђени у касноме средњем веку. У почетку 18. века на градњи зидина книнске тврђаве радили су и домаћи мајстори Иван Мацановић и његов син Игњатије. Мост преко реке Крке је био веза са варошицом. Книнску трвђаву је 1647. године преотео од Турака, млетачки генерал Фдоколо.[2] Тврђава се иако сигурна док су је држали Французи, предала без борбе Аустријанцима 1813. године.

Француски генерал Мармонт је 1808. године изградио камени пут дуг 100 италијанских миља од Книна до Неретве. Книн је иначе био раскрсница неколико путева. Стара далматинска пруга Книн-Сплит дуга 102 километра завршена је 1880. године. Жељезничка пруга звана "личка" између Грачаца и Книна, дуга 63 километра, започета још 1912. године, када је отворена крајем јула 1925. године повезала је Загреб са морем.[5] Пруга Огулин-Книн грађена је током Првог светског рата. Унска пруга између Бихаћа и Книна је почела да се гради 1936. године.

Место Книн је половином 19. века било седиште истоименог среза, са 22.000 становника, од којих је било 19.000 православних Срба. Сам град Книн као варошица имао је 1838. године само 719 грађана.[2] Године 1850. ту је установљен срески суд и постављен судија. Годишњи вашар у Книну је одржаван 15. јуна (1847), па 13. јуна (1853).[6]

Ту су се Срби почели насељавати још од Косовске битке; понајвише из Босне и Старе Србије. Године 1846. у варошици на савијутку реке Крке, на њеној десној страни било је 65 кућа. Срба је било много у околини, а мало у самом граду.

Духовни живот[уреди]

Парох книнскопољски био је 1796. године поп Јосиф Новаковић. Вуков српски речник набавиле су 1818. године книнске проте, Петар Добријевић и Петар Сабљић.[7] Четири стотине книнских Срба није имало цркву, већ су били оријентисани на околину. Крајем априла 1857. године добили су са највишег места у држави, дозволу да могу градити православну цркву у Книну.[8] Проблем су правиле градске власти не дајући погодну локацију за њу. По допису из 1858. године у Книну још није било ни православне цркве, ни пароха а ни српске школе. Активирана је у то време Фондација Макарија Вукадиновића некадашњег пароха на Косову пољу далматинском. Оставио је 4000 ф. од којих би се отворила школа у Кистању и учитељ издржавао. Молили су међутим Книњани да се из Кистања ту пренесе школа, чијег би учитеља сами издржавали.[9] У самом Книну је око 1860. године било 50 српских домова, чији су житељи били подељени између Врбничке и Книнскопољске парохије. У Задарској православној дијецези био је Кнински протопрезвират.[10] Српска православна црква у Книну посвећена Покрову Пресвете Богородице је подигнута између 1864-1866. године. Остварила се вековна жеља парохијана за својом богомољом. Они су до тада морали ићи у неку од околних сеоских храмова на богослужење. Од 400 Срба у Книну, највише се жртвовао мештанин трговац Теодор Синобад, који није жалио ни труда ни трошка.[11] Створени су услови тек након Мађарске буне 1848-1849. године. Обезбеђене су биле финансије за градњу 1857. године али није било локације обезбеђене. Већи проблем је дакле било тражење места за цркву. Црквена општина није могла да се договори ни са варошком општином, а ни са појединцима. Ни интервенција министра Баха није била довољна. На нарочиту препоруку барона Филиповића, у договору са намесником, бароном Мамулом, аустријски цар је послао на дар 500 ф. Рад око будуће цркве кренуо је 1860. године. Потом је одређен 1863. године додатни издатак из државне касе од 11.900 ф.[12], а на ту суму су додали прилог сами Книњани - 1.000 ф. Од тог износа кренула је градња; темељи су освећени на Томину недељу 1864. године. Црква у византијском стилу била је грађена 16 месеци, а за то време стизали су бројни прилози из Беча, Трста, Дубровника, Обровца итд. Велике заслуге током градње имали су црквени тутори Лазо Рашковић и Стеван Вујатовић. Црква је имала основу крста, са кубетом и четвороугаоним звоником у којем су три звона. Освећење прве српске цркве у градићу је извршено 31. августа 1866. године. У опремању цркве учествовали су многи дародавци, Петар Миовић из Дрниша дао је највеће звоно а Јованка Стипчић из Шибеника је поклонила полијелеј.[13]

Школство и култура[уреди]

