Морлаци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са Морлаци (млетачки добровољци).
За друге употребе, погледајте Црни Власи.
Морлачки сељак из околине Сплита (1864)

Морлаци је био егзоним који се користио за руралне заједнице у Лици и Далматинској Загори. Термин је првенствено кориштен за влашке пастирске заједнице у планинама Хрватске и Млетачке републике од друге половине 14. до почетка 16. вијека. Касније, када се заједница налазила на млетачко-османској граници у 17. вијеку, термин се односио на словенско говорно становништво, претежно православно, а у мањој мјери католичко. Егзоним је престао да се користи крајем 18. вијека и добио је увриједљив смисао. Порастом националне свијести током 19. вијека, становништво далматиснке Загоре стекло је српску или хрватску националну свијест.

Етимологија[уреди]

Ријеч Морлак изведена је из италијанске ријечи Morlacco и латинских Morlachus или Murlachus, што је конгат грчке ријечи Μαυροβλάχοι, што у преводу значи „Црни Власи”. У неким редакцијама Љетописа попа Дукљанина из 16. вијека, за њих се користи назив Морлаци или Nigri Latini (Црни Латини).[1] Петар Скок је предложио изведеницу из латинског maurus и грчког maurós (црно), двоглас au и av указују на далмато-романски лексички остатак.[2]

Постоји неколико тумачења етнонима и фразе „моро/мавро/мауро власи”. Директар превод имена Моровласи на српски значи „Црни Власи”. Сматрало се да се „црно” односи на смеђу тканину њихове одјеће. Млетачко далматински историчар Иван Лучић из 17. вијека сугерише да је то заправо значило „Црни Латини”, у односу на „Бијеле Латине” у приобалним подручјима. Млетачки писац Алберто Фортис из 18. вијека у својој књизи „Viaggio in Dalmazia” (срп. Путовања по Далмацији; 1774), у којој је опширно писао о Морлацима, сматрао је да назив потиче од ријечи море, што би значи да су Морлаци Морски Власи. Хрватски писац Иван Ловрић из 18. вијека, разматрајући Фортисов рад, мислио је да је назив дошао из ријечи море и (в)лац(с)и (јаки, моћни),[3] додавајући да су Грци за Горњу Влашку користили назив Maurovlachia и да су Морлаци то име доњели са собом.[4][5] Румунски лингвиста Чичероне Погирк нуди слично тумачење које значи „Сјеверни Латини”, што је изведено из индоевропске праксе да се стране свијета означавају бојама.[6] Друге теорије указују да се назив односи на њихове кампове и пашњаке који се налазе на „црним” мијестима,[7][ко?] или да је деноним изведен из области ријеке Мораве,[7] или из Морејског полуострва,[8] или, према Доминику Мандићу, од афричких Мавра.[9]

Поријекло и култура[уреди]

Рани Морлаци били су романизовани аутохтони балкански народи, већином илирског поријекла. Етимологија егзонима указује на везу са Власима, али како је наведено у Фортисовом дјелу „Viaggio in Dalmazia”, они су у то вријеме говорили словенским језиком. Због миграција из разних дијелова Балкана, име је дато каснијим заједницама. Морлаци су били и православне и католичке вјероисповијести.

Фортис је примјетио физичку разлику између Морлака; они из околине Котора, Сиња и Книна углавном су били плавокоси, са плавим очима и широким лицима, док су они из околине Задварје и Вргорца углавном били смеђокоси са уским лицима. Били су и различите природе. Иако су често посматрали становнике из урбаних подручја као странце и „оне људе” из периферије[10][11]провидура, Ђорђи Гримани их описује као „дивље, али не несавладиве” природе, Едвард Гибон за њих каже да су „варвари”,[12][13] а Фортис је похвалио њихово „племенито дивљаштво”, морал, породицу и пријатељске врлине, али се пожалио на њихову упорност у очувању старе традиције. Открио је да су пјевали меланхоличке стихове епских пјесама о османској владавини,[14] чије је пјевање пратио традиционални једножичани инструмент гусле.[14] Током његови путовања, открио је оно што је сматрао „морлачком баладом”, Хасанагиницу.[14] Манфред Белер и Јозеф Лирсен идентификовали су културне особине Морлака са јужнословенским и српски етнотипом.[14]

