Пређи на садржај

Власи (Романи)

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Власи (Балкан))
Влашки пастир у Банату, око 1837. године

Појам Власи (грч. Βλάχοι, лат. Valachi) представља назив за романизовано становништво на просторима југоисточне Европе.[1]

Током средњовековно и раног нововековног раздобља, исти појам је добио и друга значења, првенствено као ознака за посебну друштвену класу под називом власи (пише се малим словом). Стога етноним Власи не треба мешати са појмом власи, пошто је реч о појмовима са различитим значењима.

У пољском и мађарском језику, термини изведени из етнонима Власи односе се на Италијане. Етноним Власи у данашње вријеме означава народе који говоре источнороманским језиком и живе јужно од Дунава, на подручје данашње источне Србије, јужне Албаније, сјеверне Грчке, Северне Македоније и југозападне Бугарске, као аутохтоне етничке групе, а то су етнички Власи у Србији, Цинцари, Мегленски Власи и Истарски Власи.[2]

Термин је на Балканском полуострву постао синоним за друштвену категорију сточара, а био је кориштен и за нероманофоне народе, у скорашње време са негативним значањем на западном Балкану. Постоји влашка дијаспора и у другим европским земљама, нарочито у Румунији, као и у Северној Америци и Аустралији.[2]

Етнички Власи су првобитно идентификовани и описани од стране Георгија Кедрина током 11. века. Према једној теорији о пореклу, савремени Румуни, Молдавци и Цинцари пореклом воде од романизованих Дачана.[3] Према појединим лингвистичарима и другим научницима, источноромански језици потврђују опстанак Дако-романа у доњем току Дунава током Сеобе народа[4] и западнобалканског становништва познатог под називом Власи, које је пореклом водило од романизованих Илира.[5]

Данас, источнороманске говорне заједнице се процјењују на 26—30 милиона говорника широм свијета (укључујући румунску и молдавску дијаспору).[6] Све балканске земље имају аутохтоне романске мањине.

Етимологија и називи

[уреди | уреди извор]

Ријеч Влах/Власи етимолошки је изведена из етнонима келтског племена,[7] а у прагерманском је усвојена као *Walhaz, што значи „странац”, од *Wolkā-[8] (лат. Volcae, грч. Ouolkai).[9] Преко латинског, у готски као *walhs, етноним је преузнео значење „странац” или „романски говорник”,[9] а у грчком је усвојен као Βλάχοι, у словенским језицима као Влах, у мађарском као oláh/olasz итд.[10][11] Коријен ријечи је у њемачком усвојен за називе Велса и Валоније, на швајцарском њемачком за говорнике романша (Welsch), док је у пољском (Włochy) и мађарском (olasz) постао егзоним за Италијане.[12][9]

Историјски гледано, термин се користио прије свега за источнороманске народе, међу којима су најбројнији Румуни.[13][2] Свједочења из 13—14. вијека показују да, иако се на европском (чак и шире) простору они зову Власи, Румуни за себе користи ендоним Rumân/Român, од латинског Romanus (у сјећање на Рим).[12]

Преко њемачког и латинског, термин је почео да означава „странца” и на простору Балкана, гдје је у раном облику кориштен за романске говорнике, али је термин на крају преузео значење „сточар, номад”.[7] Романске говорне заједнице за себе користе ендоним Романи (Римљани).[14]

Током ране историје Османског царства на Балканском полуострву, постојала је друштвена класа власи на простору Србије и Македоније, сачињена од хришћана који су служили као помоћне војне снаге.[15] У Хрватској, термин је добио негативно значење и користио је се за Србе који, иако су били словенског поријекла, а добили су тај назив због православне вјере коју дијеле са Власима.[7]

Поједини румунски научници претпостављају да се појам Власи први пут јавио у Источном римско царству и да је касније проширен кроз германски и словенски свијет преко Нордијаца (нарочито Варјага), који су били у трговачкој и војној вези са Византијом током раног средњег вијека (видјети Блакумен).[16][17]

Данас, термин Власи се у науци користи за романске говорне заједнице на Балкану, нарочито оне у Грчкој, Албанији и Македонији.[18][19] У Србији термин Власи се такође односи на романске говорнике, нарочито оне који живе у источној Србији.[2] Цинцари користе ендоним Армани или Рамани, који етимолошки води поријекло од латинског Romanus. Мегленски Власи као ендоним користе македонски облик Вла.[2]

Употреба током средњег века

[уреди | уреди извор]
Види још: Историја Румуна и Цинцари
Карта која приказује „границу”, познату као Јиречекова линија, која раздваја латинска и грчка културна подручја (= писана подручја) у касној антици. Граница је више пута исправљана откривањем нових натписа.