У доба илиризма у Книну, је 1865. године Народна странка побиједила на изборима. Први начелник Книна из редова хрватског народа је био др Ловро Монти (1834-1898). Адвокат Монти био је Србин католик, који се искрено залагао за српску ствар, па су га Срби из околине подржали за градоначелника Книна и заступника на Далматинском сабору, те царевинском већу у Бечу. Помагао је Србе оружјем, муницијом и храном током Херцеговачког устанка. Као градоначелник је штитио ћирилицу, отварао народне школе и радио на јачању слоге између Срба и Хрвата.[14] Петрановићева студија о Богумилима, купована је 1867. године и од стране Книњана. Листу су предводили Хрвати, градоначелник Монти и фра Боно Млинар, а остатак публике чинили су Срби: поп Илија Војводић парох книнскопољски, Илија Бућин ц и к чиновник, Спиридон Вујиновић српски учитељ и трговци - Александар Катић и Шпиро Саблић.[15] Када је 1867. године Радић објавио књигу о газдовању српског народа, исту су наручили у Книну: Сима Тодоровић црквени тутор и "Народна (српска) читаоница".[16] Књигу псалама које је превео Острожински купили су 1868. године претплатници из Книна, Хрвати и Срби: Јован Јурниш, Анте Ципин учитељ, Санко Марин, фра Добросрећко Млинар, фра Добросрећко Марић, др Ловре Монти, Александар Катић и Михаил Драгојловић.[17] Ђорђе Омчикус из Книна је био 1875. године претплатник новосадског листа "Глас народа". Милан Јовић се претплатио 1882. године на "Српску независност" и "Српче" листове који су излазили у Београду.

Претплату за новосадски "Школски лист" у износу од 3 ф. послао је 1862. године Саво Белановић из Книна. Белановић је био политички вођа Срба у Далмацији. Српска школа у Книну је поново отворена 1876. године, заслугом Мис Ирби. Када је 1883. године вршена реорганизација школске организације у Далмацији, одређен је српског школског надзорника, за школске срезове Шибеник и Книн, учитељ и равнатељ (управитељ) српске народне школе у Книну, Јосиф Калинић.[18]

У 16. веку писањем се бавио П. Зоранић из Книна. Петар Кнежевић редовник Св. Фрање, родом из Книна, око 1765-1773. године је писао "Муку Исукриста".[19] У тврђави је био смештен Музеј хрватских старина (данас Музеј хрватских археолошких споменика у Сплиту), основан 1893.

Двадесети век[уреди]

Након првог свјетског рата Книн је ушао у састав Краљевине СХС, а од 1939. године је дио Бановине Хрватске.

Током Другог свјетског рата, у априлу 1941. су га окупирали Италијани. Град је мјесец дана касније номинално припао НДХ, али је де фацто био под италијанском влашћу која је штитила Динарску четничку дивизију под командом попа Момчила Ђујића. С друге стране, велики број Книњана се прикључио партизанском покрету. Године 1943, након капитулације Италије, Книн су окупирали Нијемци. Њихов гарнизон и Ђујићеве снаге је, пак, крајем 1944. у Книнској операцији поразио Осми далматински корпус НОВЈ и заузео Книн.

Године 1991. проглашена је Република Српска Крајина, чији је Книн био главни град. У војној операцији Олуја, 5. августа 1995, Хрватска војска заузима Книн и околину стављајући га под контролу Републике Хрватске, протеравајући већинско српско становништво.

Становништво[уреди]

По попису из 2001. године, у општини Книн Хрвати чине 76,5% становништва, а Срби 20,8%.

По попису становништва из 1991. године, предратна општина Книн имала је 42.954 становника и то:

  • Срби — 37.888 (88,20%)
  • Хрвати — 3.886 (9,04%)
  • Југословени — 502 (1,16%)
  • остали — 678 (1,60%)

Национални састав града Книна (општине)[уреди]

година пописа укупно Срби Хрвати Југословени остали
2011. 15.407 3.551 (23,05%) 11.612 (75,37%) 0 (0%) 244 (1,58%)
2001. 11.128 1.269 (11,40%) 9.546 (85,78%) 0 (0%) 188 (1,68%)
1991. 12.331 9.867 (80,01%) 1.660 (13,46%) 381 (3,08%) 423 (3,43%)
1981. 10.933 6.516 (59,59%) 1.701 (15,55%) 2,421 (22,14%) 295 (2,69%)
1971. 7.300 4.972 (68,10%) 1.686 (23,09%) 343 (4,69%) 299 (4,09%)