Они су живјели као пастири и трговци, али и као војници.[15][16] Занемаривали су пољопрвиредне радове, углавном нису имали баште и воћњаке, осим оних који су природна расли, а посједовали су старе пољопривредне алатке. Ловрић описује ово као: „шта наши преци нису радили, нећемо ни ми”.[17][16] Стада морлачких породица су бројала од 200 до 600 јединки, док су оне сиромашне имале од 40 до 50, од којих су добијали млијеко и правили разне млијечне производе.[18][16] „Влашки” или „романски” традиционални систем бројања оваца у паровима (до — два, пато — четири, шасто — шест, шопћи — осам, зећи — десет) био је присутан у неким планинским областима далматинске Загоре, Буковице, Велебита и Ћићарије.[16][19][20]

Савременик Ивана Ловрића је забиљежио да су Морлаци били Словени, који су словенски боље говорили од Дубровчана (због растуће италијанизације далматинске обале).[21] Бошко Десница (1886—1945), након проучавања млетачких докуменатана, закључио је да Млечани нису разликовали Словене у Далмацији, и да је језик и писмо у региону означавано као Illirico (срп. илирски) или Servian (срп. српски).[22] Ловрић није правио разлику између Морлака/Влаха у Далмацији и Црној Гори, које је сматрао Словенима, и није му уопште сметала чињеница да су Морлаци претежно православни хришћани.[23] Фортис је примјетио да су сукоби између православних и католичких Морлака били чести.[24]

Историја[уреди]

Рана историја[уреди]

Прво помињање термина Морлаци десило се истовремено са појавом Влаха у хрватским документима из раног 14. вијека; мјесни свештеник на острву Крк 1321. године поклонио је земљиште цркви („до земље Кнеже, ке се зову влашке”), док су Власи 1322. године били савезници Младена II Шубића у бици у залеђу Трогира.[25]

У овим раним документима не постоји препознатљива разлика између термина Власи и Морлаци.[26] Употреба термина Морлаци први пут је потврђено 1344. године, када су Морлаци поменути у земљама око Книна и Крбаве током сукоба између грофова из породица Курјаковић и Нелипић.[27] Споразумом из 1352. годин којим је договорена продаја соли из Задра Мелтачкој републици, Задар задржава дио соли који Морлаци и други извозе копном.[28][29] Морлаци су 1362. населили, без дозволе, земљу око Трогира и користили је за испашу неколико мјесеци.[30] У статуту Сења из 1388. године, Франкопани помињу Морлахе и одређују количину времена коју су имали за испашу када сиђу са планине.[31] Морлаци су 1412. године заузели млетачку тврђаву Островица.[32] У августу 1417. године, млетачке власти су биле забринуте због „Морлаха и осталих Словена” из залеђа, који су били пријетља безбједности Шибеника.[33]

Рани Власи су вјероватно живјели на територији Хрватске и прије 14. вијека, који су били потомци романизованих Илира и предсловенског романског говорног становништва.[34] Током 14. вијека, морлачка насеља су већ постојала на већем дијелу данашње Хрватске, од острва Крк на сјеверу, око планина Велебит и Динара и дуж ријека Крка и Цетина на југу. Ти Власи, до краја 14. и 15. вијека, су престали, ако су икада и говорили, говорити својим романским језиком, или су барем били двојезични.[35] Када су прихватили словенски језик, једина „влашка” карактеристи која је код њих преостала било је сточарство.[36] Такозвани Истро-романи наставили су да говоре својим романским језиком на острву Крк и селима око Чепићког језера у Истри,[37] док су друге заједнице у планинама изнад језера сачувале штокавско-чакавско нарјечје са икавским изговором из јужног Велебита и подручја око Задра.[38][39]