Византијски историчари користили су термин Власи за говорнике латинског језика.[11][20][21]

Теофилакт Симоката, византијски историограф из 7. вијека, писао је о Blachernae у вези са неким историјским подацима из 6. вијека, током владавине византијског цара Маврикија.[22]

Први прецизни подаци о Власима били су о вези Влаха са ријеком Ринхос; изворни документ који садржи информације налази се у манастиру Констамонит.[23]

Из кодекса светогорског манастира Св. Пантелејмона, састављеном у другој половини прошлог столећа, стоји, између осталог, и следеће: "они који су живели око Дунава — Бугари, Морави (Срби и Власи) и Словени Илирије беху најзад просветљени светим крштењем током IX века за време автократора Михаила и славног патријарха Фотија".[24][25]

Јован Скилица византијски хроничар из XI столећа, бележи да су извесни Власи убили Самуиловог брата Давида. Реч је о догађају који се збио 976. године, на самом почетку побуне комитопула. Тада је Давид, најстарији син комеса Николе, страдао.[26][27]

Имена Blakumen или Blökumenn помињу се у нордијским сагама насталим између 11. и 13. века, у вези са догађајима који су се одиграли 1018. или 1019. године негде у северозападном делу Црног мора, а неки верују да су повезани са Власима.[28][29]

Василије II Бугароубица (976–1025), потукавши бугарског цара Самуила (976–1014), чиме се ослободио опасности која му је претила са севера, припојио је 1018. године те делове Византијском царству. Суочен с појавом Влаха, који су се борили против Византије, а који су били распрострањени по читавој Бугарској, он је настојао да их стави под надзор и на политичко-социјалном и на духовном плану. У ту сврху он 1020. године оснива засебну епископију за Влахе са седиштем у Врању, која је била под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Та влашка епископија била је намењена за све Влахе на Балкану. У хрисовуљи се, наиме, међу осталим чита: „исто тако, сви градови који су били заборављени повељом мојег величанства биће ипак подвргнути власти истога пресветог архиепископа који ће побирати порез од свих, па и од Влаха који живе распршени по читавој Бугарској“.[30][31]

Кекавмен (грч. Κεκαυμένος) знаменити византијски аристократа, војсковођа и писац из 11. века. Најпознатији је као аутор дела Стратегикон (око 1078. године) у којем нас обавештава о Власима. Обавештења о њима у Стратегикону се могу груписати у три скупине. Једну чине вести о учешћу Влаха у устанку против фискалних намета василевса Константина X Дуке 1066. године. Друга група података се односи на порекло влашке скупине, док трећа пружа кратку повест о пишчевом претку и заповеднику хеладских Влаха Никулици.[26][32]

Ана Комнина, која је завршила своју „Алексијаду“ 1148. године, наводи да је, када су Кумани прешли Дунав 1084. године, цар Алексије Комнин био обавештен о њиховом кретању од Пудиле[33], који је био влашки вођа. Истовремено су, међутим, Кумани сазнали пут кроз планинске превоје од (других) локалних Влаха.[34]

Нестор Летописац (око 1050 – око 1114), коме се традиционално приписује ауторство најзначајнијег историјског дела тог периода, Примарне хронике (Повест минулих лета) око 1113. године, помиње Влахе:

"Мађари су прошли поред Кијева преко брда које се сада зове Угарско, и стигавши до Дњепра, подигли су логор. Били су номади попут Половаца. Долазећи са истока, борили су се преко великих планина, и почели да се боре против суседних Влаха и Словена. Јер Словени су се прво тамо населили, али Власи су заузели територију Словена. Мађари су накнадно протерали Влахе, заузели њихову земљу и населили се међу Словенима, које су покорили."[35]