Попис 1991.[уреди]

На попису становништва 1991. године, насељено место Книн је имало 12.331 становника, следећег националног састава:

Попис 1991.‍
Срби
  
9.867 80,01 %
Хрвати
  
1.660 13,46 %
Југословени
  
381 3,08 %
Црногорци
  
43 0,34 %
Словенци
  
40 0,32 %
Муслимани
  
24 0,19 %
Роми
  
15 0,12 %
Македонци
  
11 0,08 %
Мађари
  
10 0,08 %
Албанци
  
6 0,04 %
Грци
  
6 0,04 %
Словаци
  
5 0,04 %
Русини
  
3 0,02 %
Италијани
  
2 0,01 %
Пољаци
  
1 0,00 %
Чеси
  
1 0,00 %
остали
  
4 0,03 %
неопредељени
  
132 1,07 %
непознато
  
120 0,97 %
укупно: 12.331

Насељена места са бројем становника, 1991.[уреди]

Подручје града Книна чине насељена места: Врпоље (536 ст.), Голубић (1.424), Книн (12.331), Книнско Поље (408), Ковачић (1.185), Љубач (172), Оћестово (351), Пађене (506), Плавно (1.720), Полача (1.586), Поткоње (198), Радљевац (387), Стрмица (1.334) и Жагровић (1.393).

Списак насеља општине Книн 1991.[уреди]

Биовичино Село, Бискупија, Вариводе, Врбник, Врпоље, Голубић, Гошић, Ђеврске, Ервеник, Жагровић, Звјеринац, Зечево, Ивошевци, Какањ, Кијево, Кистање, Книн, Книнско Поље, Ковачић, Колашац, Крњеуве, Љубач, Марковац, Модрино Село, Мокро Поље, Нунић, Орлић, Отон, Оћестово, Пађене, Плавно, Полача, Поткоње, Радљевац, Радучић, Рамљане, Риђане, Смрдеље, Стрмица, Уздоље, Цетина, Цивљане.

Управа[уреди]

На темељу изборних резултата од 15. маја 2005. власт у граду Книну формирала је коалиција ХДЗ-ХСЛС-ХБ-ХСП са 9 мандата од укупно 17 у скупштини општине. Осталих 8 мандата припадају Самосталној демократској српској странци. Градоначелница Книна је постала Јосипа Римац.

Значајни људи[уреди]

Галерија[уреди]

Панорама Книна сликана са книнске тврђаве. Лијево се налази насеље „Синобадова главица“, у средини је комплекс фабрике „Твик“. Ток ријеке Крке и стадион ФК Динаре приказани су десно.
Панорама Книна сликана са книнске тврђаве. Лијево се налази насеље „Синобадова главица“, у средини је комплекс фабрике „Твик“. Ток ријеке Крке и стадион ФК Динаре приказани су десно.

Спорт[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Попис становништва 2011.”. Државни завод за статистику РХ. Приступљено 16. 4. 2013. 
  2. 2,0 2,1 2,2 "Србскиј народниј лист", Будим 1839. године
  3. ^ "Србско-далматински магазин", Задар 1846. године
  4. ^ Василије Чокрљан: "Србски родољубац", Будим 1832. године
  5. ^ Време", Београд 1925. године
  6. ^ "Војвођанин", србско-народни календар, Беч 1853. године
  7. ^ Вук Ст. Караџић: "Српски рјечник...", Беч 1818. године
  8. ^ "Србски дневник", Нови Сад
  9. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1858. године
  10. ^ "Школски лист", Сомбор 1867. године
  11. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1857. године
  12. ^ "Даница", Нови Сад 1863. године
  13. ^ "Љубитељ просвештенија", Карловац 1866. године
  14. ^ "Бранич", Београд 1898. године
  15. ^ Божидар Петрановић: "Богомили", Задар 1867. године
  16. ^ Ђорђе Радић: "Вођа при газдовању српском народу", Нови Сад 1867. године
  17. ^ Огњеслав Утјешановић-Острожински: "Давидови псалми", Беч 1868. године
  18. ^ Школски лист", Сомбор 1883. године
  19. ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1871. године

Спољашње везе[уреди]

Литература[уреди]

  • Gelo, Jakov (1998). Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima. Zagreb: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. ISBN 978-953-6667-07-9.