Истро-романи, и остали Власи (Морлаци), населили су Истру (и планину Ћићарија), послије разних разорних епидемија куге и ратова између 1400. и 1600. године,[40] стигавши до острва Крк. Постоје помињања 1465. и 1468. године морлачког судије Герга Бодолића и влашког сељака Микуле, у Крки и Цриквеници.[41] Млетачка колонизација Истре (и Ћићарије) дошла је најкасније почетком двадесетих година 16. вијека,[40] а било је неколико случајева када су се Власи вратили у Далмацију.[42]

16. вијек[уреди]

Како су многи бивши становници хрватско-османског граничног појаса побјегли на сјевер или су их заробили османски осјавачи, те области су остале ненасељене. Аустријско царство успотавило је Војне крајине 1522, које су служиле као тамнон зоне према Османском царству.[43] У то вријеме, „Власи” су се налазили у османској, али и у аустријској и млетчкој војсци, и насељавали су обје стране.[44]

Неколико група Морлака је 1592. године имигрирало и затражило да се упосле као војни колонисти.[45] У почетку, постојале су тензије између тих досељеника и успостављених ускока.[45] Генерал провидур Кристофоро Валијер је 1593. године поменуо три народа који чине ускоке: „родом из Сења, Хрвати и Морлаци из турских дијелова”.[46]

Назив „Морлак” је постао и топоним; планина Велебит је названа Montagne della Morlacca (Морлачка планина), док је Велебитски канал добио назив Canale della Morlacca (Морлачки канал).

Од 16. вијека па надаље, историјски термин је мијењао значење, већином у млетачким документима, Морлацима се обично сматрају досељеници, и православци и католици, са подручја које је освојило Османско царство у западном Балкану (превенствено Босна и Херцеговина). Они су населили млетачко-османску границу, у залеђу приморских градова, а ступили су у млетачку војну службу почетком 17. вијека.

17. вијек[уреди]

За вријеме Кандијског (1645—1669) и Морејско рата (1684—1699), велики број Морлака је населио унутрашњој далматинских вароши, као и Равне Котаре. Они су имали велико војно искуство и познавали су локалну територију, а служили су као плаћени војници и у млетачкој и османској војсци.[47] Њихова активност је била слична ускочкој. За њихову војну службу додјељивано им је земљиште, као и ослобођење од пореза, а дата су им права која су их ослободила од пуног порезног закона (само 110 приноса), због чега су се многи придружили „морлачкој” или „млетачкој” војсци.[48]

У то вријеме, неке угледне морлачке војне вође, који су опјевани у епској пјесми, били су: Јанко Митровић, Илија и Стојан Јанковић, Петар, Илија и Фрањо Смиљанић, Стјепан и Марко Сорић, Вук Мандушић, Илија Пераица, Шимун Бортулачић, Божо Милковић, Станислав Сочивица и грофови Фрањо и Јурај Поседарски.[49][50][51] Иако су Морлаци отприлике подједнако били и православне и католичке вјероисповјести, породица Митровић Јанковић је била предводник православних Морлака, док је породица Смиљанић била предводник католичких Морлака.[49]

Након распада Млетачке републике 1797. године, и њеног нестанка из Далмације, термин Морлаци је нестао из употребе.

Насљеђе[уреди]

За вријеме просветитељства и романтизма, Морлаци су виђени као „модел примитивног словенства”[52] и „духови пастирске Аркадије”.[53] Привукли су пажњу путописаца из 17. вијека Жакоба Спуна и Џорџа Вилера,[54][55] као и писаца из 18. вијека Јохана Готфрида фон Хердера и Јохана Волфганга Гетеа, који су своје пјесма означили као „морлачке” (њем. Morlackisch).[56][57] На карневалу у Венецији 1793. године била је тачка о Морлацима, Gli Antichi Slavi, која је извођена, а 1802. године је поново приказан као балет Le Nozze dei Morlacchi.[57] На почетку 19. вијека, и даље су посматрани као реликвија из примитивне прошлости и синоним за варварски народ, инспирисали су научнофантастичног писца Херберта Џорџа Велса (Морлок),[13] док су везене женске ногавице подсјетиле Томаса Грејема Џексона на изглед жена америчких старосједилаца.[58] У 20. вијеку, Алис Ли Мок, као и многе друге жене путници, у свом филму о путовању из 1914. године „Delightful Dalmatia”, истиче живописни призор морлачких жена и мушкараца у својим народним ношњама, од којих задарски трг изгледа као сценска поставка и које изражавају жалост због доласка нове цивилизације.[58]