Арапски географ Ал-Идриси 1154 године који је за норманског краља Руђера израдио мапу света, описујући и Балканско полуострво, целу област од реке Мораве до реке Осам, која обухвата Поморавље и део западне Бугарске, Идриси назива: Гетулија, то јест земља Гета или Номада, како су их сицилијански трговци називали. Становници су били мешани Словени и Власи.[36][37][38]

Никита Хонијат (1155–1215) један од најзначајнијих византијских историчара и високи државни чиновник у свом делу  „Историја”око 1208 године, о догађају из 1164 године пише: "Али, баш када је Андроник почео да се осећа сигурним, мислећи да је умакао гоничима и стигао до граница Галиције ка којој је хитао тражећи уточиште, упао је у ловчеве замке. Ухватили су га Власи, који су чули гласине о његовом бекству, и повели га назад цару."[39]

Власи се такође помињу у Историји Јована Кинама, написаној у неком тренутку након 1176. године. Према Кинаму, они су били регрутовани за поход Лава Ватаца против Угарске 1166. године, јер се за њих говорило да су „колонисти доведени у давна времена из Италије“.[40][41]

Ослобођење Бугарске од византијске власти. 1186. г. устали су Бугари и Власи (Румуни) под вођством бојара Петра и Асена. Устанак је почео на северу Бугарске у неприступачним балканским планинама и убрзо захватио читаву земљу. Калојан је тежио да се ослони на Рим: закључио је уговор с Иноћентијем III и добио од њега титулу краља Влаха и Бугара (dominus Blacorum et Bulgarorum) за обећање да ће бугарску цркву потчинити папи.[42][43]

Ансберт аустријски хроничар из 12. века, најпознатији као вероватни аутор дела "Историја експедиције цара Фридриха"  (Historia de expeditione Friderici imperatoris), пише како су крсташе: "у самој великој бугарској шуми, у коју смо ушли напредујући из Браничева 15. јула 1189, у заседе поставили Грке, Бугаре, Србе и Влахе полуварваре, како би их из скривених места напали отровним стрелама а по наређењу Браничевског дукса и Византијског цара".[44]

Према средњовековној мађарској хроници Gesta Hungarorum („Летопис Мађара“), написаној око 1200. године, у време када су Мађари великог кнеза Арпада, освојили Карпатски басен, Панонију су насељавали Словени, Бугари и Власи, као и римски пастири (Sclavi, Bulgarii et Blachii, ac pastores Romanorum),[45] док се у Ердељу помињу Власи и Словени, као и влашки војвода Гелоу.[46]

Гервазије од Тилберија енглески учењак, правник и каноник у свом делу Otia Imperialia, написаном око 1211–1214. године за цара Отона IV, описујући исти простор који је пре њега Ансберт хроничар из 12 века назвао велика бугарска шума, пише да: "Од раздвајања Дунава па све до Константинопоља (Цариграда) има двадесет и четири дана хода према југоистоку. Прво се, наиме, наилази на бугарску пустињу, која је земља Влаха где су село Равно и село Ниш. На крају пустиње је град Средец, данашња Софија.[47]

Из путописа Вилијама од Рубрука фрањевачког фратара који је, уз подршку Луја IX од Француске, предузео мисију код великог кана Монголског царства, пише 1253 године: "Да, и преко Дунава такође, према Константинопољу, Влашка, која је земља Асенова, и мала Бугарска све до Славоније, сви плаћају данак Татарима."[48]

Шимон из Кезе (мађ. Kézai Simon) мађарски средњовековни хроничар 13. века, написао је Gesta Hunnorum et Hungarorum (Дела Хуна и Мађара) око 1283. године, где каже да су Секељи : "добили део у њој, али не у равници Паноније, него су са Власима у планинама имали удео судбине. Отуда се каже да су, помешани са Власима, користили њихова слова".[49]

Анонимов опис источне Европе (лат. Descriptio Europae Orientalis или, краће DEO) из 1310. године.

Овде треба истаћи да се између Македоније, Ахаје и Солуна, на великом простору, налази један веома бројан народ који се назива Власима. Они су некада били римски пастири и некада су живели у Угарској где су се, због изузетне плодности земље и бујности зеленила, налазили пашњаци Римљана. Али, када су их на крају Угри одатле отерали, побегли су у ове крајеве.[50]

У писму из 1345. године, које је папа Климент VI упутио угарском краљу Лајошу I, а у вези са конверзијом појединих Влаха, Угарске, Трансилваније, Влашке и Срема [Сремске земље][51], појављује се фраза „quod Olachi Romani” тј. да су „Власи Римљани”.[52]

У мађарској илустрованој хроници (лат. Chronicon Pictum), из 1358. године, аутора Марка Калтија (Kálti Márk) стоји да су: "Градови Паноније, Памфилије, Фригије, Македоније и Далмације, који беху исцрпљени честим опсадама Хуна, напустивши родну груду, пређоше преко Јадранског мора у Апулију пошто добише дозволу од Атиле, одбијајући да му служе; оставивши стада Власима, који су били њихови насељеници и остали добровољно као пастири у Панонији."[53]

1446. године, папа Евгеније IV обавештава све вернике да у Молдавији постоји бројна секта хусита, који су својим догмама заразили чак и један део становника Угарске. Из тог разлога, понтиф именује Фабијана од „Bachia“, викара редовника минорита из Босне, и његове наследнике, за доживотне инквизиторе против јеретика у Молдавији, Влашкој, Влахији преко Дунава, Бугарској, Рашкој и Славонији.[54][55]

Мартин Сегон (лат. Martinus Segonius Nouomontanus) истакнути српски хуманиста, писац и католички бискуп из 15. века. У свом извештају папи из 1480 године описује између осталог и Влахе:[56]

"Власи су планинци, дивљи род људи — они су богати само стадима стоке, а други дио, који је окренут Дарданцима, Македонцима и Трибалима, Срби, људи блаженог начина живота и питомијег и лијепог изгледа, зато што се простиру више ка југу и због многих путујућих трговаца."[57]

Од Сибиња слиједи Корона или Брашов, посљедњи град Трансилваније, који лежи уз планине, које дијеле исту покрајину од велике Влашке или Дакије.[58]

Она је код старих називана покрајином Дакијом, колонијом Римљана, отуда и њени домороци и у ово, чак, наше доба, служе се понекад латинским говором.[59]

Средину покрајине насељавау Власи, о којима Птоломеј тако доноси : "Они који леже између називају се Пикензи",[60] а горе у првом путопису доста је о овим речено. Остали народи сродни Македонцима су Срби, које исти аутор назива Дарданцима."[61]

Окупљање турске војске, након опсаде Смедерева 1513. године, из „Муслиманске историја Турака, преписане из њихових сопствених споменика [записа] у 18 књига“. дело Јохана Левенклауа (Johannes Löwenklau) из 1591. године.

Међу првима је стигао Мустафа-бег Зворнички, а одмах за њим су Бали-бегу у помоћ притекли Власи, који су насељавали смедеревски санџак.

Ипак, санџак-бег Зворника са својим четама, као и млади ратници које варвари зову делије, заједно са пешадијом Влаха из смедеревске провинције, једини се нису померали с места, већ су кренули напред на хришћане и ступили у борбу с њима.[62]

Из француског извора настао после 1595 године: „Према југу, она [Трансилванија] се додирује са Трансалпинима [Власима] и Србима, званим Словени, и Рашани, који су готово прави Власи, јер имају исти закон и сличне обичаје. Они су хришћани према обредима грчке цркве [православци]. Служе се италским језиком, али веома исквареним[а][63], и веома су ратоборни и снажни.”[64][65]

Петри Посини француски језуита, филолог и истакнути научник за грчки језик и византијску историју, о Власима из Алексијаде Ане Комнене око 1651. године, каже: "Blachi је име народа који насељава Горњу Мезију, који се данас зову Власи (Valachi)...".[66]

Евлија Челебија (1611–1682) један је од најславнијих османских путописаца. Његови путописи су од великог значаја за историографију. У опису града Фетислама (Кладова) из 1666 године каже да: "Сво становништво говори бошњачки и турски, а знају и влашки."[67]

Гроф Луиђи Фердинандо Марсиљи (1658–1730) био је италијански учењак и познати природњак, такође војно лице које је служило као изасланик у времену турских ратова. Марсиљи је мапирао комплетну Хабзбуршко-Отоманску границу, на дужини од 850 km. О Власима који су 1696 године око Дунава обитавали каже:

Власи се и обичајима и језиком разликују од Рашана, иако исповедају исту грчку религију и користе исте њихове илирске карактере (ћирилицу). Они почињу да насељавају обале Дунава које настају од огранака планина Хема и Карпата, и не воле да живе у равницама, осим у двема провинцијама, Влашкој и Молдавији. Заиста потичу од старих Римљана, и хвале се да су Римљани, те се исквареним именом зову Ruminest; а језик им је искварен латински или италски језик.[68]

Употреба током 18. и 19. вијека

[уреди | уреди извор]

Гашпар Петар Вињалић је навео податак да се разликују Власи од правих Влаха, Каравлаха, чији језик није словенски. Турци су тај назив користили као верски термин за православце.[69] Павле Ровински је записао да су Турци сваког хришћанина звали Влахом и сматрали су га недостојним да буде са њима равноправан.[70] Под Турцима ту мисли и на муслимане који су били на простору данашње Црне Горе, Србије, Херцеговине... Рудолф Хорват у књизи о Срему, пишући о селу Пачетин, наводи извештај краљевске Коморе (латински писан) из 1697, у којем пише да у том селу станују чисти Власи. Хорват у загради појашњава да су тада под именом Власи називани и Срби, а не само они Куцовласи, које су у Срему населили Турци.[71]

Приморски и горски Власи

[уреди | уреди извор]

У периоду сеобе народа на просторима југоисточне Европе, од 4. до 10. века, локално романизовано становништво се из угрожених провинција у унутрашњости повлачило према приморским областима, у којима се царска власт дуже одржала (првенствено у тамошњим градовима и на острвима) или се склањало у горске крајеве у дубљој унутрашњости, који су остали изван првих таласа досељавања других народа.[72][73][74]