На Балкану је термин Морлак постао увриједљив, који указује на планинске људе — заостале људе, и сами Морлаци (Срби и Хрвати) су замрзили термин.[59][60] На хрватским пописима становништва није било појединаца који су се изјашњавали као Морлаци.[61]

Италијански сир Морлако, познат и под називима Морлак, Бурлах или Бурлако, добио је назив по морлачким сточарима и шумарима који су живјели у области Монте Грапа.[62][63][64]

„Морлаки” (итал. Morlacchi) италијанско је презиме, које и данас постоји. Људи који носе то презиме очигледно потичу од Морлака који су асимиловани у италијанско друштво.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Ivan Mužić (2011). Hrvatska kronika u Ljetopisu pop Dukljanina (PDF). Split: Muzej hrvatski arheoloških spomenika. стр. 66 (Crni Latini), 260 (qui illo tempore Romani vocabantur, modo vero Moroulachi, hoc est Nigri Latini vocantur.). »In some Croatian and Latin redactions of the Chronicle of the Priest of Duklja, from 16th century.« 
  2. P. Skok (1972). Etymological dictionary of Croatian or Serbian language. II. Zagreb: JAZU. стр. 392—393. 
  3. P. S. Nasturel (1979). Les Valaques balcaniques aux Xe-XIIIe siècles (Mouvements de population et colonisation dans la Romanie grecque et latine). Byzantinische Forschungen VII. Amsterdam. стр. 97. 
  4. Zef Mirdita (2001). Tko su Maurovlasi odnosno Nigri Latini u "Ljetopisu popa Dukljanina". 47. Zagreb: Croatica Christiana periodica. стр. 17—27. 
  5. Balázs Trencsényi; Michal Kopeček (2006). Late Enlightenment: Emergence of modern national ides. Central European University Press. стр. 62. ISBN 9637326529. »Jean François de Saint-Lambert (1716–1803) gave the thesis Greeks used the word Maurovlachia, i.e. Black Wallachia, for Upper Vallachia.« 
  6. Cicerone Poghirc (1989). Romanisation linguis tique et culturelle dans les Balkans. Survivance et évolution, u: Les Aroumains... Paris: INALCO. стр. 23. 
  7. 7,0 7,1 I Vlasi o Morlacchi, i latini delle alpi dinariche (на језику: италијанском). ilbenandante. Приступљено 2. 4. 2017. 
  8. Vladimir Mažuranić (1908—1922). Prinosi za hrvatski pravno-povjestni rječnik. Zagreb: JAZU. стр. 682. 
  9. Dominik Mandić (1956). Postanak Vlaha prema novim poviestnim istraživanjima. 18-19. Buenos Aires: Hrvatska misao. стр. 35. 
  10. Wolff (2002). стр. 126.
  11. Brookes, Richard (1812). The general gazetteer or compendious geographical dictionary (Morlachia). F.C. and J. Rivington. стр. 501. 
  12. Naimark & Case (2003). стр. 40.
  13. 13,0 13,1 Wolff (2002). стр. 348.
  14. 14,0 14,1 14,2 14,3 Beller (2007). стр. 235.
  15. Lovrić (1776). стр. 170–181.
  16. 16,0 16,1 16,2 16,3 Jelka Vince-Pallua (1992). Tragom vlaških elemenata kod Morlaka srednjodalmatinskog zaleđa. Volume 1, No. 1 April. Zagreb: Ethnologica Dalmatica: Faculty of Humanities and Social Sciences, Center for Ethnological Cartography, University of Zagreb. стр. 137—145. 
  17. Lovrić (1776). стр. 174.: Ciò, che non ànno fatto i nostri maggiori, neppur noi vogliam fare.
  18. Lovrić (1776). стр. 170-181.