Тиме су током раног средњовековног раздобља настале две специфичне групације романизованог становништва. Прву су чинили приморски Власи, односно источнојадрански Романи у приморским градовима и на остравима, од обала Истре на северозападу, преко Далмације и Превалитане, до обала Епира на југу. Другу групу су чинили горски Власи, односно Романи у планинским областима, од Епира и Тесалије на југу, преко Македоније и Мезије, до подунавских области на северу. Временом је начин живота те две групе постао веома различит: приморски Власи су се у својим градовима и на острвима бавили поморском трговином и привредом која се развијала у условима градског живота, док су се горски Власи бавили првенствено сточарством, усвојивши трансхумацију као облик живота (годишњи миграторни циклус условљен сточарским потребама). Иако је део романизованог становништва задржао свој романски идентитет, постепеним мешањем са суседним Словенима или Грцима временом је дошло и до појаве словенизације, односно хеленизације, што је довело до даљег сужавања романског корпуса, како у унутрашњости, тако и у приморским областима.[75][76][77][78]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Да су Рашани (то јест Срби, уп. Дантеову Рашку) „скоро прави Власи“ је наравно нетачно; истина је пак да у Србији (и у Бугарској) има (а више их је било!) много Румуна, и да после Гвоздених врата Дунав тече између две обале које су обе по језику румунске.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 67. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ а б в г д Vlach на веб-сајту Енциклопедија Британика (језик: енглески)
  3. ^ Fine 1991, стр. 10.
  4. ^ Bodea 1996, стр. 50.
  5. ^ Winnifrith 2002, стр. 44.
  6. ^ „PACE – Recommendation 1333 (1997) – Aromanian culture and language”. assembly.coe.int (на језику: енглески). 1997. Приступљено 10. 12. 2018. 
  7. ^ а б в Tanner 2004, стр. 203.
  8. ^ Ringe, Don (13. 1. 2009). „Inheritance versus lexical borrowing: a case with decisive sound-change evidence”. Language Log (на језику: енглески). Приступљено 10. 12. 2018. 
  9. ^ а б в Nuorluoto, Leiwo & Halla-aho 2001.
  10. ^ Daskalov & Marinov 2013, стр. 42—.
  11. ^ а б Ross, Kelley L. (2003). „The Vlach Connection and Further Reflections on Roman History”. www.friesian.com (на језику: енглески). The Proceedings of the Friesian School. Приступљено 10. 12. 2018. 
  12. ^ а б Pop 2009.
  13. ^ lPop 2009.
  14. ^ Darby 1956, стр. 34.
  15. ^ Sugar 1996, стр. 39.
  16. ^ Gherghel 1920, стр. 4—8.
  17. ^ Popa-Lisseanu 1944, стр. 78.
  18. ^ Demirtaş-Coşkun 2001.
  19. ^ Tanner 2004.
  20. ^ Armbruster, Adolf (1974). „Romanitatea Românilor: Istoria unei idei” (PDF) (на језику: румунски). Приступљено 11. 12. 2018. 
  21. ^ „NL26_1: Misunderstood History”. www.farsarotul.org (на језику: енглески). Приступљено 11. 12. 2018. 
  22. ^ Theophylactus (Simocatta) (1834). Theophylacti Simocattae historiarum libri octo (на језику: грчки). 
  23. ^ Xenopol, Alexandru Dimitrie (1896). Histoire des Roumains de la Dacie Trajane: depuis les origines jusqu'a l'union des principautés en 1859 (на језику: француски). Leroux. 
  24. ^ Zbornik radova Vizantološkog instituta, Vizantološki institut (Srpska akademija nauka i umetnosti) (1997). Ομορφοκκλησια : οι τοιχογραφιες του ναου του Αγιου Γεωργιου κοντα στην Καστορια (на језику: српски). Beograd: Naučno delo. ISBN 978-86-83883-13-4. 
  25. ^ Neos Hellēnomnēmōn (на језику: грчки). B. Grʹegoriadès. 1912. 
  26. ^ а б Cvetkovic, Milos (2018). „On the status of the Vlachs of Hellas in the theme system”. Zbornik radova Vizantoloskog instituta (на језику: српски). 55 (55): 45—64. ISSN 0584-9888. doi:10.2298/ZRVI1855045C. Архивирано из оригинала 07. 09. 2024. г. Приступљено 22. 01. 2026. 
  27. ^ Migne, J.-P. (Jacques-Paul) (1857). Patrologiae cursus completus ; omnium SS patrum, doctorum scriptorumque ecclesiasticorum. Harvard University. Parisiis. 
  28. ^ Spinei, Victor (1986). Moldavia in the 11th-14th Centuries (на језику: енглески). Editura Academiei Republicii Socialiste România. 
  29. ^ Lagerholm, Åke (1927). Drei lygisǫgur. Egils saga einhenda ok Ásmundar berserkjabana, Ála flekks saga, Flóres saga konungs ok sona hans. Herausgegeben von Åke Lagerholm. Halle (Saale) : Max Niemeyer Verlag. 
  30. ^ Mirdita, Zef (2004). Vlasi u historiografiji (на језику: хрватски). Hrvatski institut za povijest. ISBN 978-953-6324-43-9. 
  31. ^ Krumbacher, Karl (1893). Byzantinische Zeitschrift (на језику: немачки). C. H. Beck'sche Verlagsbuchhandlung. 
  32. ^ Cecaumenus (1896). Cecaumeni Strategicon et incerti scriptoris de officiis regiis libellus: Accedit exemplum codicis phototypicum (на језику: грчки). 
  33. ^ Corpus scriptorum historiae byzantinae: Annae Comnenae Alexiadis libri XV … v.2 (на језику: грчки). impensis E. Weberi. 1878. 
  34. ^ Corpus scriptorum historiae byzantinae: Annae Comnenae Alexiadis libri XV … v.2 (на језику: грчки). impensis E. Weberi. 1878. 
  35. ^ Лѣтопись по Лаврентіескому списку (на језику: руски). Tip. Imp. Akademīi Nauk. 1872. 
  36. ^ Perkovac, Joan i Vojko Sabljic; Sabljic, Vojko (1855). Neven: Zabavni i poucni list (на језику: хрватски). Narodna tiskarnica. 
  37. ^ Idrīsī; Miller, Konrad (1928-01-01), Weltkarte des Idrisi vom Jahr 1154 n. Ch., Charta Rogeriana (на језику: arabic), Konrad Miller, Приступљено 2026-01-21 
  38. ^ Lelewel, Joachim. „Géographie du moyen age : atlas composé de cinquante planches / étudiée par Joachim Lelewel.”. crispa.uw.edu.pl. стр. 51. Приступљено 2026-04-09. 
  39. ^ Niketas Choniates. o-city-of-byzantium-annals-of-niketas-choniates-ttranslated-by-harry-j-magoulias-1984. 
  40. ^ Curta, Florin (2016). „Constantinople and the Echo Chamber: The Vlachs in the French Crusade Chronicles”. Medieval Encounters. 22 (4): 427—462. ISSN 1380-7854. doi:10.1163/15700674-12342232. 
  41. ^ Cinnamus, Joannes; Meineke, August (1836). Ioannis Cinnami Epitome rerum ab Ioanne et Alexio Comnenis gestarum. Oxford University. Bonnae : Weberi. 
  42. ^ III (Papst), Innozenz (1891). Innocentii III Romani pontificis opera omnia tomus quatuor distributa: quorum priores tres regestorum Baluzianam recensionem complectuntur, accendentibus anecdotarum epistolarum libris, quos frustra olim a Baluzio expetitos ex Bibliotheca Vaticana in lucem emiserunt La Porte Dutheil et Brequigny, quatro volumini insunt epitolae extra regestum vagantes, pontificis denique sermones et opuscula varia, tum jam olim edita, tum recentius ab eminentissimo cardinali Maio, D. Luigi Tosti, etc. etc., typis mandata (на језику: латински). apud Garnier fratres. 
  43. ^ „Историја средњег века I — Викизворник, слободна библиотека”. sr.wikisource.org (на језику: српски). Приступљено 2026-02-02. 
  44. ^ Ansbertus; Dobrovský, Josef (1827). Historia de expeditione Friderici Imperatoris (на језику: латински). Apud Cajetanum de Mayregg bibliopolam. стр. 29. 
  45. ^ Notarius), Anonymus (Belae Regis (1827). Anonymi Belae regis notarii De gestis Hungarorum liber: Textum ad fidem codicis membranacei Bibliothecae caesarcae vindobonensis recensuit (на језику: латински). typis et sumtibus Caroli Gerold. 
  46. ^ Notarius), Anonymus (Belae Regis (1827). Anonymi Belae regis notarii De gestis Hungarorum liber: Textum ad fidem codicis membranacei Bibliothecae caesarcae vindobonensis recensuit (на језику: латински). typis et sumtibus Caroli Gerold. 
  47. ^ Pauli (1885). Ex rerum Anglicarum scriptoribus saec. XII et XIII (на језику: латински). Hahn. 
  48. ^ Hakluyt, Richard (1809). Collection of the Early Voyages, Travels, and Discoveries, of the English Nation (на језику: енглески). 
  49. ^ Kéza, Simon de (1782). M. Simonis de Keza … Chronicon Hungaricum, quod ex codice membranaceo sparsis quibusdam notis ac variantibus lectionibus excitat A. Horányi (на језику: латински). 
  50. ^ Živković, Tibor; Petrović, Vladeta; Uzelac, Aleksandar; Kunčer, Dragana (2013). Anonymi Descriptio Europae Orientalis = Anonimov Opis istočne Evrope : kritičko izdanje teksta na latinskom jeziku, prevod i filološka analiza Dragana Kunčer (на језику: српски). Beograd: Istorijski institut Beograd. ISBN 978-86-7743-102-0. 