  19. Mirjana Trošelj (2011). Mitske predaje i legende junovelebitskog Podgorja (Mythical Traditions and Legends from Podgorje in southern Velebit). Studia Mythologica Slavica 14. Zagreb: Slovenian Academy of Sciences and Arts, Ljubljana. стр. 346. 
  20. Tono Vinšćak (1989). Kuda idu "horvatski nomadi". 1. Zagreb: Studia ethnologica Croatica: Faculty of Humanities and Social Sciences, Center for Ethnological and Cultural Anthropology, University of Zagreb. стр. 9. 
  21. Fine (2006). стр. 360.
  22. Fine (2006). стр. 356.
  23. Fine (2006). стр. 361.
  24. Narodna umjetnost. 34. Institut za narodnu umjetnost. 1997. стр. 83. »"It is usual that there is perfect disharmony between the Latin and the Greek religions; neither of the clergymen do not hesitate to sow it: each side tells thousands of scandalous stories about the other" (Fortis 1984:45)« 
  25. Mužić (2010). стр. 10.
  26. Mužić (2010). стр. 14-17.
  27. Mužić (2010). стр. 10, 11.: Et insuper mittemus specialem nuntium…. Gregorio condam Curiaci Corbavie,…. pro bono et conservatione dicte domine (Vedislave) et comitis Johannis,….; nec non pro restitutione Morolacorum, qui sibi dicuntur detineri per comitem Gregorium…; Exponat quoque idem noster nuncius Gregorio comiti predicto quod intelleximus, quod contra voluntatem ipsius comitis Johannis nepotis sui detinet catunos duos Morolacorum…. Quare dilectionem suam… reget, quatenus si quos Morolacos ipsius habet, placeat illos sibi plenarie restitui facere…
  28. Listine o odnošajih Južnoga Slavenstva i Mletačke Republike. III. Zagreb: JAZU. 1872. стр. 237. »Prvi se put spominje ime »Morlak« (Morlachi) 1352 godine, 24. lipnja, u pogodbi po kojoj zadarsko vijeće prodaje sol Veneciji, gdje Zadar zadržava dio soli koju Morlaci i drugi izvoze, kopnenim putem.« 
  29. Mužić (2010). стр. 11.: Detractis modiis XII. milie salis predicti quolibet anno que remaneant in Jadra pro usu Jadre et districtu, et pro exportatione solita fi eri per Morlachos et alios per terram tantum…
  30. Mužić (2010). стр. 12.: quedam particula gentis Morlachorum ipsius domini nostri regis... tentoria (tents), animalia seu pecudes (sheep)... ut ipsam particulam gentis Morlachorum de ipsorum territorio repellere… dignaremur (to be repelled from city territory)... quamplures Morlachos... usque ad festum S. Georgii martiris (was allowed to stay until April 24, 1362).
  31. L. Margetić (2007). Statute of Senj from 1388. Volume 34, No. 1, December. Senj: Senjski Zbornik. стр. 63, 77. »§ 161. Item, quod quando Morowlachi exeunt de monte et uadunt uersus gaccham, debent stare per dies duos et totidem noctes super pascuis Senie, et totidem tempore quando reuertuntur ad montem; et si plus stant, incidunt ad penam quingentarum librarum.« 
  32. Mužić (2010). стр. 13.: Cum rectores Jadre scripserint nostro dominio, quod castrum Ostrovich, quod emimusa Sandalo furatum et acceptum sit per certos Murlachos, quod non est sine infamia nostri dominii...
  33. Fine (2006). стр. 115.
  34. Fine (2006). стр. 129.