  51. ^ Jović, Momir (1994). Srbija i Rimokatolička crkva u srednjem veku (на језику: српски). Bagdala. ISBN 978-86-7087-104-5. 
  52. ^ Theiner (O.C.), Augustin (1859). Vetera monumenta historica Hungariam sacram illustrantia: maximam partem nondum edita ex tabulariis Vaticanis deprompta collecta ac serie chronologica disposita (на језику: латински). Typis Vaticanis. 
  53. ^ Hungari (1883). Chronica Hungarorum. i. Magistri P. Belae regis notarii, ii. Magistri Simonis de Keza. Gesta Hungarorum. iii. Chronicon pictum Vindobonense, recens. M. Florianus (на језику: латински). 
  54. ^ Hurmuzaki, Ludoxiu de (1890). Documente privitóre la Istoria Românilor (на језику: латински). Teclu. 
  55. ^ Fermendžin, Euzebije (1892). Acta Bosnae potissimum ecclesiastica cum insertis editorum documentorum regestis ab anno 925 usque ad annum 1752 (на језику: латински). Academia Scientiarum et Artium Slavorum Meridionalium. 
  56. ^ „О српском хуманисти Мартину Сегону и његовоме делу - Културни центар Новог Сада - Културни центар Новог Сада”. www.kcns.org.rs (на језику: српски). 2021-04-30. Приступљено 2026-01-19. 
  57. ^ Književnost Crne Gore od XII do XIX vijeka: Pisci srednjovjekovnog latiniteta (на језику: српски). Obod. 1996. 
  58. ^ Književnost Crne Gore od XII do XIX vijeka: Pisci srednjovjekovnog latiniteta (на језику: српски). Obod. 1996. 
  59. ^ Književnost Crne Gore od XII do XIX vijeka: Pisci srednjovjekovnog latiniteta (на језику: српски). Obod. 1996. 
  60. ^ „a historical map of Southeast Europe from a 1584 atlas by Claudius Ptolemy, Gerhard Mercator, Willibald Pirckheimer, and Arnold Mylius, published by Godefridi Kempensis.”. www.davidrumsey.com. Приступљено 2026-01-21. 
  61. ^ Književnost Crne Gore od XII do XIX vijeka: Pisci srednjovjekovnog latiniteta (на језику: српски). Obod. 1996. 
  62. ^ Löwenklau, Johannes; Wechel, André (1591). Historiae musulmanae Turcorum, de monumentis ipsorum exscriptae libri XVIII. Opus Jo. Leunclavii... Accessere commentarii duo, libitinarius index Osmanidarum... (Lettera del Giacomo Malipiero, Vaticinium Laurentii Miniatensis) (на језику: латински). apud heredes Andreae Wecheli. 
  63. ^ Bonfante, Giuliano; Bonfante, Julian Hugo (1973). Studii romeni: Giuliano Bonfante (на језику: италијански). Società Accademica Romena. 
  64. ^ Actes et fragments relatifs à l'histoire des Roumains rassemblés dans les dépôts de manuscrits de l'occident par Nicolas Zorga et publiés sous les auspices du ministère de l'instruction publique: I. (на језику: немачки). Imprimerie de l'état. 1895. стр. 42. 
  65. ^ Le Testu, Guillaume (1509–1572) Cartographe (1555). „Cosmographie universelle, selon les navigateurs tant anciens que modernes / par Guillaume Le Testu, pillotte en la mer du Ponent, de la ville francoyse de Grâce”. Gallica (на језику: француски). Приступљено 2026-01-20. 
  66. ^ Corpus scriptorum historiae byzantinae: Annae Comnenae Alexiadis libri XV … v.2 (на језику: грчки). impensis E. Weberi. 1878. 
  67. ^ Paunović, Marinko (1970). Đerdap i Timočka Krajina (на језику: бошњачки). Binoza. 
  68. ^ „Danubius Pannonico-mysicus : observationibus geographicis, astronomicis, hydrographicis, historicis, physicis, perlustratus et in sex tomos digestus. T. 1, [in tres partes digestus : geographicam, astronomicam, hydrographicam] - Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"”. ubsm.bg.ac.rs. Приступљено 2026-01-19. 
  69. ^ Вињалић, Гашпар (2010). Кратки повијесни и кронолошки преглед збивања која су се догодила Славенима у Далмацији, Хрватској и Босни 1514—1769.. стр. 54., 213., 214.. Сплит: Књижевни круг. 
  70. ^ Ровински 1998, стр. 76.
  71. ^ Хорват, Рудолф. Сријем - насеља и становништво. Славонски Брод: Хрватски институт за повијест - Подружница за повијест Славоније, Сријема и Барање. стр. 173, 174. ISBN 953-6659-04-2. 
  72. ^ Ферјанчић 1959.
  73. ^ Moravcsik 1967.
  74. ^ Ковачевић 1981, стр. 109-124.
  75. ^ Јиречек 1962.
  76. ^ Ивић 1982, стр. 529-531.
  77. ^ Fine 1991.
  78. ^ Живковић 2000.

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Власи_(Романи)&oldid=31104514”