  35. Mužić (2010). стр. 73 (I).: "As evidence Vlachs spoke a variation of Romanian language, Pavičić later in the paragraph referred to the Istro-Romanians, and Dalmatian language on island Krk."
  36. Mužić (2010). стр. 80.
  37. Mužić (2010). стр. 73.
  38. Mužić (2010). стр. 89.
  39. Josip Ribarić (2002). O istarskim dijalektima: razmještaj južnoslavenskih dijalekata na poluotoku Istri s opisom vodičkog govora (на језику: Croatian). Zagreb: Josip Turčinović. 
  40. 40,0 40,1 Carlo de Franceschi (1879). L'Istria: note storiche (на језику: италијанском). G. Coana (Harvard University). стр. 355—371. 
  41. Mužić (2010). стр. 14, 207.: Jesu prišli tužiti se na Vlahov, kojih jesmo mi postavili u konfi ni od rečenoga kaštel Mušća (Omišalj) na Kras, kadi se zove v Orlec imenujući Murlakov sudca Gerga Bodolića i sudca Vida Merkovića (...) Darovasmo crikvi sv. Marije na Crikvenici Vlaha, po imenu Mikulu, ki Vlah budući va to vrieme naš osobojni, koga mi dasmo crikvi sv. Marije na Crikvenici sa svu ovu službu, ku je on nam služil budno na našej službi.
  42. Mužić (2010). стр. 76-79, 87-88.
  43. Suppan & Graf (2010). стр. 55-57.
  44. Suppan & Graf (2010). стр. 52, 59.
  45. 45,0 45,1 Gunther Erich Rothenberg (1960). The Austrian military border in Croatia, 1522–1747. University of Illinois Press. стр. 50. 
  46. Fine (2006). стр. 218.
  47. Drago Roksandić (2004). Etnos, konfesija, tolerancija (Priručnik o vojnim krajinama u Dalmaciji iz 1783. godine) (PDF). Zagreb: SKD Prosvjeta. стр. 11—41. 
  48. Milan Ivanišević (2009). Izvori za prva desetljeća novoga Vranjica i Solina. Volume 2, No. 1 September. Solin: Tusculum. стр. 98. 
  49. 49,0 49,1 Boško Desnica (1950—1951). Istorija Kotarski Uskoka 1646–1749 (PDF). I—II. Venice: SANU. стр. 140, 141, 142. 
  50. Lovrić (1776). стр. 223.
  51. Drago Roksandić (2003). Triplex Confinium, Ili O Granicama I Regijama Hrvatske Povijesti 1500–1800 (PDF). Zagreb: Barbat. стр. 140, 141, 151, 169. 
  52. Wolff (2002). стр. 13.
  53. Naimark & Case (2003). стр. 41.
  54. Wolff (2002). стр. 128.
  55. Wendy Bracewell; Alex Drace-Francis (2008). Under Eastern Eyes: A Comparative Introduction to East European Travel Writing on Europe. Central European University Press. ISBN 9639776114. 
  56. Wolff (2002). стр. 190.
  57. 57,0 57,1 Naimark & Case (2003). стр. 42.
  58. 58,0 58,1 Naimark & Case (2003). стр. 47.
  59. Henry Baerlein. The Birth of Yugoslavia (Complete). Library of Alexandria. стр. 20—. ISBN 978-1-4655-5007-1. 
  60. Naimark & Case (2003). стр. 46.
  61. „Stanovništvo prema narodnosti, popisi 1971. — 2011.”. Приступљено 9. 4. 2017. ; „Croatian 2001 census, detailed classification by nationality”. 
  62. „Formaggio Morlacco” (PDF). venetoagricoltura.org (на језику: италијанском). Приступљено 9. 4. 2017. 
  63. „Morlacco del Grappa”. venetoformaggi.it (на језику: италијанском). Приступљено 9. 4. 2017. 
  64. „Grappa Mountain Morlacco”. fondazioneslowfood.com. Slow Food. Приступљено 9. 4. 2017. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]